Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. маја 2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 2. тач. 3), 5) и 10), чл. 6, 9. и 14. и члана 16. став 1. Закона о архивској грађи и архивској делатности („Службени гласник РС“, број 6/20) и овог закона у целини.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду је поднета заједничка иницијатива два подносиоца за покретање поступка за оцену уставности одредаба Закона наведених у изреци, као и Закона у целини.
Подносиоци иницијативе сматрају да оспорене одредбе члана 2. тач. 3), 5) и 10), чл. 6, 9. и 14. и члана 16. став 1. Закона, као и Закон у целини, нису у сагласности са одредбама члана 3, члана 23. став 2, члана 32. став 1, члана 36. став 2, чл. 42, 58. и 83. и члана 198. став 2. Устава, при чему, поред осталог, наводе: да члан 16. став 1. Закона, који у вези са чланом 2. тач. 3) и 5) истог Закона, садржи обавезу приватних субјеката да после извршеног „одабирања архивске грађе“ безусловно издвоје за уништавање своју приватну документацију, представља из угла материјалног уставног права облик експропријације својине који није у складу са чланом 58. ст. 1. и 2. Устава; да оспорени Закон, као нов средишњи пропис који уређује архивску делатност, у целини почива на функционално-структуралном неразликовању јавног сектора од приватне сфере недржавних субјеката, те да је из угла материјалног уставног права посреди правни режим који у погледу привредних субјеката представља неоправдано ограничење и умањење слободе предузетништва из члана 83. Устава, а у погледу интереса грађана појединаца задире на недозвољен начин у аутономију приватне сфере која је загарантована чланом 23. став 2. Устава; да је проширење механизама за одређивање и преузимање архивске грађе из сфере организације општења између државних органа и установа у погледу приватних субјеката – привреде и грађана – појединаца, будући да почива на грешци генерализације и да представља арбитрарност и да се као такво коси са обавезом законодавца да не поступа произвољно, која је основни елемент начела владавине права из члана 3. Устава; да је у члану 2. тачка 5) Закона изједначен документарни материјал државних органа и организација са документарним материјалом који у свом целокупном раду и деловању стварају приватни субјекти; да према чл. 9. и 14. Закона приватни субјекти имају исту начелну обавезу да чување своје документације стално подреде потребама државне архивске делатности на начин који је истоветан обавезама које имају државни органи и организације, као и да према члану 6. Закона приватни субјекти исто као и државни органи и организације не смеју слободно уништавати настали документарни материјал (нпр. нацрте уговора, старе уговоре после пренова, нацрте будућих производа), већ да их морају без начелних временских ограничења чувати; да термини „одабир“ и „преузимање“ грађе, када су циљ тих радњи приватни субјекти, суштински крију правне радње одузимања и ограничења имовинских позиција; да је посебно проблематичан члан 16. став 1. Закона према коме је сам стваралац документарног материјала, значи и сваки приватни привредни субјект и грађанин појединац, дужан да „одабере“ из целине документарног материјала архивску грађу, а да остатак докумената одвоји за уништавање, чиме се гаси сама срж својинских овлашћења у погледу докумената који се као остатак који није одабран за архивску грађу морају уништити; да је законодавац као државни субјекат када у закону одређује правну и фактичку судбину документарне грађе код државних органа и организација у власничкој позицији, односно држава у таквом пропису одређује када и како се има уништити грађа докумената чији је она свакако стваралац и власник, док код документарног материјала чији су ствараоци и власници приватни субјекти, држава оспореном одредбом члана 16. став 1. Закона наређује другим власницима како морају поступити са својим власништвом, те да ова одредба Закона суштински представља вид експропријације, а да је у правном режиму члана 58. Устава експропријација дозвољена само као изузетна мера када постоје нарочити разлози који експропријацију правдају и који се утврђују појединачном одлуком, а и тада искључиво онда када се за имовину на којој се гасе својинска овлашћења предвиђа правична новчана накнада; да је истоветан превид садржаја и домашаја материјалног уставног права законодавац у оспореном Закону учинио и у погледу гарантије информационе аутономије из члана 42. у вези са чланом 23. став 2. Устава; да је суштина права на информациону аутономију да субјекат на кога се подаци односе има и увек задржава основно право да подацима о себи, на начин за који држи за најбољи, аутономно газдује и да је решење у члану 16. став 1. у вези са чланом 2. став 1. тач. 3) и 5) Закона, у оном делу који се тиче документарног материјала недржавних субјеката, арбитрарно и садржи повреду права на информационо самоопредељење из члана 42. у вези са чланом 23. став 2. Устава; да је законодавац превидео да радње „одабирања“ и „преузимања“, када се тичу рада и делатности недржавних субјеката, имају карактер управног задирања и да због тога такве радње архивског задирања у приватне позиције у правној држави морају бити профилисане као правни, односно управни акти, који у сваком појединачном случају странци без изузетка обезбеђују право активног учешћа у поступку пре доношења решења, право странке на образложење одлуке, право странке на жалбу и право странке да тражи заштиту од управног акта код независних тела судске гране власти; да је законодавац у оспореном Закону из угла развоја општих тековина управног поступка као елемента владавине права и закона архивску делатност самовољно издвојио из сфере режима уобичајених стандарда управног поступка, те да је такво решење арбитрарно и није у сагласности са чланом 3. Устава; да усвојено законско решење у суштини лишава странку њене целокупне процесне улоге субјекта у управном поступку, те да стога садржи повреду члана 32. став 1. и члана 198. став 2. Устава; да очекивања, која оспорени Закон ставља пред приватне привредне субјекте – предузећа и предузетнике, представља један режим умањења и ограничења основног предузетничког духа и слободе предузетништва, које није у складу са чланом 83. Устава; да у уставном поретку, у коме се гарантује слобода предузетништва, предузетници и правна лица у привреди не наступају као концесионари државе који морају у сваком кораку и у свему да раде као да извршавају неки државни модел предузетништва, већ се јављају и признају као актери који аутономно уређују своје унутрашње пословање и свој тржишни наступ према сопственим жељама и узусима; да слобода предузетништва није апсолутна и може се ограничити и умањити у јавном интересу, у складу са чланом 83. став 2. и начелном одредбом члана 20. Устава; да радње предвиђене чл. 9. и 14. у вези са чланом 2. тач. 3) и 5) Закона које се односе на све привредне субјекте, укључујући и предузетнике-почетнике и нова предузећа, нису спојиве са типичним начином пословања актера у слободној тржишној привреди и представљају вид регулације која би ван сфере земаља са социјалистичким искуством била незамислива; да у слободној привреди није уобичајено да се чувају и похрањују различите понуде, нпр. када се приватно набавља нека машина; да у слободном пословању постоји обичај да се као знак пажње према супротној страни одређена, нпр. поверљива документација или документација која не служи сврси за коју је дата одмах уништава; да у разним гранама привреде, као што су грађевинска или авио-индустрија, постоји изражени смисао чувања одређених уговора и деценијама након што су они настали и након што, како то жели законодавац у оспореном Закону, треба да буду одвојени за уништење; да динамика трговачког, односно пословног живота управо традиционално захтева и одређен вид слободе, где се изостанком документовања и чувања одређених докумената може развити однос поверења, заштитити поверљивост, прећи преко одређене грешке пословног партнера, обезбедити пренов уговора или „нов почетак“ сарадње; да је у својој суштини оспорени Закон противан институту слободе предузетништва из члана 83. Устава и у оном домену који се тиче права и слободе сваког појединца, да почне да послује и постепено развије своју снагу и пословање као привредни актер; да су из угла предузетника-почетника и новооснованог предузећа обавезе које статуише оспорени Закон тако обимне и интензивне да фактички код почетника имају ефекат одвраћања од било каквог почињања посла. Подносиоци иницијативе даље критикују решења прописана оспореним Законом, тако што упоређују овај закон са Законом о архивској грађи СРЈ из 1998. године и упућују на важећа решења хрватског Закона о архивском градиву и архивима. Такође, критикујући оспорени Закон, наводе: да су у оспорени Закон пренета сва знања и искуства архивске струке преведена у законске одредбе и да се законодавац овде своди на нотара који даје оверу једном пропису-кодексу у чији се садржај не упушта, а да квалитетан закон никада не представља производ идеја једне струке, чији рад законодавац уређује, већ пресек жеља и мишљења народних посланика; да оспорени Закон представља одређен покушај кодификације разних законских, подзаконских и интерних аката; да Уставни суд треба да скрене пажњу државним органима и законодавцу да подзаконски акти и њихово разликовање од закона не представљају неки заостатак из пред демократског периода и да закони јесу правни акти а не енциклопедијски компендијуми или теоријски трактати распоређени по систему чланова.
У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је констатовао да је оспорени Закон донела Народна скупштина, на седници одржаној 24. јануара 2020. године, као и да је овај закон ступио на снагу 1. фебруара 2020. године, са почетком примене од 1. фебруара 2021. године. Оспореним Законом уређује се систем заштите архивске грађе и документарног материјала, услови и начин коришћења архивске грађе, организација, надлежност и делатност архива у Републици Србији (члан 1.). Оспореним одредбама Закона је прописано: да је архивска грађа, као документарни материјал који се трајно чува, одабрани изворни, а у недостатку изворног, и сваки репродуковани облик документа или записа који су настали радом и деловањем државних органа и организација, органа територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе, установа, јавних предузећа, ималаца јавних овлашћења, привредних друштава, предузетника, лица која обављају регистровану делатност, верских заједница, као и других правних или физичких лица, а од трајног су значаја за културу, уметност, науку, просвету и друге друштвене области, без обзира на то када и где су настали, и да ли се налазе у установама заштите културних добара или ван њих, и без обзира на облик и носач записа на коме су сачувани (члан 2. тачка 3)); да документарни материјал представља целину докумената или записа насталих или примљених деловањем и радом субјеката из тачке 3) овог става, у изворном или репродукованом облику документа, без обзира на форму и формат бележења, као и прописане евиденције о њему (члан 2. тачка 5)); да је стваралац архивске грађе и документарног материјала правно или физичко лице чијим деловањем настаје архивска грађа и документарни материјал (у даљем тексту: стваралац) (члан 2. тачка 10)); да се архивска грађа, односно документарни материјал који се трајно чува, из којег није извршено одабирање архивске грађе, не сме оштетити ни уништити без обзира на то да ли је микрофилмован или дигитализован, да се архивска грађа чува трајно у облику у којем је настала, да се изворни облик документарног материјала, који није електронски и за који није прописан трајан рок чувања може уништити и пре истека прописаног периода чувања, уколико се чува у оквиру услуге квалификованог електронског чувања докумената (члан 6.); да је стваралац и ималац архивске грађе и документарног материјала дужан да савесно чува у сређеном и безбедном стању архивску грађу и документарни материјал у облику у којем су настали (члан 9. став 1.), да је стваралац и ималац из става 1. овог члана осим физичких лица дужан и да: 1) обезбеди одговарајући простор и опрему за смештај и заштиту архивске грађе и документарног материјала, 2) одреди одговорно стручно лице за заштиту архивске грађе и документарног материјала и поступање са архивском грађом и документарним материјалом, 3) евидентира, означава, класификује, датира и архивира архивску грађу и документарни материјал, 4) предаје архивску грађу надлежном архиву под условима и у роковима предвиђеним овим законом, 5) осигура трајно чување архивске грађе у електронском облику, њено одржавање, мигрирање, односно пребацивање на нове носаче у прописаним форматима до предаје архивске грађе у електронском облику надлежном јавном архиву, 6) води архивску књигу на прописаном обрасцу, 7) достави надлежном архиву препис архивске књиге најкасније до 30. априла текуће године, за документарни материјал настао у претходној години, 8) прибави мишљење надлежног архива пре предузимања мера које се односе на архивску грађу и документарни материјал (статусне промене, физичко пресељење, адаптација просторија, отварање стечаја или ликвидације, микрофилмовање, дигитализација и др.), 9) одабира архивску грађу и издваја ради уништења безвредан документарни материјал којем је истекао рок чувања, годину дана од дана истека утврђеног рока, 10) омогући овлашћеном лицу надлежног јавног архива стручни надзор над евидентирањем, класификовањем, одабирањем, архивирањем, чувањем, стручним одржавањем и заштитом архивске грађе, односно над њеним одабирањем из документарног материјала, 11) поступа у складу са мерама и роковима које надлежни архив наложи решењем а на основу претходно сачињеног записника о утврђеном стању заштите архивске грађе и документарног материјала, 12) обавести надлежни јавни архив о свим променама које су од значаја за архивску грађу најкасније у року од 30 дана од дана њиховог настанка (члан 9. став 2.); да ближе услове из става 2. тачка 1) овог члана уређује министар надлежан за културу (у даљем тексту: министар), да је стваралац и ималац архивске грађе и документарног материјала дужан да обезбеди стручно оспособљавање и усавршавање, као и проверу стручне оспособљености запослених који управљају документима, да образац из става 2. тачка 6) прописује министар, да је стваралац и ималац архивске грађе и документарног материјала дужан да у року од 30 дана обавести надлежни архив о свом оснивању, као и о свим изменама статуса и организације (промени статуса и/или назива, промени организације, промени адресе, као и престанку рада) (члан 9. ст. 3. до 6.); да је стваралац и ималац, осим физичких лица, дужан да донесе: 1) општи акт о начину евидентирања, класификовања, архивирања и чувања архивске грађе и документарног материјала, 2) листу категорија архивске грађе и документарног материјала са роковима чувања, 3) општи акт о начину евидентирања, заштите, и коришћења електронских докумената, да надлежни јавни архив даје сагласност на листу категорија архивске грађе и документарног материјала са роковима чувања (члан 14.); да је стваралац и ималац архивске грађе и документарног материјала, дужан да после извршеног одабирања архивске грађе, издвоји ради уништавања документарни материјал коме је истекао рок чувања (члан 16. став 1.).
Одредбама оспореног Закона је, такође, прописано: да је архивска грађа културно добро од општег интереса за Републику Србију које ужива посебну заштиту утврђену законом, да је архивска грађа на којој постоји право јавне својине у својини Републике Србије, да се средства за заштиту и чување архивске грађе у својини Републике Србије обезбеђују у буџету Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, у складу са законом, да је архивска грађа заштићена законом без обзира на то у чијем је власништву или поседу, односно код кога се налази, да је делатност заштите архивске грађе од општег интереса за Републику Србију (члан 4.); да се документарни материјал настао радом и деловањем државних органа и организација, органа територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе, установа, јавних предузећа и ималаца јавних овлашћења, чији је рок чувања истекао уништава по прибављеном одобрењу у писменој форми надлежног јавног архива, да надлежни јавни архив даје одобрење само за уништење документарног материјала који је евидентиран у архивској књизи, да је приликом уништавања документарног материјала из става 1. овог члана, стваралац и ималац документарног материјала дужан да предузме неопходне мере заштите података који би могли повредити права и правни интерес лица на која се документарни материјал односи (члан 16. ст. 2. до 4.); да се евиденције из става 1. овог члана које садрже податке о личности чувају у складу са законом којим се уређује заштита података о личности, уз обавезу поштовања правила о сразмерности обраде у односу на циљеве и сврху обраде података (члан 27. став 4.).
Одредбама Устава Републике Србије, у односу на које је тражена оцена уставности, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да је зајемчена заштита података о личности, да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређују законом; да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом, да свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да је предузетништво слободно, да се предузетништво може ограничити законом, ради заштите здравља људи, животне средине и природних богатстава и ради безбедности Републике Србије (члан 83.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).
Разматрајући оспорене одредбе Закона у смислу навода изнетих у иницијативи, а имајући при том у виду како садржину оспореног Закона у целини, тако и других закона који уређују поједина питања која су од значаја за прописивање оспорених законских решења, Уставни суд је закључио да се разлози оспоравања иницијатора заснивају на погрешном и непотпуном сагледавању значења оспорених одредаба Закона. Тако, поводом навода иницијативе којима се оспоравају чл. 6, 9. и 14. Закона, Уставни суд указује да је одредбама члана 4. оспореног Закона, сагласно члану 89. став 1. Устава којим је утврђено да је свако дужан да чува природне реткости и научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом, прописано: да је архивска грађа културно добро од општег интереса за Републику Србију (став 1.), да је архивска грађа заштићена законом без обзира на то у чијем је власништву или поседу, односно код кога се налази (став 4.) и да је делатност заштите архивске грађе од општег интереса за Републику Србију (став 5.). Стога је оспореним чланом 6. Закона и прописана забрана уништења и оштећења архивске грађе, односно документарног материјала из којег није извршено одабирање архивске грађе, оспореним чланом 9. став 1. Закона дужност свих стваралаца и ималаца архивске грађе и документарног материјала да савесно чувају у сређеном и безбедном стању ту грађу и материјал у облику у којем су настали, а оспореним чланом 14. Закона обавезе стваралаца и ималаца архивске грађе и документарног материјала (осим физичких лица) да донесу опште акте у процесу управљања документима. Одредбама члана 2. тач. 3), 5) и 10) Закона прописана су само значења појмова архивске грађе, документарног материјала и ствараоца архивске грађе и документарног материјала употребљених у оспореном Закону. Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да наводи иницијатора, према којима ови чланови Закона нису у сагласности са чланом 3. Устава о владавини права и чланом 58. Устава којим се јемчи право на имовину, нису основани. Такође, не стоји тврдња да је оспореном одредбом члана 16. став 1. Закона привредним субјектима и грађанима-појединцима као ствараоцима утврђена обавеза уништавања документарног материјала, с обзиром на то да се наведеном законском одредбом прописује дужност издвајања документарног материјала после извршеног одабирања архивске грађе, што значи да се успоставља дужност претходног одабирања архивске грађе из документарног материјала који стваралац и ималац има намеру да уништи. У прилог оваквом ставу, Уставни суд указује и на одредбу члана 9. став 2. тачка 9) оспореног Закона, према којој стваралац и ималац архивске грађе и документарног материјала одабира архивску грађу и издваја ради уништења безвредан документарни материјал којем је истекао рок чувања (при чему се ова законска одредба не односи на физичка лица). У листи категорије архивске грађе и документарног материјала са роковима чувања, коју је сагласно члану 14. став 1. тачка 2) оспореног Закона, стваралац и ималац (осим физичких лица) у обавези да донесе, одређују се врсте архивске грађе и документарног материјала са роковима чувања. На тај начин, осим за архивску грађу као документарном материјалу који се сагласно закону, односно због својстава трајно чува и утврђује трајан рок чувања, стваралац и ималац фактички, у складу са законом, сам одређује рок чувања, након чијег истека има могућност да га уништи уколико сматра да је безвредан, те стога не стоји навод иницијатора о несагласности члана 16. Закона са чланом 58. Устава.
Поводом навода иницијативе да члан 16. став 1. у вези са чланом 2. став 1. тач. 3) и 5) оспореног Закона, у делу који се тиче документарног материјала недржавних субјеката, садржи повреду права на информационо самоопредељење из члана 42. у вези са чланом 23. став 2. Устава, Уставни суд је нашао да навод иницијатора није основан, с обзиром на то да оспорени Закон не уређује материју заштите података о личности, већ су мере заштите и ограничење примене закона на обраду података о личности у сврхе архивирања у јавном интересу утврђене Законом о заштити података о личности („Службени гласник РС“, број 87/18). Поред мера и ограничења прописаних Законом о заштити података о личности (члан 92.), оспорени Закон садржи додатне мере, прописујући у члану 16. став 4. да је приликом уништавања документарног материјала из става 1. овог члана стваралац и ималац документарног материјала дужан да предузме неопходне мере заштите података које би могли повредити права и правни интерес лица на која се документарни материјал односи, и у члану 27. став 4. да се евиденције из става 1. тог члана које садрже податке о личности чувају у складу са законом којим се уређује заштита података о личности, уз обавезу поштовања правила о сразмерности обраде у односу на циљеве и сврху обраде података. Осим тога, Уставни суд је утврдио и да се разлози оспоравања уставности члана 16. став 1. Закона ни на који начин не могу довести у уставноправну везу са чланом 23. став 2. Устава. Наиме, члан 23. став 2. Устава се не односи на аутономију приватне сфере грађана-појединаца, већ се овим чланом Устава јемчи право сваког на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчених Уставом.
У вези навода да оспорени Закон у целини није у сагласности са чланом 32. став 1. Устава, којим се гарантује право на правично суђење и са чланом 36. став 2. Устава којим се јемчи право на правно средство, а у вези са чланом 198. став 2. Устава којим се утврђује законитост управе, Уставни суд је нашао да такви наводи нису основани. Наиме, оспореним Законом уређују се систем заштите архивске грађе и документарног материјала, услови и начин коришћења архивске грађе, организација, надлежност и делатност у Републици Србији, док се Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 – аутентично тумачење и 2/23 – Одлука УС) уређује управни поступак као скуп правила која поред државних органа, органа територијалне аутономије, органа јединица локалне самоуправе и других наведених субјеката, примењују и установе (члан 1.), што су и архиви када поступају у управним стварима, док Закон о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) обезбеђује судску заштиту појединачних права и правних интереса и законитост решавања у управним и другим Уставом и законом предвиђеним појединачним стварима (члан 1. став 2.) и који препознаје установе (у оквиру којих су и архиви) као надлежни орган када у вршењу јавних овлашћења решавају у управним стварима (члан 6.). Полазећи од наведеног, као и да оспорени Закон ниједном одредбом није искључио примену одредаба Закона о општем управном поступку и Закона о управним споровима, Уставни суд је констатовао да не стоје наводи иницијатора да су појмови употребљени у оспореном Закону, као што су: одабирање архивске грађе, преузимање архивске грађе и уништење остатка грађе, у ствари правне радње којима се фактички искључује режим општег управног поступка. Осим тога, Уставни суд указује и на члан 48. став 5. оспореног Закона, којим је предвиђена могућност покретања управног спора против решења министарства надлежног за културу, односно решења надлежног покрајинског органа, чиме се управо обезбеђује право на судску заштиту, сагласно члану 198. став 2. Устава. Стога не стоји навод иницијатора да оспорени Закон није у сагласности са чланом 198. став 2. Устава, нити се разлози оспоравања могу довести у уставноправну везу са повредом права на правично суђење из члана 32. Устава и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Поводом тврдње иницијатора да оспорени Закон није у сагласности са положајем парламента у Уставу, начелом владавине права из члана 3. Устава и начелом поделе власти из члана 4. Устава, Уставни суд је констатовао да разлози оспоравања уставности изнети у том делу иницијативе не представљају уставноправне разлоге оспоравања који би водили покретању поступка пред Уставним судом, већ се заснивају на критици начина рада и одлучивања законодавца, садржине Закона и мишљењу иницијатора о томе да поједина питања није требало уредити оспореним Законом, већ да је њихово уређење требало препустити подзаконским актима. С тим у вези, Уставни суд указује да је оспорени Закон донет сагласно члану 97. тачка 10. Устава, којим је утврђено да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, систем у области културе и заштите културних добара, што значи да је у надлежности законодавца да уреди питања која су предмет оспореног Закона, на предлог једног од овлашћених предлагача утврђених чланом 107. Устава.
Поводом навода иницијативе да је оспорени Закон несагласан са чланом 83. Устава, којим се гарантује слобода предузетништва, Уставни суд указује да се слобода предузетништва која се јемчи овим чланом Устава не може остваривати ван контекста и других уставних начела, права и слобода, међу којима и начела из члана 3. став 2. Устава, којим је, поред осталог, утврђено да се владавина права остварује повиновањем закону и члана 89. став 1. Устава, којим је утврђено да је свако дужан да чува природне реткости и научно, културно и историјско наслеђе, као добра од општег интереса, у складу са законом. Полазећи од посебне одговорности Републике Србије за очување наслеђа утврђене чланом 89. став 2. Устава и у складу са овлашћењем из члана 97. тачка 10. Устава, законодавац је донео оспорени Закон, којим је уредио систем заштите архивске грађе и документарног материјала, услове и начин коришћења архивске грађе, организацију, надлежност и делатност архива у Републици Србији, тако што је, поред осталог, прописао да је архивска грађа културно добро од општег интереса за Републику Србију и да је као таква заштићена законом без обзира на то у чијем је власништву или поседу. Осим тога, слобода предузетништва је Уставом утврђена као једно од правила на којима почива економско уређење у Републици Србији (члан 82. став 1.) које уставотворац не сврстава у оквиру људских и мањинских права која се сагласно члану 18. став 1. Устава непосредно примењују, па се одредбе оспореног Закона не могу довести у уставноправну везу са одредбама члана 20. Устава о ограничењима људских и мањинских права.
Поводом тврдње иницијатора да је оспореним Законом учињено проширење механизама за одређивање и преузимање архивске грађе из сфере приватних субјеката, уз позивање на решења која су била прописана претходним Законом о архивској грађи Савезне Републике Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 12/98 и 13/98 – исправка), Уставни суд додатно указује да су, пре доношења оспореног Закона, заштита архивске грађе као сегмента културног наслеђа и организација и функционисање архивске делатности били свеобухватно уређени Законом о културним добрима („Службени гласник РС“, бр. 71/94, 52/11 – др. закони и 99/11 – др. закон), којим је била прописана заштита свих врста културних добара, међу којима и архивска грађа. Одредбама члана 37. наведеног Закона о културним добрима, које су престале да важе ступањем на снагу оспореног Закона, била је прописана обавеза и за предузећа и друга правна лица у току чијег рада настаје регистратурски материјал, да исти означавају, датирају и воде основну евиденцију о њему, чувају у сређеном и безбедном стању, да га класификују и архивирају, одабирају архивску грађу и излучују безвредни регистратурски материјал у року од годину дана од дана истека утврђеног рока чувања, као и да се излучени безвредни регистратурски материјал може уништити само на основу писменог одобрења надлежног архива. Дакле, правна лица из приватног сектора су и према претходном Закону о културним добрима имала такву обавезу, само што су у новодонетом оспореном Закону уведени другачији термини за поједине законске појмове (нпр. уместо „регистратурски материјал“ употребљава се термин „документарни материјал“, док се уместо „излучивање“ користи термин „уништавање“). Одредбама члана 38. Закона о културним добрима била је прописана обавеза и за предузећа и друга правна лица да утврде начин евидентирања регистратурског материјала, његовог чувања, класификације и архивирања, листе категорија регистратурског материјала с роковима чувања, начин заштите и коришћења података и докумената настале у процесу аутоматске обраде података, а чланом 39. истог Закона обавеза предаје на чување надлежном архиву сређене и пописане архивске грађе, док је за непоштовање ових обавеза чланом 131. Закона била предвиђена новчана казна за прекршај. Наведене обавезе за предузећа и друге тадашње самоуправне организације, фондове и грађанска правна лица биле су прописане и Законом о културним добрима („Службени гласник СРС“, број 6/90). Из наведеног произлази да обавезе за правна лица из приватног сектора у погледу евидентирања, заштите и чувања архивске грађе нису нове, нити су проширене оспореним Законом, како то тврде иницијатори, већ су биле предвиђене и ранијим законима о заштити културних добара, чије је доношење било у надлежности Републике Србије. Закон о архивској грађи Савезне Републике Југославије, на који се позивају иницијатори, представљао је lex specialis који се односио на архивску грађу Савезне Републике Југославије настале у раду савезних органа и организација, као и архивску грађу претходних држава на овим просторима до стварања Савезне Републике Југославије.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 2. тач. 3), 5) и 10), чл. 6, 9. и 14. и члана 16. став 1. Закона о архивској грађи и архивској делатности („Службени гласник РС“, број 6/20), као и овог закона у целини, па је, на основу члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), поднету иницијативу одбацио.
Сагласно свему изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.