Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Владан Петров, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ј. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. септембра 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. Ј. и утврђује да су ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4198/18 од 12. децембра 2018. године подносиoцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 4198/18 од 12. децембра 2018. године, у ставу првом изреке, и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против става другог и става четвртог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 3098/17 од 5. јула 2018. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Ј. из Београда поднео је Уставном суду, 12. априла 2019. године, преко пуномоћника Р. Л. и А. Ј, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4198/18 од 12. децембра 2018. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на правичну накнаду за рад, утврђених, односно зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, чл. 36. и 60. став 4. Устава. Уставном жалбом се, такође, истиче повреда чл. 6. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који садржински одговарају одредбама члана 32. став 1. и члана 21. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да се одредба члана 3. став 5. Уредбе о платама лица која обављају послове у посебним организационим јединицама државних органа надлежних за сузбијање организованог криминала (у даљем тексту: Уредба) није могла применити на конкретан случај, с обзиром на то да подносилац има статус овлашћеног службеног лица; да полазећи од става Уставног суда израженог у Одлуци Уж-7156/2014 од 11. децембра 2014. године, према коме је износ за исплату плате запосленом у Служби за борбу против организованог криминала одређен самом Уредбом, док акт надлежног функционера има чисто декларативно-спроведбени карактер, следи да је подносиоцу требало досудити двоструки износ већ остварене плате, а не двоструки износ основне плате; да је велики број запослених у истој Служби, такође са статусом овлашћеног службеног лица као и подносилац, пред истим другостепеним судом остварио право на двоструку плату у целини, док је њему то право признато само у односу на основну плату.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 3098/17, те је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 24. децембра 2015. године, у својству тужиоца, поднео Првом основном суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, ради исплате разлике у плати у Служби за борбу против организованог криминала, за период од 1. новембра 2012. до 1. новембра 2015. године.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 3273/15 од 19. маја 2017. године усвојен је у целини тужбени захтев тужиоца.
Поступајући по жалби тужене, Апелациони суд у Београду је решењем Гж1. 3816/17 од 12. октобра 2017. године укинуо наведену првостепену пресуду, те је предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. У образложењу укидајућег решења је, поред осталог, наведено да је првостепени суд пропустио да разјасни висину примања које је тужилац остваривао пре распоређивања на радно место послови сузбијања организованог међународног кријумчарења моторних возила (ОСЛ) у Служби за борбу против организованог криминала, јер плата радног места са којег је распоређен представља основицу на коју се обрачунава и исплаћује двоструки износ плате, у смислу члана 2. Уредбе.
Након што је у поновном поступку обављено економско – финансијско вештачење, на које је законски заступник тужене имао примедбе због погрешно одређене основице за обрачун, Први основни суд у Београду је донео пресуду П1. 3098/17 од 5. јула 2018. године, којом је, у ставу првом (износи разлике у плати) и ставу трећем изреке (доприноси за пензијско и инвалидско осигурање), тужбени захтев тужиоца делимично усвојен, док је у ставу другом (износи разлике у плати) и ставу четвртом изреке (доприноси за пензијско и инвалидско осигурање) тужбени захтев одбијен као неоснован у преосталом делу.
Поступајући по жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 4198/18 од 12. децембра 2018. године, којом су, у ставу првом изреке, жалбе одбијене као неосноване, те је наведена првостепена пресуда потврђена у делу одлуке о главном захтеву. Ставом другим изреке усвојена је жалба тужиоца, те је укинута одлука првостепеног суда о трошковима парничног поступка, у ком делу је предмет враћен на поновно одлучивање.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужилац решењем тужене од 1. јуна 2012. године, као полицијски наредник прве класе, распоређен на радно место послови сузбијања организованог међународног кријумчарења моторних возила (ОСЛ), у Одељењу за сузбијање организованог општег криминала при Служби за борбу против организованог криминала; да је тужилац решењем тужене од 27. маја 2013. године распоређен на радно место послови сузбијања организованог међународног кријумчарења моторних возила (ОСЛ), у Одељењу за сузбијање организованог општег криминала при Служби за борбу против организованог криминала, те му је одређен укупан коефицијент плате 2,257; да је решењем тужене од 12. маја 2014. године тужилац унапређен у звање виши инспекцијски наредник, почев од 24. фебруара 2014. године, те му је решењем од 19. јуна 2014. године одређен укупан коефицијент плате 2,306; да је неспорно да је тужилац у спорном периоду радио у Служби за борбу против организованог криминала и да му је плата исплаћивана у складу са извештајем обрачунске службе туженог – просек примања зарада од 25. септембра 2015. године; да је првостепени суд правилно нашао у потврђеном делу да је тужена у обавези да накнади штету тужиоцу, која се састоји у виду мање исплаћених плата за период од 1. новембра 2012. до 1. новембра 2015. године, у износима наведеним у ставу првом изреке побијане пресуде; да је тужена, не поступајући по Уредби, односно њеним изменама, тужиоцу проузроковала штету у виду мање исплаћене плате; да је, истовремено, првостепени суд правилно обавезао тужену да надлежном фонду, а за рачун тужиоца, уплати припадајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, одлучујући као у ставу трећем изреке; да је, такође, првостепени суд правилно одлучио када је, у ставу другом изреке, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду штете преко износа досуђених у ставу првом изреке, нашавши да увећање плате по основу времена проведеног у радном односу и прековременог рада представља додатке на основну плату државном службенику, у смислу одредбе члана 23. Закона о државним службеницима (у питању је очигледна омашка приликом означавања материјалноправног прописа, јер је Закон о платама државних службеника и намештеника онај који у свом члану 23. регулише минули рад као додатак на плату), због чега се, сходно члану 3. став 5. Уредбе, не узимају у обзир приликом обрачунавања двоструког износа плате, па је правилно одлучено као у ставу другом изреке; да како је одбијен захтев за увећање плате по наведеном основу, то је првостепени суд правилно одлучио и у ставу четвртом изреке.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о организацији надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 27/03, 39/03, 60/03, 67/03, 29/04, 58/04 – др. закон, 45/05, 61/05, 72/09, 72/11 – др. закон, 101/11 – др. закон, 32/13) било је прописано: да се ради обављања послова органа унутрашњих послова у вези са кривичним делима из члана 2. овог Закона, образује у оквиру министарства надлежног за унутрашње послове, Служба за сузбијање организованог криминала, која поступа по захтевима специјалног тужиоца, у складу са законом (члан 10. ст. 1. и 2.); да лица која обављају послове и задатке у државним органима и посебним организационим јединицама из овог закона имају право на плату која не може бити већа од двоструког износа плате коју би остварила лица запослена на одговарајућим пословима и задацима у Тужилаштву за организовани криминал, Вишем суду у Београду, Апелационом суду у Београду, министарству надлежном за унутрашње послове и Окружном затвору у Београду, да плате лица из става 1. овог члана уређује Влада (члан 18.). Пре измене која је објављена у „Службеном гласнику РС“, број 72/09, одредбом члана 18. став 1. наведеног Закона било је прописано да лица која обављају послове и задатке у посебним организационим јединицама из овог закона имају право на плату која не може бити већа од двоструког износа плате коју би остварила на пословима са којих су ступила на рад у те организационе јединице.
Уредбом („Службени гласник РС“, бр. 14/03, 67/03, 105/04 и 114/14) je прописано: да се овом уредбом уређују плате лица која обављају послове и задатке у Посебном одељењу за сузбијање организованог криминала Вишег јавног тужилаштва у Београду, Служби за сузбијање организованог криминала Министарства унутрашњих послова, Посебном одељењу Вишег суда у Београду за поступање у предметима кривичних дела са елементом организованог криминала, Посебном одељењу Апелационог суда у Београду за поступање у предметима кривичних дела са елементом организованог криминала и у Посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду за издржавање притвора одређеног у кривичном поступку за кривична дела са елементом организованог криминала (члан 1.); да се плата старешине Службе и заменика старешине Службе и овлашћеног службеног лица у Служби, руководиоца и заменика руководиоца Посебне притворске јединице и запосленог на пословима обезбеђења у Посебној притворској јединици обрачунава и исплаћује у двоструком износу плате коју су остваривали на пословима са којих су ступили на рад у организационе јединице из члана 1. ове уредбе (члан 2. став 1.). Одредбама члана 3. Уредбе прописано је: да запослени који је распоређен, односно упућен у Специјално тужилаштво има право на плату у двоструком износу плате која се обрачунава и исплаћује запосленом на одговарајућем радном месту у Вишем јавном тужилаштву у Београду (став 1.); да запослени у Служби који нема својство овлашћеног службеног лица има право на плату у двоструком износу плате која се обрачунава и исплаћује запосленом на одговарајућем радном месту у седишту Министарства унутрашњих послова (став 2.); да запослени у Посебном одељењу Вишег суда, односно Посебном одељењу Апелационог суда, има право на плату у двоструком износу плате која се обрачунава и исплаћује запосленом на одговарајућем радном месту у Вишем суду у Београду, односно Апелационом суду у Београду (став 3.); да запослени у Посебној притворској јединици, осим запосленог на пословима обезбеђења, има право на плату у двоструком износу плате која се обрачунава и исплаћује запосленом на одговарајућем радном месту у Окружном затвору у Београду (став 4.); да се приликом обрачунавања двоструког износа плата у смислу ст. 1 – 4. овог члана не узимају у обзир додаци на плату утврђени законом (став 5.); да се додаци на плату утврђени законом запосленом коме се плата утврђује овом уредбом, обрачунавају у складу са законом, другим прописима и колективним уговором (став 6.).
Одредбама члана 4. Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 63/09 – Одлука УС и 92/11) било је прописано: да полицијске послове обављају полицијски службеници (став 1.); да су полицијски службеници у Министарству, поред осталих, униформисани и неуниформисани запослени који примењују полицијска овлашћења (овлашћена службена лица) (став 2. тачка 1)).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се они превасходно заснивају на тврдњи да је Апелациони суд у Београду, позивајући се на одредбу члана 3. став 5. Уредбе, произвољно закључио да у основицу за обрачун плате подносиоца у периоду из тужбе, не улазе додаци на плату по основу времена проведеног у радном односу (минули рад) и прековременог рада.
Уставни суд подсећа на став Европског суда за људска права, према коме грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уредбом су, сагласно члану 1, уређене плате лица која обављају послове и задатке у Посебном одељењу за сузбијање организованог криминала Вишег јавног тужилаштва у Београду, Служби за сузбијање организованог криминала Министарства унутрашњих послова, Посебном одељењу Вишег суда у Београду за поступање у предметима кривичних дела са елементом организованог криминала, Посебном одељењу Апелационог суда у Београду за поступање у предметима кривичних дела са елементом организованог криминала и у Посебној притворској јединици Окружног затвора у Београду за издржавање притвора одређеног у кривичном поступку за кривична дела са елементом организованог криминала. Подносилац уставне жалбе има својство овлашћеног службеног лица у Служби за сузбијање организованог криминала Министарства унутрашњих послова, ранијег назива Служба за борбу против организованог криминала, који према члану 2. став 1. Уредбе, право на плату остварује у двоструком износу плате у односу на ону коју је остваривао на пословима са којих је ступио на рад у наведену Службу.
Одредбом члана 3. став 5. Уредбе прописано је да се да се приликом обрачунавања двоструког износа плата у смислу ст. 1 – 4. овог члана не узимају у обзир додаци на плату утврђени законом. Применом те одредбе, Апелациони суд у Београду је извео спорни закључак да у основицу за обрачун двоструког износа плате подносиоца уставне жалбе не улазе додаци на плату које би имао по основу минулог и прековременог рада. Међутим, Уставни суд констатује да је одредбама наведеног члана Уредбе на које поменути став 5. упућује (ст. 1 – 4.), регулисано право на двоструки износ плате, тачније, обим тог права, искључиво запослених у државним органима на које се Уредба примењује, дакле, не и оних лица која обављају послове и задатке у њима, а који су обухваћени чланом 1. Уредбе. Конкретно, када је реч о Служби за сузбијање организованог криминала, став 2. члана 3. Уредбе помиње запослене који немају својство овлашћеног службеног лица, што значи да је само та категорија запослених у Служби на коју се примењује ограничење из става 5. Полазећи од тога да подносилац уставне жалбе несумњиво има својство овлашћеног службеног лица у Служби, што и сам Апелациони суд у Београду констатује у образложењу оспорене пресуде (користи се скраћеница: ОСЛ), следи да се у уставној жалби основано указује на очигледно погрешан закључак да је ограничење из члана 3. став 5. Уредбе требало применити и код обрачуна плате подносиоца. Таква грешка другостепеног суда, која се у околностима конкретног случаја може оценити и као очигледна, по мишљењу Уставног суда, угрозила је правичност предметног парничног поступка, противно гаранцији из члана 32. став 1. Устава.
У вези са напред изнетим, Уставни суд налази за сходно да у овом предмету укаже и на правни став грађанског одељења Врховног касационог суда, који је усвојен на седници одржаној 21. маја 2019. године, уз измене од 13. октобра 2020. године, а који у његовом релевантном делу гласи:
„1. Лица, запослени који су пре ступања на рад у Службу за борбу против организованог криминала и Службу за откривање ратних злочина били радно ангажовани у МУП-у имају право на двоструки износ плате, коју би остварила на пословима и задацима у том министарству уз ограничење из одредбе члана 18. став 1. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела“.
Релевантни део образложења правног става гласи:
„После усвајања правног става, према тексту усвојеном 21. маја 2019. године, као спорно се поставило питање да ли запослени у посебним организационим јединицама МУП-а надлежним за сузбијање организованог криминала и откривање ратног злочина имају право на двоструки износ плате у смислу члана 18. став 1. закона, са свим увећањима плате коју би остварили на ранијим радним местима.
Полазећи од језичког тумачења одредбе члана 18. став 1. Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала („Службени гласник РС“, бр. 42/02...32/13), произлази да свако увећање основне месечне плате на ранијем радном месту последично доводи до увећања двоструког износа његове основне плате у овим организационим јединицама“
Дакле, Врховни касациони суд је, вршећи своју законом утврђену надлежност да обезбеди јединствену примену права, на који начин утиче на уједначавање судске праксе и унапређење једнаке заштите права пред судовима, у периоду након доношења оспорене другостепене пресуде, заузео став о правном питању које се као спорно поставило и у конкретном случају – да ли увећања плате коју би овлашћена службена лица у Служби за сузбијање организованог криминала остварила на својим ранијим радним местима улазе у основицу за обрачун и исплату двоструког износа плате у Служби.
Када је реч о праву на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд најпре указује да је реч о једном од права којих се запослени, у смислу наведене одредбе Устава, не може одрећи. Међутим, Уставни суд има у виду да је право на рад, сагласно одредби члана 60. став 1. Устава, уставна гаранција која се остварује у складу са законом, што значи да се његова ближа садржина и начин остваривања уређују законом. С тим у вези, задатак судова је да у околностима сваког конкретног случаја, испитају да ли тужиоцу, под условима и на начин прописан законом, следује накнада за обављени рад, док Уставни суд, приликом оцене основаности навода о повреди права из члана 60. став 4. Устава, треба да сагледа спроведени парнични поступак као целину и утврди да ли је примена меродавног права била произвољна или арбитрарна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Полазећи од тога да је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду заснована на очигледно погрешном правном закључку, следи да је њоме подносиоцу уставне жалбе повређено и право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Следом свега изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице учињене повреде права на правично суђење такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4198/18 од 12. децембра 2018. године, у ставу првом изреке, и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против става другог и става четвртог изреке пресуде Првог основног суда у Београду П1. 3098/17 од 5. јула 2018. године, па је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд констатује да је, у околностима конкретног случаја, без утицаја позивање на Одлуку Уж-7156/2014 од 11. децембра 2014. године, имајући у виду да спорно уставноправно питање није у вези са начином на који се остварује право на двоструку плату у Служби за сузбијање организованог криминала – непосредном применом Уредбе или вођењем посебног управног поступка.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди начела и права из чл. 21. и 36. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и одредио начин отклањања штетних последица.
Уставни суд, такође, констатује да се на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, подносилац уставне жалбе само формално позвао, не износећи разлоге којима образлаже такву своју тврдњу.
8. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.