Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Драгана Коларић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. јула 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Градским центром за социјални рад у Београду – Одељење Звездара у предмету број 55320-5090/2018 подносиоцу уставне жалбе повређено право на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право М. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, због утврђене повреде права из члана 69. став 1. Устава. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Београда поднела је Уставном суду, 12. априла 2021. године, у име М. С. из Београда, као његов законски заступник, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 12830/19 од 25. фебруара 2021. године, због повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном поступку који је вођен пред Градским центром за социјални рад у Београду – Одељење Звездара у предмету број 55320-5090/2018.
У уставној жалби је наведено: да је оспореном пресудом правноснажно окончан поступак у коме је одбијен захтев подносиоца за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица; да су управни органи и Управни суд своје одлуке засновали искључиво на налазима, мишљењима и оценама органа вештачења у оба степена, при чему су занемарили сву другу медицинску и осталу документацију; да подносиоцу нису достављени наведени налази, мишљења и оцене органа вештачења и да је за њих сазнао кроз образложења донетих одлука; да је подносилац лице умерене менталне ретардације, изједначен са малолетником испод 14 година, над којим је продужено родитељско право његовој мајци решењем Трећег општинског суда у Београду од 13. децембра 2007. године, донетим након извршеног вештачења судских вештака неуропсихијатријске струке, уз оцену да није способан да се стара сам о себи, нити да штити своја права и интересе; да је обољење подносиоца урођено и неизлечиво, а да се последњих година налази у фази погоршања, о чему сведоче налази лекара психијатра који непосредно прати његову болест; да је у периоду 2017-2018. године „пет“ пута хоспитализован, а да је 2020. године поново хоспитализован; да поред тога болује од астме, дијабетеса и има 70% телесног оштећења; да се поставља питање како се може сматрати правилним закључак да лице које се третира као дете испод 14 година, „без радне и пословне способности“ може самостално да живи и ради, да се стара о себи и да му није потребна помоћ другог лица; да подносилац не зна са новцем и не може самостално да купи, обрађује и припрема храну; да му ни облачење и свлачење не иде како треба, а не уме ни да опере одећу, да је одлаже и набавља.
Повреда права на суђење у разумном року се образлаже тиме да је оспорени поступак трајао преко две године и два месеца, иако је то један од више таквих поступака који су по захтевима подносиоца вођени у последње две деценије.
Предложено је да Уставни суд због утврђене повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава поништи решења управних органа и пресуду Управног суда и наложи правилну примену прописа, као и да због утврђене повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава одреди правичну накнаду штете.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе и захтева који је у њој постављен закључио да подносилац оспорава и решења Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара број 55320-5090/2018 од 20. децембра 2018. године и Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту број 560-35/19 од 3. јула 2019. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара број 55320-5090/2018 и Управног суда У. 12830/19, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Решењем Општинског секретаријата за друштвене делатности општине Палилула број 56-21/91-IV-02 од 12. септембра 1991. године тада малолетни подносилац уставне жалбе је разврстан у групу лако ментално заостале деце у развоју, а решењем Одељења за општу управу општинског органа управе општине Палилула број 56-8/97-III-01 од 14. октобра 1997. године у групу умерено ментално заостале деце у развоју.
Решењем Трећег општинског суда у Београду Р. 50/07 од 13. децембра 2007. године продужено је родитељско право С. С, мајци подносиоца уставне жалбе, и после пунолетства, а подносилац се изједначава са малолетником испод 14 година. У образложењу тог решења, заснованом на налазу и мишљењу судских вештака неуропсихијатријске струке, је наведено да подносилац услед обољења – умерене менталне ретардације, није способан да се стара сам о себи, нити да штити своја права и интересе, те је стога потребно продужити родитељско право над њим, у смислу чл. 85-87. Породичног закона.
Подносилац уставне жалбе је захтеве за признавање права на додатак, односно увећани додатак за помоћ и негу другог лица подносио 2009. и 2013. године, који су одбијани, при чему нема података да је против коначних решења покретао управни спор. У налазима, мишљењима и оценама органа вештачења у првостепеном и другостепеном поступку од 7. децембра 2009. и 24. августа 2010. године је утврђено да подносилац болује од лаке менталне ретардације и граничног поремећаја личности. У налазу, мишљењу и оцени органа вештачења у првостепеном поступку од 6. новембра 2012. године је утврђена умерена ментална ретардација и први пут да болује од психозе.
По његовом захтеву вођен је и поступак за признавање права на инвалидску пензију у коме је донето решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд број 182.6.3-157/18 од 4. јула 2018. године, којим је подносиоцу утврђен потпуни губитак радне способности пре навршене 30. године живота, односно 10. маја 2013. године, али му није признато право на инвалидску пензију јер нису испуњени законски услови у погледу навршених година стажа осигурања. Из тог решења се види да је подносилац навршио укупно једну годину стажа осигурања, како пре 10. маја 2013. године, тако и после, у периоду од 21. августа 2016. до 24. јануара 2017. године.
3.2. У предлогу за вештачење са извештајем и мишљењем о здравственом стању и радној способности Дома здравља Палилула од 23. јуна 2018. године су наведенe дијагнозе подносиоца уставне жалбе: Schizophrenia residualis F20.5, Retardatio mentalis moderata F71 и Asthma J45, да је лечење спроведено „без успеха“, да се лечи амбулантно од 10. марта 2011. године, да је био хоспитализован на Институту за ментално здравље од 19. априла до 10. маја 2016. године, да је „психичко стање подносиоца стабилно, да је комуникативан и миран“.
У предлогу за вештачење са извештајем и мишљењем о здравственом стању и радној способности истог дома здравља од 20. октобра 2018. године је наведено да се подносилац лечи на Институту за ментално здравље од 13. године због умерене душевне заосталости, да се у даљем периоду клиничка слика мења у правцу психозе на бази умерене менталне ретардације, да је „имајући у виду врсту, ток и трајање болести јасно да је болест таквог интензитета да је довела до потпуног опустошења личности“, да „пацијент функционише искључиво захваљујући бризи и старању мајке“, да је био хоспитализован на Институту за ментално здравље од 18. септембра до 10. новембра 2017. године, да му је утврђен потпуни губитак радне способности и да се лечи од астме и редовно користи пумпицу, да је „повучен, снисходљивог држања, благо успорене моторике, вербални контакт се успоставља, али се не одржава нити продубљује“.
Подносилац уставне жалбе је 12. јула 2018. године, преко своје мајке као законског заступника, поднео Градском центру за социјални рад у Београду – Одељење Звездара (у даљем тексту: првостепени орган) захтев за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица.
Поступајући по захтеву, првостепени орган је два пута тражио од мајке подносиоца да допуни документацију, како би иста била прослеђена Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање ради вештачења у првом степену.
У списима предмета се налази следећа медицинска документација која је била релевантна приликом одлучивања о захтеву подносиоца:
У отпусној листи са епикризом Института за ментално здравље од 10. маја 2016. године, после хоспитализације од 19. априла до 10. маја 2016. године, је наведено да је „подносилац са иницијално развојном, а затим процесном и хроничном психијатријском болешћу, која у свом току доводи до опустошења личности, актуелно у потпуности зависан од мајке, без могућности за самостално елементарно функционисање, те да је с обзиром на породичну ситуацију и мајчино здравствено и финансијско стање, неопходно укључивање Центра за социјални рад ради даљег мониторинга и подршке породици“.
У отпусној листи са епикризом Института за ментално здравље од 10. новембра 2017. године, после хоспитализације од 18. септембра до 10. новембра 2017. године, је наведено да је „имајући у виду врсту, ток и трајање болести и стање пацијента јасно да је болест таквог интензитета да је довела до потпуног опустошења личности, да пацијент функционише искључиво захваљујући бризи и старању мајке без које би био смештен у неку од установа социјалне заштите, због чега лекари сматрају да је неопходно пацијенту омогућити право на коришћење туђе неге и помоћи“.
У току поступка по предметном захтеву, подносилац је крајем 2018. године још једном био психијатријски хоспитализован.
Из извештаја лекара специјалисте психијатрије Института за ментално здравље, код кога се подносилац амбулантно лечи, је наведено: да је „болест, имајући у виду њену врсту и ток, таквог интензитета да доводи до потпуног губитка способности за било какву организовану радну делатност, да подносилац функционише у кућним условима искључиво захваљујући ангажману соматски болесне мајке и да је подносиоца неопходно упутити на инвалидску комисију са предлогом за I категорију“ (извештај од 26. маја 2017. године); да је „подносилац нешто нервозан, да има гласове скоро сваки дан, сан уредан, код куће пасиван, лежи, пије кафу, гледа ТВ, халуцинантно понашање ипак смањено“ (извештај од 30. јуна 2017. године); да је „у протеклом периоду стање у погоршању, напет, често се смеје, има различите гласове, наређују му да се удара по глави пластичном флашом, негира страхове од људи, ретко прошета, сада се потпуно повукао, сан добар, апетит слаб“ (извештај од 7. септембра 2017. године); да је „у протеклом периоду психичко стање у погоршању, поподне нервозан и напет, има гласове који га вређају и свађају се, то га узнемирава и често се смеје сам од себе“ (извештај од 16. априла 2018. године); да је „у протеклом периоду психичко стање у побољшању, мирнији је, чулне обмане на свега два до три пута недељно, уредних вољно-нагонских динамизама, сарадљив, помогне мајци“ (извештај од 7. маја 2018. године); да је „последњих недељу дана у погоршању, повремено увече има гласове и страх га је, преко дана доста поспан, углавном спава“ (извештај од 9. јула 2018. године); да „мајка наводи да се пацијент добро осећа, иако је имао стрес када га је колега „лупнуо“ по глави, остао је миран, пожалио се шефу, али је наставио да ради“ (извештај од 19. октобра 2018. године);
У налазу и мишљењу психолога Института за ментално здравље од 25. октобра 2018. године је наведено „да су способности сналажења у свакодневним практичним ситуацијама крајње детериорисане, не разуме друштвена правила и норме, мишљење се одвија на крајње конкретном нивоу, реч је о особи чије интелектуално функционисање одговара менталној ретардацији лаког до умереног нивоа, да анализа резултата и понашања на тестовима иде у прилог осиромашења у свим битним аспектима глобалног психолошког функционисања (когниција, афективни и социјални живот), те је стога присутна минимална адаптација на свакодневне ситуације“.
У извештају Дома здравља „др Милутин Ивковић“ од 18. октобра 2018. године је наведено да подносилац има астму и да је пушач, те је престанак пушења, поред осталог, одређен као терапија.
У налазу, мишљењу и оцени органа вештачења у првостепеном поступку Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање број 3515 01 од 3. децембра 2018. године је наведено: да је подносилац уставне жалбе дошао на преглед у пратњи мајке која углавном даје податке; да је подносилац завршио шест разреда основне школе по специјалном програму; да није служио војску, није се женио и живи са мајком; да је 1991. године категорисан као лака ментална ретардација са предлогом да настави школовање по специјалном програму, што је делимично учињено; да је научио да чита, али не и да пише; да је савладао неке практичне радње, зна да се сам обуче и одржава личну хигијену; да се уназад пар година психијатријски лечи, амбулантно и болнички, у Институту за ментално здравље, због епизода измењеног понашања, под дијагнозом F20; да је тренутно на болничком третману у наведеној установи. У физикалном налазу је наведено: да је средњег раста, добре ОМГ, самостално покретан и кардиопулмонално компензован. У неуролошком налазу је наведено: да разуме налоге, сарађује и извршава их; да је без грубе латерализације страна на горњим и доњим екстремитетима; без пирамидалног и ЕП дефицита; сфинктере контролоше; говор уредан. У погледу психичког статуса је наведено: да је психички свестан, миран, тих, апсихотичан, скромних интелектуалних потенцијала на нивоу лаке до умерене менталне ометености, као и да је 2009. године утврђена неспособност за рад. Као главне болести су наведене: schizofrenia resiudalis (F20) и ментална ретардација лаког степена (IQ 59). Лекар вештак, специјалиста неуропсихијатрије, је у првостепеном поступку непосредно прегледао подносиоца уставне жалбе и ценио стару медицинску документацију са претходних вештачења, налаз и мишљење психолога у Институту за ментално здравље од 25. октобра 2018. године, извештаје лекара специјалисте психијатрије исте установе од 16. априла, 7. маја и 9. јула 2018. године и отпусну листу са епикризом исте установе од 10. новембра 2017. године, те је оцењено да код подносиоца не постоји потреба за помоћи и негом другог лица, нити телесно оштећење. Лекар вештак - контролор је дао сагласност на наведени налаз, мишљење и оцену.
Оспореним решењем Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Звездара (у даљем тексту: првостепени орган) број 55320-5090/2018 од 20. децембра 2018. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица. У образложењу првостепеног решења је наведено да је у спроведеном поступку извршен увид у документацију у списима предмета и налаз, мишљење и оцену органа вештачења у првостепеном поступку број 3515 01 од 3. децембра 2018. године, па је утврђено да нису испуњени услови за признавање наведеног права из члана 92. Закона о социјалној заштити.
У жалби изјављеној против првостепеног решења, мајка подносиоца уставне жалбе је предложила да се захтев за признавање права поново размотри и образложи.
Орган вештачења у другостепеном поступку Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање је ценио наводе жалбе, налаз, мишљење и оцену органа вештачења у првостепеном поступку и целокупну медицинску документацију, те је без непосредног прегледа подносиоца, дао налаз, мишљење и оцену број 110 од 14. марта 2019. године, у коме је наведено да код њега постоје болести и болесна стања утврђена у налазу првостепеног органа вештачења, као и да подносилац може да обави основне активности дневног живота, да није слепо лице и нема тешког когнитивног дефицита. Код тако установљеног здравственог стања подносиоца, другостепени орган вештачења се сагласио са налазом, мишљењем и оценом првостепеног органа вештачења да не постоји потреба за помоћи и негом другог лица, нити телесно оштећење. Лекар вештак - контролор је дао сагласност на наведени налаз, мишљење и оцену.
Оспореним решењем Градске управе града Београда – Секретаријат за социјалну заштиту (у даљем тексту: другостепени орган) број 560-35/19 од 3. јула 2019. године одбијена је као неоснована наведена жалба подносиоца. У образложењу другостепеног решења је у целини цитиран налаз, мишљење и оцена другостепеног органа вештачења. Полазећи од тога да према налазима, мишљењима и оценама органа вештачења у првостепеном и другостепеном поступку, као органа надлежних за вештачење у смислу члана 101. Закона о социјалној заштити, код подносиоца не постоји потреба за помоћи и негом другог лица, те како су мишљења органа вештачења дата у складу са одредбама члана 10. став 2. и чл. 34. и 40. Правилника о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и као таква су у потпуности могла да послуже као пуноважна мишљења вештака у смислу члана 116. Закона о општем управном поступку, другостепени орган је оценио да подносилац не испуњава услове за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица.
У тужби против другостепеног решења, мајка подносиоца је изнела наводе које је касније поновила у уставној жалби.
Оспореном пресудом Управног суда У. 12830/19 од 25. фебруара 2021. године је одбијена тужба подносиоца. Према схватању тог суда, правилно је поступио тужени орган када је оспореним решењем одбио као неосновану жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења, налазећи да је то решење донето на основу потпуно утврђеног чињеничног стања, без повреде правила поступка и уз правилну примену материјалног права. У образложењу оспорене пресуде је наведено да су решења управних органа заснована на налазима, мишљењима и оценама органа вештачења у оба степена и на одредбама меродавног права које су цитиране.
3.3. Првостепени орган је дописом број 551-76-11895/2024 од 13. јануара 2025. године обавестио Уставни суд да се подносилац не налази на евиденцији корисника права на новчану социјалну помоћ или увећану новчану социјалну помоћ, као и да је у одређеном периоду остваривао право на материјалну подршку кроз једнократна новчана давања.
4. Правни оквир
4.1. Одредбе Устава Републике Србије од значаја за одлучивање
Чланом 1. Устава утврђено је да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 69. став 1. Устава је утврђено да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства.
4.2. Одредбе међународних уговора од значаја за одлучивање
Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом („Службени гласник РС – Међународни уговори“ број 42/09), прописано је да је циљ ове конвенције да се унапреди, заштити и осигура пуно и једнако уживање свих људских права и основних слобода свим особама са инвалидитетом и унапреди поштовање њиховог урођеног достојанства; да особе са инвалидитетом укључују и оне који имају дугорочна физичка, ментална, интелектуална или чулна оштећења која у интеракцији са разним препрекама могу ометати њихово пуно и ефикасно учешће у друштву на једнакој основи са другима (члан 1.); да су начела ове конвенције, поред осталих, поштовање урођеног достојанства (члан 3. тачка а)); да се државе уговорнице обавезују да усвоје непосредне, ефикасне и одговарајуће мере, поред осталих, да се подигне свест у целом друштву, укључујући на нивоу породице, о особама са инвалидитетом и да се негује поштовање права и достојанства особа са инвалидитетом, те да мере у том циљу обухватају, поред осталог, унапређење позитивне перцепције и веће друштвене свести у односу на особе са инвалидитетом и унапређење програма подизања свести о особама са инвалидитетом и правима особа са инвалидитетом (члан 8.); да државе уговорнице признају право особа са инвалидитетом на одговарајући животни стандард за њих и њихове породице, укључујући одговарајућу исхрану, одећу и смештај, као и на стално побољшање услова живота, и предузеће одговарајуће кораке ради очувања и унапређивања овог права без дискриминације на основу инвалидитета; да државе стране уговорнице признају право особа са инвалидитетом на социјалну заштиту и на остваривање тог права без дискриминације на основу инвалидитета и предузеће одговарајуће кораке ради очувања и унапређивања овог права, укључујући и мере којима се обезбеђује да, поред осталог, особе са инвалидитетом, посебно жене и девојке са инвалидитетом и старије особе са инвалидитетом имају приступ програмима социјалне заштите и програмима за смањење сиромаштва, да особе са инвалидитетом и њихове породице које живе у сиромаштву имају приступ државној помоћи за покривање трошкова везаних за инвалидитет, укључујући одговарајућу обуку, давање савета, финансијску помоћ и привремену туђу негу (члан 28. став 1. и став 2. тач. б) и ц)).
Чланом 13. став 1. тачка 1. Ревидиране eвропске социјалне повеље прописано је да се у намери да обезбеде ефективно остваривање права на социјалну заштиту и медицинску помоћ, стране уговорнице обавезују да обезбеде да свако лице које нема адекватна средства за живот и које није у стању да обезбеди таква средства сопственим напорима или из других извора, нарочито повластице из шеме социјалне сигурности, добије адекватну помоћ и, у случају болести, помоћ која му је неопходна.
4.3. Одредбе закона и подзаконских аката од значаја за одлучивање
Одредбама Закона о социјалној заштити („Службени гласник РС“, број 24/11 и 117/22 – Одлука УС) прописано је: да је социјална заштита, у смислу овог закона, организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености (члан 2.); да су циљеви социјалне заштите: достићи, односно одржавати минималну материјалну сигурност и независност појединца и породице у задовољавању животних потреба; обезбедити доступност услуга и остваривање права у социјалној заштити; створити једнаке могућности за самостални живот и подстицати на социјалну укљученост; очувати и унапредити породичне односе, као и унапредити породичну, родну и међугенерацијску солидарност; предупредити злостављање, занемаривање или експлоатацију, односно отклонити њихове последице; да се циљеви социјалне заштите остварују пружањем услуга социјалне заштите и другим активностима које предупређују, умањују или отклањају зависност појединаца и породица од социјалних служби (члан 3.); да сваки појединац и породица којима је неопходна друштвена помоћ и подршка ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољење основних животних потреба имају право на социјалну заштиту, у складу са законом; да се права на социјалну заштиту обезбеђују пружањем услуга социјалне заштите и материјалном подршком (члан 4.); да се право на различите врсте материјалне подршке остварује ради обезбеђења егзистенцијалног минимума и подршке социјалној укључености корисника (члан 5. став 2.); да корисник, у складу са законом, има право на социјалну заштиту која се заснива на социјалној правди, одговорности и солидарности, која му се пружа уз поштовање његовог физичког и психичког интегритета, безбедности, као и уз уважавање његових моралних, културних и религијских убеђења, у складу са зајемченим људским правима и слободама (члан 24. ); да корисник права или услуга социјалне заштите јесте појединац, односно породица која се суочава с препрекама у задовољавању потреба, услед чега не може да достигне или да одржи квалитет живота или која нема довољно средстава за подмирење основних животних потреба, а не може да их оствари својим радом, приходом од имовине или из других извора; да пунолетно лице од навршених 26 до навршених 65 година (у даљем тексту: одрасли) и пунолетно лице старије од 65 година (у даљем тексту: старији корисник) јесте корисник у смислу става 1. овог члана, када је његово благостање, безбедност и продуктиван живот у друштву угрожен ризицима услед старости, инвалидитета, болести, породичних и других животних околности, а нарочито: ако има телесне, интелектуалне, сензорне или менталне тешкоће или тешкоће у комуникацији, и када се, услед друштвених или других препрека, сусреће с функционалним ограничењима у једној или више области живота (члан 41. став 1. и став 3. тачка 1); да материјалну подршку корисник остварује путем новчане социјалне помоћи, додатка за помоћ и негу другог лица, увећаног додатка за помоћ и негу другог лица, помоћи за оспособљавање за рад, једнократне новчане помоћи, помоћи у натури и других врста материјалне подршке, у складу са овим законом и прописима донетим за његово спровођење (члан 79.); да право на новчану социјалну помоћ могу остварити и појединац који је неспособан за рад, односно породица чији су сви чланови неспособни за рад, ако поред стамбеног простора који одговара потребама породице имају земљиште у површини до једног хектара (члан 82. став 2.); да појединац који је неспособан за рад, односно породица чији су сви чланови неспособни за рад и једнородитељска породица имају право на увећану новчану социјалну помоћ (члан 85. став 1.); да је неспособан за рад у смислу овог закона лице које је потпуно неспособно за рад према прописима о раду и о пензијском и инвалидском осигурању (члан 85. став 2. тачка 4)); да право на додатак за помоћ и негу другог лица има лице коме је због телесног или сензорног оштећења, интелектуалних потешкоћа или промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица да би задовољило своје основне животне потребе; да право на додатак за помоћ и негу другог лица остварује лице из става 1. овог члана ако то право не може да оствари по другом правном основу; да се потреба за помоћи и негом другог лица утврђује на основу прописа о пензијском и инвалидском осигурању; да потреба за помоћи и негом другог лица постоји код лица из става 1. овог члана коме је услед телесног оштећења, оштећења чула вида које узрокује губитак осећаја светлости са тачном пројекцијом или се вид постиже са корекцијом 0.05, интелектуалних потешкоћа или промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица ради задовољења основних животних потреба и које не може да устане из кревета, да се креће унутар стана без употребе помагала, да се храни, свлачи, облачи или да одржава основну личну хигијену без помоћи другог лица (члан 92. ст. 1, 2, 4. и 5.); да оцену потребе за помоћи и негом другог лица утврђују органи вештачења образовани по прописима којима се уређује пензијско и инвалидско осигурање (члан 101.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 - др. закон и 6/15) прописано је: да дете које није навршило 14. годину живота (млађи малолетник) може предузимати правне послове којима прибавља искључиво права, правне послове којима не стиче ни права ни обавезе и правне послове малог значаја (члан 64. став 1.); да се родитељско право може продужити и после пунолетства детета ако је дете због болести или сметњи у психо-физичком развоју неспособно да се само стара о себи и о заштити својих права односно интереса или ако својим поступцима угрожава сопствена права и интересе (члан 85.).
Одредбама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Службени гласник РС“, бр. 34/03, 64/04-оОдлука УС РС, 84/04-др. закон, 85/05, 101/05-др. закон, 63/06-Одлука УС РС, 5/09, 107/09, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14, 142/14, 73/18, 46/19 - Одлука УС, 86/19, 62/21, 125/22, 138/22, 76/23 и 94/24) је прописано: да када је за решавање о праву из пензијског и инвалидског осигурања потребно утврђивање постојања (…) потребе за помоћи и негом другог лица, фонд решењем утврђује те чињенице на основу налаза, мишљења и оцене органа вештачења чије се образовање и начин рада уређује општим актом фонда (члан 93. став 1.); да налаз, мишљење и оцена из става 1. овог члана подлеже контроли коју врши орган фонда утврђен општим актом из става 1. овог члана (члан 93. став 2.); да се у обављању контроле из става 2. овог члана, може дати сагласност или примедба, да је примедба којом се указује на уочене недостатке и даје упутство за њихово отклањање, обавезна за органе који су вршили вештачење (члан 93. став 4.); да се као дан настанка (…) потребе за помоћи и негом другог лица узима дан када је на основу прегледа дат налаз, мишљење и оцена органа вештачења, односно неки ранији дан за који постоји одговарајућа медицинска документација (члан 97.).
Чланом 10. Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18-аутентично тумачење и 2/2023 – Одлука УС) прописано је да је орган дужан да правилно, истинито и потпуно утврди све чињенице и околности које су од значаја за законито и правилно поступање у управној ствари, као и да овлашћено службено лице одлучује по свом уверењу које чињенице узима као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа посебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка.
Правилником о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање („Службени гласник РС“, бр. 59/08, 75/08-исправка, 24/11 и 7/12) било је прописано: да орган вештачења вештачи на основу свестраног и брижљивог разматрања медицинске и друге документације, као и на основу резултата и запажања приликом прегледа (члан 9.); да орган вештачења у налазу, мишљењу и оцени своја запажања и налазе тачно наводи и објективно и непристрасно износи (члан 10. став 1.); да налаз, мишљење и оцена мора бити јасан, потпун, логичан, образложен и научно и стручно заснован (члан 10. став 2.); да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права вештачи на основу медицинске документације коришћене у првостепеном поступку остваривања права, као и медицинске документације достављене у другостепеном поступку остваривања права (…) (члан 39. став 1.); да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права може извршити преглед осигураника, корисника права, односно другог лица, ако на основу претходног разматрања медицинске документације оцени да је то неопходно (члан 39. став 2.). Одредбама чл. 34. и 40. Правилника прописана је обавезна садржина налаза, мишљења и оцена органа вештачења у првостепеном и другостепеном поступку.
5. У уставној жалби се истиче да је подносиоцу због интелектуалних потешкоћа и промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица ради задовољења основних животних потреба, те да му је одбијањем захтева за признавање тог вида социјалне заштите повређено право из члана 69. став 1. Устава.
Устав гарантује право на социјалну заштиту у складу са начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства на којима почива систем социјалне заштите. Субјекти овог права су грађани и породице којима је неопходна помоћ друштва како би савладали социјалне и животне тешкоће у којима се налазе и задовољили бар минимум основних животних потреба. Уставом није утврђена конкретна садржина права на социјалну заштиту, из чега даље следи да је, сагласно одредби члана 18. став 2. Устава, због природе права, начин његовог остваривања неопходно прописати законом.
Закон о социјалној заштити уређује делатност социјалне заштите, циљеве и начела социјалне заштите, права и услуге социјалне заштите, поступке за остваривање права у социјалној заштити и коришћење услуга социјалне заштите, права и обавезе корисника социјалне заштите, као и друга питања од значаја за социјалну заштиту. Закон у члану 2. даје дефиницију појма социјалне заштите, која је, према поменутом члану, организована друштвена делатност од јавног интереса чији је циљ пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица, као и спречавање настајања и отклањање последица социјалне искључености. У уводном делу Закона, у члану 3. дефинисани су циљеви социјалне заштите. Поред достизања минималне материјалне сигурности појединца и породице, као основни циљеви су наведени и стварање једнаких могућности за самостални живот и подстицање социјалне укључености. У другом поглављу Закона одређена су начела социјалне заштите, између осталих, начело поштовања интегритета и достојанства корисника, начело најбољег интереса корисника, ефикасности социјалне заштите, благовремености социјалне заштите, целовитости и начело унапређења квалитета социјалне заштите.
Уставни суд констатује да је најтраженији и најчешће коришћени вид социјалне заштите добијање материјалне подршке. У члану 79. Закона су наведене врсте материјалне подршке, поред осталих, новчана социјална помоћ, додатак за помоћ и негу другог лица и увећани додатак за помоћ и негу другог лица.
Одредбама члана 92. наведеног Закона прописано је да право на додатак за помоћ и негу другог лица има лице коме је због телесног или сензорног оштећења, интелектуалних потешкоћа или промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица да би задовољило своје основне животне потребе, те да потреба за помоћи и негом другог лица постоји код лица коме је услед телесног оштећења, оштећења чула вида које узрокује губитак осећаја светлости са тачном пројекцијом или се вид постиже са корекцијом 0.05, интелектуалних потешкоћа или промена у здравственом стању неопходна помоћ и нега другог лица ради задовољења основних животних потреба и које не може да устане из кревета, да се креће унутар стана без употребе помагала, да се храни, свлачи, облачи или да одржава основну личну хигијену без помоћи другог лица.
Уставни суд указује да је додатак за помоћ и негу другог лица новчана помоћ особама које због повреде или болести не могу да задовоље основне животне потребе без туђе помоћи, а која се реализује у могућности плаћања неком другом да им помогне, при чему особе којима је оваква помоћ потребна могу саме да уреде ко ће им и како помоћи. Месечни износ додатка за помоћ и негу другог лица у Републици Србији износи 7.600 динара.
Полазећи од чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд најпре указује да је у предметном управном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе лице лаке до умерене менталне ретардације (душевна заосталост), због чега је 2007. године продужено родитељско право његовој мајци и после његовог пунолетства, да је ограничено пословно способан и изједначен са малолетником испод 14 година живота (млађи малолетник), да болује од психозе због чега је, до прегледа код првостепеног органа вештачења 3. децембра 2018. године, био три пута хоспитализован и да му је утврђен потпуни губитак радне способности пре навршене 30. године живота, односно од 2013. године.
Мајка подносиоца је 12. јула 2018. године, као његов законски заступник, због природе и тежине његовог стања у коме се налази услед болести, поднела надлежном центру за социјални рад захтев за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица. У списима предмета се, поред осталог, налази:
- решење Трећег општинског суда у Београду од 13. децембра 2007. године, којим је продужено родитељско право мајци подносиоца уставне жалбе, и после његовог пунолетства, због тога што није способан да се стара сам о себи, нити да штити своја права и интересе, те му је ограничена пословна способност и одређен статус млађег малолетника, детета испод 14 година;
- решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Београд од 4. јула 2018. године, којим је подносиоцу утврђен потпуни губитак радне способности пре навршене 30. године живота, односно 10. маја 2013. године;
- отпусна листа Института за ментално здравље од 10. маја 2016. године у којој је наведено „да је подносилац у потпуности зависан од мајке, без могућности за самостално елементарно функционисање“;
- отпусна листа исте установе од 10. новембра 2017. године у којој је наведено „да је болест таквог интензитета да је довела до потпуног опустошења личности подносиоца, да функционише искључиво захваљујући бризи и старању мајке, без које би био смештен у неку од установа социјалне заштите, због чега је неопходно пацијенту омогућити право на коришћење туђе неге и помоћи“;
- извештај лекара психијатра од 26. маја 2017. године, код кога се подносилац амбулантно лечи, у коме је наведено да је „болест таквог интензитета да доводи до потпуног губитка способности за било какву организовану радну делатност, да подносилац функционише у кућним условима искључиво захваљујући ангажману соматски болесне мајке“;
- налаз и мишљење психолога Института за ментално здравље од 25. октобра 2018. године у коме је наведено „да су способности сналажења подносиоца у свакодневним практичним ситуацијама крајње детериорисане, да не разуме друштвена правила и норме, да се мишљење одвија на крајње конкретном нивоу, да је реч о особи чије интелектуално функционисање одговара менталној ретардацији лаког до умереног нивоа, да анализа резултата и понашања на тестовима иде у прилог осиромашења у свим битним аспектима глобалног психолошког функционисања (когниција, афективни и социјални живот), те је стога присутна минимална адаптација на свакодневне ситуације“.
Након обављених вештачења у првом и другом степену дати су налази, мишљења и оцене да подносилац не испуњава услове прописане чланом 92. Закона о социјалној заштити за признавање траженог права. Првостепени орган вештачења је, на основу непосредног прегледа подносиоца и увида у приложену медицинску документацију, утврдио „да је подносилац психички свестан, миран, тих, без патолошких садржаја, уредног говора, скромних интелектуалних потенцијала на нивоу лаке до умерене менталне ометености и да може да обави основне активности дневног живота – научио да чита, не зна да пише, зна сам да се обуче и одржава личну хигијену, самостално је покретан“. Другостепени орган вештачења се, на основу увида у приложену медицинску документацију, без непосредног прегледа подносиоца, сагласио са оценом првостепеног органа вештачења да код подносиоца не постоји потреба за помоћи и негом од стране другог лица, нити телесно оштећење. У образложењу другостепеног решења је наведено да су налази, оцене и мишљења надлежних органа вештачења дати у складу са одредбама Правилника о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и да су као такви у потпуности могли да послуже као пуноважна мишљења вештака. Разматрајући тужбу подносиоца поднету против наведеног коначног управног акта, Управни суд је оценио да је правилна одлука другостепеног органа која је заснована на налазима, оценама и мишљењима надлежних органа вештачења.
Уставни суд понавља да је Правилником о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање прописано да орган вештачења вештачи на основу свестраног и брижљивог разматрања медицинске и друге документације, као и на основу резултата и запажања приликом прегледа, као и да у свом у налазу, мишљењу и оцени своја запажања и налазе тачно наводи и објективно и непристрасно износи, те да налаз, мишљење и оцена мора бити јасан, потпун, логичан, образложен и научно и стручно заснован, као и да орган вештачења у другостепеном поступку остваривања права вештачи на основу медицинске документације коришћене у првостепеном поступку остваривања права, као и медицинске документације достављене у другостепеном поступку остваривања права, а може извршити преглед лица ако на основу претходног разматрања медицинске документације оцени да је то неопходно.
Такође, Уставни суд напомиње да је Законом о општем управном поступку усвојено начело слободне оцене доказа, које, у суштини, значи да орган по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане (осим у погледу јавних исправа), на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка. Међутим, овакав систем слободне оцене доказа налаже потребу да се нађе заштита од евентуалне злоупотребе слободе која по овом начелу припада органу који води поступак. Јемство да ће орган непристрасно оценити доказе лежи и у његовој дужности да за своју оцену изнесе разумљиве разлоге у одлуци. Вештачењем се одлучна чињеница доказује када је за њено утврђивање и оцену потребно стручно знање којим не располаже службено лице које води поступак. Ако налаз или мишљење вештака нису јасни или потпуни, или мишљење није довољно образложено, а ти се недостаци не могу отклонити ни поновним саслушањем вештака, поновиће се вештачење, са истим или другим вештацима, а може се затражити и вештачење од научне или стручне организације.
Поред тога, Уставни суд понавља да је предмет ове управне ствари остваривање права на туђу негу и помоћ, а које потпада под уставну гаранцију права на социјалну заштиту. Чланом 92. Закона о социјалној заштити прописани су услови за доделу ове помоћи. Међутим, приликом одлучивања органи управе морају имати у виду и основна начела која су, такође, прописана наведеним законом и циљеве због којих је овај вид помоћи уведен у систем социјалне заштите. Један од циљева јесте достизање или одржавање минималне материјалне сигурности и независности појединца и породице у задовољавању животних потреба, а нека од основих начела на којима почива систем социјалне заштите су да се право на социјалну заштиту заснива на социјалној правди, одговорности и солидарности, затим ефикасност и благовременост социјалне заштите, односно правовремено уочавање потреба ради спречавања настанка и развоја стања који угрожавају задовољавање животних потреба, као и целовитост социјалне заштите.
Мајка подносиоца је у уставној жалби управо указала да подносиоцу предметно право није признато иако је душевно заостало лице и дугогодишњи психијатријски болесник, којем је ограничена пословна способност, утврђен потпуни губитак радне способности и над којим је продужено родитељско право.
Уставни суд констатује да су органи вештачења Фонда набројали медицинску документацију, која је приложена у поступку, и навели да су је разматрали, али се не види како су оценили њихову садржину у делу који је супротан налазу вештака Фонда, нити образложења првостепеног и другостепеног решења садрже такву оцену. Наиме, није наведено зашто се лекари неуропсихијатри органа вештачења Фонда не слажу са датим оценама лекара психијатара Института за ментално здравље, код којих се подносилац амбулантно и болнички лечи, а који сматрају да подносилац због интензитета психијатријске болести функционише у кућним условима искључиво захваљујући бризи и старању мајке, нити су посебно оценили налаз психолога тог института, пре свега у делу у коме је наведено да су способности сналажења подносиоца у свакодневним практичним ситуацијама крајње детериорисане. У том смислу је, на основу свестране оцене свих доказа, било потребно утврдити да ли је подносилац, и поред поменутог интензитета психијатријске болести и степена душевне заосталости, са свим последицама у свакодневном животу, способан да без помоћи и неге другог лица задовољи своје основне животне потребе.
Као што је већ речено, циљ социјалне заштите зајемчен чланом 69. Устава је пружање помоћи и оснаживање за самосталан и продуктиван живот у друштву појединаца и породица. Грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства. По оцени Уставног суда, у овом конкретном случају, приликом утврђивања да ли подносилац испуњава услове за признавање траженог права, органи који су о томе одлучивали нису пошли од ових принципа и основних начела социјалне заштите. Одлуке органа управе су засноване искључиво на налазима, мишљењима и оценама органа вештачења Фонда, са констатацијом да је без утицаја на другачије одлучивање друга медицинска и остала документација коју је подносилац доставио, као и чињенице да је над њим продужено родитељско право, да му је ограничена пословна способност и да је утврђен потпуни губитак радне способности. Органи управе, а потом и Управни суд истичу да су налази, мишљења и оцене органа вештачења Фонда прихваћени у целости као одлучујући и једини релевантни докази, јер су их дали овлашћени органи вештачења, у складу са одредбама Правилника о образовању и начину рада органа вештачења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује да ли је налаз, мишљење и оцена органа вештачења јасан, потпун, логичан, образложен и научно и стручно заснован. Суд констатује да је одлука у овој правној ствари заснована само на оцени органа вештачења да подносилац не испуњава услове прописане чланом 92. Закона о социјалној заштити. Такође, Суд истиче да је и другостепени орган вештачења могао, сагласно члану 39. став 1. наведеног подзаконског акта, да изврши непосредни преглед подносиоца, нарочито имајући у виду све претходно наведене чињенице и околности конкретног случаја. Уставни суд указује да примена позитивног права свакако мора почивати на начелима која се односе на предметну област и на уставним јемствима која се односе на ту област. Поред тога, иако услов за утврђивање права на додатак за туђу помоћ и негу није материјално стање лица које је тражи, већ његово здравствено стање, Суд констатује да су, полазећи од наведених одредаба Устава, међународних аката и Закона о социјалној заштити, органи који су одлучивали у овој управној ствари морали да поступају у складу са напред наведеним начелима и јемствима, а што, имајући у виду све претходно наведено, овде није био случај.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу у том делу.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одредио као начин отклањања штетних последица и начин правичног задовољења подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава, утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је имао у виду да је у уставној жалби у погледу истакнуте повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава тражен поништај оспорених аката, а у погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава накнада штете. По оцени Уставног суда, утврђени износ представља адекватан и делотворан начин отклањања штетних последица и вид правичног задовољења подносиоцу уставне жалбе због утврђене повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава. Ово, пре свега, због значаја поступка за подносиоца уставне жалбе, а потом и због чињенице да је предметни поступак трајао две године и осам месеци, а у ком периоду подносиоцу због наведеног поступања органа управе и Управног суда није био обезбеђен додатак за помоћ и негу другог лицу. Уставни суд констатује да поништавање оспорене пресуде и нижестепених аката и враћање на поновно одлучивање, као један од начина отклањања штетних последица, у конкретном случају није адекватно и делотворно, јер би подносилац и даље био онемогућен да одређени временски период добија новчани износ на име траженог права на додатак за помоћ и негу другог лица. Стога, Уставни суд сматра да утврђивањем права на накнаду у наведеном новчаном износу представља како начин отклањања штетних последица, тако и правичнo задовољењe подносиоца због утврђене повреде права на социјалну заштиту из члана 69. став 1. Устава.
Уставни суд напомиње да се подносилац уставне жалбе може обратити новим захтевом надлежном органу управе за признавање права на додатак за помоћ и негу другог лица, о коме је потребно одлучити у складу са оценама и ставовима изнетим у овој одлуци Суда.
Уставни суд је исти став заузео у Одлуци Уж-6096/2020 од 23. фебруара 2023. године.
6. Испитујући истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да је оспорени поступак покренут захтевом подносиоца од 23. јуна 2018. године и да је окончан оспореном пресудом Управног суда У. 12830/19 од 25. фебруара 2021. године, те је трајао две године и осам месеци.
Уставни суд је узео у обзир да су у поступку пред управним органима спроведена обавезна вештачења у два степена и да је пре вештачења у првом степену од мајке подносиоца два пута тражено да достави неопходну документацију, која није била приложена уз захтев. Такође, поступак пред Управним судом је трајао једну годину и шест месеци, што указује на то да је суд о тужби одлучио по приоритету, имајући у виду њен посебан значај за подносиоца.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да се наведено укупно трајање поступка, без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од наведеног, а на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.