Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Дејана Вујаклије из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Вујаклије изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-В 847/06 од 19. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Вујаклија из Београда, преко пуномоћника, адвоката Арсенија З. Катанића из Новог Сада, поднео је 24. јануара 2008. године Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу изјављену против пресуде Врховног суда Србије У-В 847/06 од 19. септембра 2007. године. У уставној жалби се наводи да су подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је одбијен његов захтев за признавање права на накнаду за обављање службе у Војсци Југославије под отежаним условима, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 32, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, као и решење Војне поште 2346 Батајница УП-1 број 447-2 од 24. децембра 2003. године и решење Војне поште Београд 9513 УП-2 број 31-2 од 23. јануара 2004. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац уставне жалбе позива, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се тих права нико не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалних и животних тешкоћа и стварања услова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства, да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом, да запослени, у складу са законом, има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом, као и да се фондови социјалног осигурања оснивају у складу са законом (члан 69.); да се пензијско осигурање уређује законом и да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера (члан 70.).
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навео и обрaзложио у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означио у уставној жалби. С обзиром на то да је предмет одлучивања у управном поступку и управном спору који су претходили уставносудском поступку, био захтев подносиоца уставне жалбе да му се призна право на накнаду за службу под отежаним условима у Војсци Југославије, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава, изводи из, по његовом мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и другу приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе, капетан 1 класе на служби у Војној пошти 2346 Батајница, поднео је 21. децембра 2003. године Војној пошти 2346 Батајница захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима у Војсци Југославије.
Решењем Војне поште 2346 Батајница УП-1 број 447-2 од 24. децембра 2003. године одбијен је захтев овде подносиоца уставне жалбе, за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима. У образложењу решења је наведено да је предметни захтев одбијен на основу члана 26. ст. 1. и 2. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, а сходно одлуци команданта Војне поште 9513 Београд пов. број 03/1683-2 од 8. марта 2002. године о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима, која је донета на основу одлуке начелник Генералштаба Војске Југославије пов. број 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године, а којом нису обухваћени професионални припадници Војне поште 2346 Батајница.
Војна пошта 9513 Београд, као другостепени орган, решавајући у управном поступку по жалби Дејана Вујаклије на наведено првостепено решење, донела је решење УП-2 број 31-2 од 23. јануара 2004. године, којим је жалба одбијена као неоснована. У образложењу решења је наведено да је одлуком начелника Генералштаба Војске Југославије пов. број 02/323-1 од 5. фебруара 2002. године о одређивању задатака и територије на којој се служба врши под отежаним условима изричито прописано да таква накнада припада за обезбеђење државне границе на појединим деловима територије и непрекидно дежурство у систему ПВО, као и да је на основу те одлуке донета одлука команданта Војне поште 9513 Београд пов. број 03/1683-2 од 8. марта 2002. године, којом су прецизирани задаци и територија на којој се служба врши под отежаним условима. Имајући то у виду и на основу увида у списе предмета, другостепени орган је оценио да је ожалбено решење правилно донето и да су наводи жалиоца неосновани, јер исти није извршавао задатке, нити се налазио на територији на којој се служба врши под отежаним условима, те је сагласно наведеном и члану 230 став 1. Закона о општем управном поступку одбио жалбу као неосновану.
Против решења Војне поште УП-2 број 31-2 од 23. јануара 2004. године, подносилац уставне жалбе поднео је 20. фебруара 2004. године Врховном војном суду тужбу због неправилно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. У тужби наводи да је неосновано одбијен његов захтев признавање права на накнаду за службу под отежаним условима, јер се налази у систему непрекидног дежурства у ПВО, због чега му на основу одлуке Генералштаба Војске Југославије, Сектор за оперативно-штабне послове пов. број 02/679-4 од 18. маја 2001. године и одлуке Генералштаба Војске Југославије, Сектор за везу, информатику и електронска дејства, пов. број 1367-2 од 12. јуна 2001. године, припада тражена накнада. Такође је наведено да то што није обухваћен одлуком команданта Војне поште 9513 Београд пов. број 03/1683-2 од 6. марта 2002. године не представља сметњу да му се призна право на накнаду за службу под отежаним условима, јер за то постоји основ у напред наведеним одлукама Генералштаба Војске Југославије.
Врховни суд Србије је обавестио подносиоца уставне жалбе да је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете који се односе на управне спорове покренуте пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године и позвао га да се изјасни да ли остаје код поднете тужбе. Поднеском од 1. фебруара 2007. године пуномоћник тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе је обавестио Врховни суд Србије да тужилац остаје код тужбе, а 9. фебруара 2007. године то је учинио и сам подносилац уставне жалбе.
Врховни суд Србије је 19. септембра 2007. године донео оспорену пресуду У-В 847/06 којом је одбијена тужба. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, нашао да тужба није основана. Према оцени Врховног суда Србије, другостепени управни орган је правилно одлучио када је одбио жалбу, налазећи да је првостепени орган управе донео решење у складу са материјално правним прописима. Врховни суд Србије сматра да одлуком команданта Војне поште 9513 Београд од 8. марта 2002. године, која је донета у складу са чланом 26. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Југославије, а на основу одлуке начелника Генералштаба војске Југославије од 5. фебруара 2002. године, Војна пошта 2346 Батајница није одређена као територија на којој се служба врши под отежаним условима, нити су задаци који се ту врше означени као задаци који се врше под отежаним условима, те тужилац који врши службу у наведеној војној пошти не испуњава услове за остваривање права на спорну накнаду. Такође, Врховни суд је навео да је неосновано позивање тужиоца на одлуке Генералштаба Војске Југославије од 18. маја 2001. године и 12. јуна 2001. године, јер је о захтеву тужиоца одлучивано на основу одлуке Генералштаба од 5. фебруара 2002. године, а која се примењује у конкретном случају сагласно одредбама наведеног Правилника. Пресуда је уручена пуномоћнику подносиоца уставне жалбе 4. јануара 2008. године.
4. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду за вршење службе под отежаним условима одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. Према оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Уставни суд налази да је одлучивање законитости коначног управног акта у овом управном спору требало и могло да обухвати само испитивање да ли је у управном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе припадник јединице Војске за коју је одређено да обавља задатке и налази се на територији на којој се служба врши под отежаним условима, а не да ли је подносилац припадник јединице која је у систему непрекидног дежурства у систему ПВО. Стога, по схватању Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правичну накнаду за рад, као елемент зајемченог права на рад из члана 60. Устава, јер је за службу коју је обављао у Војсци примао прописану зараду и друге прописане накнаде. Наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд, као и првостепени и другостепени орган управе, у овој правној ствари нису утврдили одлучујућу чињеницу да ли жалилац врши послове непрекидног дежурства у систему ПВО, према оцени Уставног суда, израз су његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
Имајући у виду наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемчених права на живот, здравствену заштиту, социјалну заштиту и пензијско осигурање, из чл. 24, 68, 69. и 70. Устава, Уставни суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца уставне жалбе да су му оспореном пресудом повређена наведена права, јер се садржина означених права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном управном спору.
5. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подносиоца уставне жалбе отпочео 21. децембра 2003. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да управни поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног управног поступка и са њим повезаног управног спора, почев од 21. децембра 2003. године, када је подносилац уставне жалбе поднео Војној пошти 2346 Батајница захтев за признавање права на накнаду за службу под отежаним условима у Војсци Југославије.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Полазећи од тога да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучио у року од три дана од дана подношења захтева, а другостепени орган у року краћем од месец дана од доношења првостепеног решења, а самим тим и од подношења жалбе на првостепено решење, Уставни суд је оценио да су, сагласно одредбама члана 208. став 1. и члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01), оспорена решења донета у законом прописаним роковима.
Уставни суд налази да је непоступање Врховног војног суда у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Врховни војни суд је примио тужбу 20. фебруара 2004. године, али је, пре него што је Врховни војни суд предузео даље радње у поступку, 18. новембра 2004. године Скупштина Србије и Црне Горе донела Закон о преношењу надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва на органе држава чланица ("Службени лист СЦГ", број 55/04), којим је прописано да се надлежност војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва даном ступања на снагу овог закона преноси - за територију Републике Србије на органе Републике Србије, а за територију Црне Горе на органе Републике Црне Горе, које те државе чланице одреде (члан 2.). Наведеним законом, у складу с чланом 66. Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора, војни правосудни органи престали су са радом, а целокупна надлежност војних судова пренета ја на органе држава чланица, па тако и надлежност Врховног војног суда да одлучује у управним споровима. У спровођењу члана 2. наведеног Закона, Република Србија је донела Закон о преузимању надлежности војних судова, војних тужилаштава и Војног правобранилаштва ("Службени гласник РС" број 137/04), те је на основу одредбе члана 11. наведеног закона, Врховни суд Србије преузео надлежност Врховног војног суда за одлучивање у управним споровима. Врховни суд Србије је 21. новембра 2006. године преузео нерешене управне предмете Врховног војног суда, па тако и предмет подносиоца уставне жалбе. Поступајући по поднетој тужби Врховни суд Србије је донео пресуду 19. септембра 2007. године, односно у року краћем од 10 месеци од преузимања предмета Врховног војног суда.
Уставни суд налази да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које није од изузетне важности за подносиоца уставне жалбе, јер се ради о исплати накнаде која му је делимично призната и исплаћена уз плату и друге накнаде (накнаду за ноћни рад, рад за време државних празника). Полазећи од тога да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, да због застоја у поступку насталог због престанка рада Врховног војног суда нису настале штетне последице за подносиоца, као и да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним органом управе, Врховним војним судом и Врховним судом Србије у периоду од три године и осам месеци од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава, посебно имајући у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, који је донео одлуку по поднетој тужби, окончан у року од десет месеци, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |