Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Душана Предића из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. новембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душана Предића изјављена против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 262/07 од 9. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душан Предић из Бора је 25. новембра 2008. године поднео уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Зајечару Гж. 262/07 од 9. септембра 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је Окружни суд у Зајечару оспореном пресудом одбио његову жалбу и потврдио пресуду првостепеног суда, наводећи у образложењу да подносилац уставне жалбе нема право на накнаду трошкова кривичног поступка у смислу одредбе члана 197. Законика о кривичном поступку, јер у конкретном случају одбрана лица чији је бранилац био подносилац уставне жалбе није била обавезна, пошто је за предметно кривично дело запрећена казна затвора до три године. Сматра да је на овај начин повређено „формално и материјално право у целини“, јер трошкови кривичног поступка приликом обуставе кривичног поступка или када се оптужба одбија нису прописани само за обавезну одбрану, те да је овим повређено његово право на правично суђење, а тиме и Уставом зајемчено право на накнаду штете. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и својом одлуком поништи побијану пресуду уз “наређење да се уклоне штетне последице и могућност на доношење захтева за накнаду штете“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 35. ст. 2. и 3. Устава, утврђено је да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрукује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе и да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском поступку:
Подносилац уставне жалбе је био бранилац кога је Д.П. ангажовао у кривичном поступку који се против њега водио пред Општинским судом у Бору због кривичног дела давање лажног исказа из члана 206. став 2. у то време важећег Кривичног законика Републике Србије. Наведени кривични поступак окончан је доношењем решења којим је одбијен оптужни предлог због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, при чему тим решењем није одлучено о трошковима поступка. Подносилац уставне жалбе је, сагласно члану 194. став 2. Законика о кривичном поступку, поднео захтев наведеном Општинском суду да одлучи о трошковима. Како суд о поднетом захтеву није одлучио у року од три месеца од дана његовог подношења, подносилац уставне жалбе је, позивајући се на одредбу члана 197. став 6. Законика о кривичном поступку, 10. августа 2007. године, поднео тужбу Општинском суду у Бору против Републике Србије ради исплате трошкова поступка у износу од 12.600,00 динара, а који обухватају његову награду као адвоката-браниоца за присуство саслушању сведока пред истражним судијом 26. октобра 2004. године, присуство приликом саслушања окривљеног пред истражним судијом 8. новембра 2004. године и сачињавање захтева за доношење решења о накнади трошкова кривичног поступка 21. децембра 2004. године.
Општински суд у Бору је 24. септембра 2007. године донео пресуду П. 818/07 којом је одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован и обавезао га да туженој Републици Србији надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде наведено је да је за кривично дело за које се против Д.П. водио кривични поступак, у коме је тужилац био његов бранилац, била запрећена казна затвора до три године, што значи да одбрана по закону није била обавезна, већ је тужиоца сам окривљени ангажовао као браниоца, из чега је суд извео закључак да „како трошкове кривичног поступка сноси осумњичени тј. окривљени у кривичном поступку, то је једино он активно легитимисан да у парничном поступку тражи трошкове поступка које је имао везано за ангажовање свог браниоца“.
Против наведене пресуде подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу коју је Окружни суд у Зајечару, оспореном пресудом Гж. 262/07 од 9. септембра 2008. године, одбио као неосновану. Окружни суд је закључио да је првостепени суд правилно применио материјално право, истичући да „у конкретном случају одбрана од стране адвоката није била обавезна јер је за предметно кривично дело запрећена казна до три године“. Изјашњавајући се о наводима жалбе „да не стоје разлози у првостепеној пресуди да тужилац није био активно легитимисан да захтева наплату трошкова кривичног поступка“, Окружни суд у Зајечару је стао на становиште да је првостепена пресуда правилна и законита, јер браниоцу не припадају трошкови поступка пошто одбрана није била обавезна, те је нашао да су стога разлози изнети у оспореној пресуди Општинског суда у Бору везани за недостатак активне легитимације тужиоца ирелевантни.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности поднете уставне жалбе од значаја одредбе Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, број 70/01, 68/02 и „Службени гласник Републике Србије“, број 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), који је важио у време одлучивања о спорном правном питању, а којим су у целини били уређени трошкови кривичног поступка.
Одредбом члана 193. став 2. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано да трошкови кривичног поступка обухватају: трошкове за сведоке, вештаке, тумаче и стручна лица и трошкове увиђаја (тачка 1)); трошкове превоза окривљеног (тачка 2)); издатке за довођење окривљеног (тачка 3)); путне трошкове службених лица (тачка 4)); трошкове лечења окривљеног за време док се налази у притвору, као и трошкове порођаја, осим трошкова који се наплаћују из фонда за здравствено осигурање (тачка 5)); трошкове техничког прегледа возила, анализе крви и превоза леша до места обдукције (тачка 6)); награду и нужне издатке браниоца, нужне издатке приватног тужиоца и оштећеног као тужиоца и њихових законских заступника, као и награду и нужне издатке њихових пуномоћника (тачка 7)); нужне издатке оштећеног и његовог законског заступника, као и награду и нужне издатке његовог пуномоћника (тачка 8)); паушални износ, за трошкове који нису обухваћени претходним тачкама (тачка 9)).
Према одредби члана 194. став 2. ЗКП, ако недостају подаци о висини трошкова, посебно решење о висини трошкова донеће истражни судија, судија појединац или председник већа када се ти подаци прибаве, а подаци о висини трошкова и захтев за њихову накнаду могу се поднети најдоцније у року од једне године од дана правноснажности пресуде или решења о обустави кривичног поступка.
Одредбом члана 197. став 1. ЗКП било је прописано да кад се обустави кривични поступак или када се донесе пресуда којом се окривљени ослобађа од оптужбе или којом се оптужба одбија, изрећи ће се у решењу, односно пресуди да трошкови кривичног поступка из члана 193. став 2. тачка 1) до 6) овог законика, као и нужни издаци окривљеног и нужни издаци и награда браниоца, падају на терет буџетских средстава. Изузеци од правила прописаног у наведеној законској одредби били су прописани одредбама ст. 3. и 4. овог члана ЗКП и односили су се на случајеве када је кривични поступак у коме је окривљени ослобођен или је кривични поступак обустављен или је оптужба одбијена, вођен по тужби приватног тужиоца и када је оштећени одустао од предлога за гоњење. Одредбом става 6. истог члана ЗКП било је предвиђено да ако захтев за накнаду нужних издатака и награде из става 1. не буде усвојен, или суд о њему не донесе одлуку у року од три месеца од дана подношења захтева, окривљени и бранилац имају право да потраживања остварују у парничном поступку против Републике Србије.
Случајеви у којима је предвиђена обавезна одбрана били су садржани у одредби члана 71. ЗКП, којим је било прописано: да ако је окривљени нем, глув или неспособан да се сам успешно брани или ако се поступак води због кривичног дела за које се може изрећи казна затвора преко десет године или тежа казна, окривљени мора имати браниоца приликом првог саслушања (став 1.); да окривљени према коме је одређен притвор мора имати браниоца док је у притвору (став 2.); да окривљени коме се суди у одсуству (члан 304.) мора имати браниоца чим суд донесе решење о суђењу у одсуству (став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права на правично суђење и права на накнаду штете из члана 32. став 1. и члана 35. ст. 2. и 3. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба Законика које уређују трошкове кривичног поступка, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да је подносилац уставне жалбе био бранилац кога је окривљени лично ангажовао да га заступа у кривичном поступку који је против њега вођен због постојања основане сумње да је извршио кривично дело за које је била прописана казна затвора до три године, из чега следи да, с обзиром на висину запрећене казне, у конкретном случају није била предвиђена обавезна одбрана, нити је подносилац уставне жалбе по било ком другом Закоником прописаном основу, имао својство браниоца постављеног по службеној дужности.
Такође, неспорно је да је у односу на окривљеног оптужни предлог правноснажно одбијен због застарелости кривичног гоњења, из чега, сагласно одредбама члана 197. ЗКП, следи да Закоником прописани трошкови кривичног поступка, а који обухватају и нужне издатке и награду браниоца, падају на терет буџетских средстава.
Уставни суд оцењује да се из садржине одредбе члана 197. став 1. ЗКП не може закључити да се наведени трошкови кривичног поступка, који падају на терет буџетских средстава у ситуацији када је кривични поступак обустављен, када је донета ослобађајућа пресуда или када је оптужба одбијена, односе само на случајеве у којима је кривични поступак вођен за кривично дело за које је прописана обавезна одбрана. Такође се ни изузеци од прописаног правила да трошкови поступка падају на терет буџетских средстава када је кривични поступак окончан на један од наведених начина, не заснивају на критеријуму да ли је у кривичном поступку који је вођен одбрана била обавезна или не.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, следи да трошкови кривичног поступка који је окончан обуставом поступка, односно одбијањем оптужног предлога из разлога предвиђених за обуставу кривичног поступка, а међу којима су и нужни издаци и награда браниоца, падају на терет буџетских средстава, независно од тога да ли је у том кривичном поступку осумњичени, односно окривљени имао право на обавезну одбрану или не.
Међутим, и поред наведеног, Уставни суд налази да оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару подносиоцу уставне жалбе нису повређена Уставом зајемчена права на чију повреду у уставној жалби указује. Наиме, одредбом члана 197. став 6. ЗКП дато је право окривљеном и браниоцу да своје потраживање накнаде за нужне издатке и награде остварују у парничном поступку против Републике Србије, као дужника, ако захтев за накнаду ових трошкова не буде усвојен или о њему не буде донета одлука у прописаном року. Дакле, битна претпоставка да се право на потраживање од Републике Србије оствари у парничном поступку је да тужилац у том поступку има својство повериоца. Уставни суд оцењује да у поступку за накнаду трошкова кривичног поступка који падају на терет буџетских средстава својство повериоца има управо осумњичени, односно окривљени у односу на кога је поступак обустављен, оптужба одбијена или је ослобођен од оптужбе, јер је он лице које је било изложено кривичном поступку који није окончан утврђивањем његове кривичне одговорности, а притом је био изложен одређеним трошковима, па и трошковима ангажовања браниоца. Изузетак од напред наведеног је само случај у коме је бранилац, по било ком законом прописаном основу, постављен по службеној дужности од стране суда као државног органа, јер само тада бранилац има директно потраживање од Републике Србије, пошто је прихватањем да буде бранилац по службеној дужности заправо ступио у својеврстан облигациони однос са државом. Насупрот томе, бранилац кога ангажује странка је једино у облигационом односу са својим брањеником, те сва потраживања која има у погледу нужних издатака и награде има искључиво према брањенику, независно од тога да ли ће му их он надокнадити из сопствених средстава или из средстава које добије на терет буџета. У том смислу, Уставни суд сматра да из одредбе члана 197. став 6. ЗКП произлази да активну легитимацију за подношење тужбе у парничном поступку ради накнаде трошкова кривичног поступка који падају на терет буџетских средстава има пре свега окривљени, а бранилац само у случају да је био постављен по службеној дужности.
На основу наведеног, Уставни суд оцењује да оспорена пресуда Окружног суда у Зајечару Гж. 262/07 од 9. септембра 2009. године, којом је одбијена жалба подносиоца уставне жалбе изјављена против првостепене пресуде Општинског суда у Бору којом је одбијен његов тужбени захтев да му Република Србија као браниоцу у кривичном поступку накнади трошкове награде за одбрану, не садржи разлоге који се заснивају на правилном тумачењу меродавних одредаба Законика о кривичном поступку, али да овом пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Ово из разлога што, према наведеним одредбама Законика, потраживање према Републици Србији и није имао подносилац уставне жалбе, већ његов брањеник, у односу на кога је у кривичном поступку, у коме није одлучено о трошковима поступка, оптужни предлог одбијен због наступања застарелости кривичног гоњења.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да се у уставној жалби не указује на то да у поступку који је претходио уставносудском, о поднетој тужби подносиоца уставне жалбе није одлучивао независан, непристрасан и законом већ уставновљени суд, нити да о његовом праву није јавно расправљано и одлучено у разумном року, Уставни суд је оценио да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење.
Уставни суд указује да правно неутемељени разлози за одлуку суда или другог надлежног органа изнети у образложењу донете пресуде или другог појединачног акта не представљају повреду права на правично суђење уколико за донету одлуку има основа у важећим прописима, те је њоме, без обзира на изнете разлоге, о нечијем праву или обавези одлучено на законит начин.
У односу на истакнуту повреду права на накнаду штете из члана 35. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд оцењује да оспорена пресуда није последица незаконитог рада државног органа, нити је њоме подносиоцу уставне жалбе причињена материјална или нематеријална штета. Уколико подносилац уставне жалбе није добио накнаду за пружену одбрану, чиме је претрпео штету, накнаду те штете дугује му његов брањеник.
Сагласно изнетом, Суд налази да нису основани наводи подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом Окружног суда у Зајечару повређено право из члана 35. Устава.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник“, број 109/07).
На основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
7. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова Одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић