Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Владан Петров и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С. из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. јуна 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С. и утврђује да су решењем Вишег суда у Неготину Гжи. 67/24 од 11. септембра 2024. године подносиоцу уставне жалбе повређенa права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Неготину Гжи. 67/24 од 11. септембра 2024. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову И. 14/24 од 18. јуна 2024. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С. из Ниша поднео је Уставном суду, 16. октобра 2024. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Вишег суда у Неготину Гжи. 67/24 од 11. септембра 2024. године, због повреде права на правично суђење и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 65. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносиоцу дужи низ година онемогућено да виђа своје дете, због чега је поднео предлог за извршење; да је вишегодишњим неостваривањем контакта са оцем, детету причињена штета; да је подносилац изузетно мотивисан да нарушену комуникацију са дететом нормализује и стабилизује; да је предлог за извршење одбијен на основу извештаја надлежног органа старатељства, са којим подносилац није био упознат, као и мишљења детета изнетог на рочишту, на које подносилац није био позван, супротно члану 105. Закона о парничном поступку; да је Виши суд у Неготину, приликом одлучивања о жалби, морао узети у обзир специфичност ове врсте извршног поступка, у коме све активности суда, као и других институција, а посебно органа старатељства, морају бити усмерене ка очувању породичне везе између детета и родитеља са којим оно не живи.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорени акт и своју одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе од стране адвоката.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 35а Закона о Уставном суду („Службени гласник“ РС, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23) и чланa 76. став 5. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставну жалбу доставио Л. М. из Кладова, као трећем (заинтересованом) лицу, ради изјашњења о наводима подносиоца и околностима од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари. Именована је допис Уставног суда уредно примила 31. марта 2025. године, али се у остављеном року није изјаснила.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову И. 14/24, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правноснажном и извршном пресудом Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову П2. 96/13 од 15. маја 2013. године, ставом I изреке, самостално вршење родитељског права над малолетним Н. С, рођеним 28. јула 2008. године, поверено је тужиљи Л. М. из Кладова, мајци детета, док је ставом II изреке уређен начин одржавања личних односа између детета и туженог, овде подносиоца уставне жалбе, као родитеља са којим дете не живи, и то једном месечно, сваког последњег викенда, тако што ће отац долазити из Ниша и са дететом проводити суботу и недељу у Кладову, преузимањем у 10,00 часова испред стана мајке и враћањем на исто место, у 17,00 часова суботом, а у 16,00 часова недељом.
Подносилац уставне жалбе је 1. априла 2024. године, у својству извршног повериоца, поднео Основном суду у Неготину предлог за извршење против извршног дужника Л. М. из Кладова, на основу става II изреке правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову П2. 96/13 од 15. маја 2013. године.
Центар за социјални рад за општину Кладово, као надлежни орган старатељства, доставио је извештај број 560-42-83/2024 од 6. јуна 2024. године, који је сачињен након обављеног разговора са дететом, посредством психолога, а на захтев суда, сагласно одредбама чл. 371. и 375. Закона о извршењу и обезбеђењу, а у вези са одредбама члана 61. став 4. и члана 65. Породичног закона. Наведени извештај није достављен извршном повериоцу.
Поступајући судија је 11. јуна 2024. године одржао рочиште, сагласно одредби члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, а у вези са чланом 65. Породичног закона, на коме је, у присуству психолога органа старатељства, саслушано дете странака. Извршни поверилац и извршни дужник нису позивани на то рочиште.
Решењем Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову И. 14/24 од 18. јуна 2024. године одбијен је као неоснован предлог за извршење од 1. априла 2024. године.
Поступајући по жалби извршног повериоца, Виши суд у Неготину је донео оспорено решење Гжи. 67/24 од 11. септембра 2024. године, којим је жалбу одбио, те је наведено првостепено решење потврђено у целини.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да полазећи од тога да дете које је навршило десет година, сагласно члану 65. Породичног закона, може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима, а како дете странака има навршених 15 година, то је првостепени суд одржао рочиште, како би у сарадњи са психологом органа старатељства утврдио његово мишљење, налазећи да је то у најбољем интересу детета, а сходно одредби члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу; да су, стога, неосновани жалбени наводи извршног повериоца да је суд био у обавези да га позове на поменуто рочиште; да је првостепени суд прибавио извештај Центра за социјални за општину Кладово, у коме је наведено да малолетни син странака живи са мајком и очухом, да га на раније сусрете са оцем везују изузетно непријатна осећања и непријатна искуства, да време које је последњи пут провео са оцем, а што се догодило пре четири године, за њега није било пријатно, посебно јер је отац користио прилику да говори ружно о његовој мајци, да се сећа очеве претње да ће га одвести у Ниш и да за то нико неће знати, да је пре пет или шест месеци отац послао поруку мајци да му се јави, али да он то није желео да учини, да према оцу не осећа никакву емотивну повезаност и да не жели да се поступак оконча извршењем, јер би у таквој ситуацији пружио отпор; да је првостепени суд, сагласно одредби члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, одржао рочиште, како би у сарадњи са психологом органа старатељства утврдио мишљење детета; да је малолетни Н. С. изјавио на рочишту да нема потребу, нити жељу да се виђа са оцем, због чега је првостепени суд донео побијано решење.
У образложењу је даље наведено: да је првостепено решење правилно и на закону засновано, па се жалбом извршног повериоца неосновано побија; да је одредбом члана 61. став 4. Породичног закона прописано да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити о одржавању личних односа са родитељем са којим не живи; да према одредби члана 65. истог закона, дете које је способно да формира своје мишљење и које је навршило 10. годину живота, може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима; да је дете странака навршило 15. годину живота, а и из извештаја органа старатељства и његовог мишљења, које је утврђено у сарадњи са психологом органа старатељства, произлази да оно одбија да одржава личне односе са оцем, овде извршним повериоцем; да би доношење решења о извршењу било оправдано само ако извршни дужник својим радњама онемогућава остваривање контакта између детета и другог родитеља; да имајући у виду извештај органа старатељства и мишљење детета, произлази да у конкретном случају извршни дужник не онемогућава остваривање контакта између детета и другог родитеља, већ да дете одбија да одржава личне односе, те полазећи од одредаба члана 61. став 4. и члана 65. Породичног закона, следи да је првостепени суд правилно поступио када је предлог за извршење одбио као неоснован.
4. Одредбама члана 65. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни (став 1.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
За одлучивање у овој уставносудској ствари од значаја су и следеће одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19 и 9/20 – аутентично тумачење) и Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др. закон и 6/15):
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је: да се овим законом уређује поступак у коме судови и јавни извршитељи принудно намирују потраживања извршних поверилаца заснована на извршним и веродостојним исправама (извршни поступак), поступак обезбеђења потраживања и положај јавних извршитеља (члан 1.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе ове главе закона (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно, да је психолог органа старатељства дужан да утврди емоционални статус детета, начин његовог реаговања на стрес и механизме преовладавања, брзину прилагођавања на промене, емоционалне односе детета и лица са којим дете живи и лицем коме треба да буде предато и друге чињенице значајне за само организовање радњи извршења, као и да обави информативно саветодавни рад са лицем са којим дете живи и покуша да издејствује добровољну предају детета (упознавање са тиме да се добровољном предајом детета избегавају трауматско реаговање детета и штетне последице по његов раст и развој и сл.), да је психолог органа старатељства дужан да се и пре извршења и у току самог извршења руководи заштитом најбољег интереса детета (члан 375. ст. 2, 3. и 5.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда, да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (члан 376. ст. 2. и 3.).
Одредбама Породичног закона је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права и да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. ст. 1 – 3.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици, да дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити о одржавању личних односа са родитељем са којим не живи (члан 61. ст. 1 – 4.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да у свим активностима које се тичу деце од примарног је значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
5. Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд подсећа да је у својој пракси, у више одлука, исказао став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године, доступна на веб сајту www.ustavni.sud.rs).
Европски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), примењујући и тумачећи право на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције, установио је да уживање родитеља и детета у заједничком друштву представља основни елемент породичног живота, чак и када је дошло до раскида односа између родитеља (видети пресуде Diamante и Pelliccioni против Сан Марина, број представке 32250/08, од 27. септембра 2011. године, став 170, Keegan против Ирске, број представке 16969/90, од 26. маја 1994. године, став 50. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). У ситуацији када је породична веза између детета и родитеља већ успостављена, држава и њени органи морају бити усмерени на очување те везе, посебно када је заједница живота између родитеља престала. Реч је, дакле, о позитивној обавези државе да омогући делотворно поштовање породичног живота, усвајањем адекватних мера, као што су креирање правног оквира за пресуђење и механизма за принудно извршење, а онда када је то примерено и предузимање специфичних корака (видети пресуду у предмету Moog против Немачке, представке бр. 23280/08 и 2334/10, од 6. октобра 2016. године, ст. 53. и 54.). У вези са позитивном обавезом државе, ЕСЉП сматра да члан 8. Европске конвенције садржи право родитеља да се предузму мере за њихово поновно спајање са децом и обавезу националних органа да таква спајања олакшају (видети, поред осталих, пресуде Iganaccolo-Zenide против Румуније, представка број 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, Nuutinen против Финске, број представке 32842/96, од 27. јуна 2000. године, став 127. и Iglesias Gil и A. U. I. против Шпаније, број представке 56673/00, од 29. априла 2003. године став 49.).
Такође, ЕСЉП је више пута истакао да у питањима која се односе на старатељство над децом њихов интерес мора бити од највеће важности, тачније, да се првенствено мора водити рачуна о дететовом најбољем интересу (видети пресуду Gnahoré против Француске, број представке 40031/98, од 19. септембра 2000. године, ЕСЉП 2000-IX, став 59.). Најбољи интерес детета може, у зависности од своје природе и озбиљности, надилазити интересе родитеља (видети пресуду Великог већа Sahin против Немачке, број представке 30943/96, од 8. јула 2003. године, ЕСЉП 2003-VIII, став 66.). Уставни суд подсећа и на став ЕСЉП, по коме се вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је Виши суд у Неготину, одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе, као извршног повериоца, прихватио у целини закључак првостепеног суда по коме нису испуњени услови за принудно намирење неновчаног потраживања – права родитеља са којим дете не живи да са њим одржава личне односе. Разлози за неиспуњење обавезе извршног дужника да подносиоцу уставне жалбе омогући одржавање личних односа са дететом, према моделу који је утврђен извршном исправом, по оцени Вишег суда у Неготину, нису на страни извршног дужника, већ детета, које одбија да одржава контакте са својим оцем. Дакле, полазећи од основног циља извршног поступка, а то је принудно намирење потраживања извршног повериоца засновано на извршној или веродостојној исправи, што подразумева изричито или прећутно одбијање извршног дужника да добровољно испуни своју обавезу на начин и у року како је то одређено извршном или веродостојном исправом, Виши суд у Неготину се сагласио са закључком првостепеног суда да у конкретном случају нису испуњени услови да се предложено извршење дозволи.
По схватању Уставног суда, Виши суд у Неготину је код доношења оспореног другостепеног решења морао узети у обзир специфичности извршног поступка у коме се извршавају одлуке у вези са породичним односима, пре свега, оне које гласе на предају детета и одржавање личних односа са дететом. Сагласно члану 3. став 1. Конвенције Уједињених нација о правима детета, у свим активностима јавних или приватних институција које се тичу деце, заштита најбољег интереса детета мора бити на првом месту. С тим у вези, Законом о извршењу и обезбеђењу је изричито прописана дужност суда да у овој врсти извршног поступка посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета (члан 371. став 1.). У ситуацији када је дошло до престанка заједнице живота између родитеља, као што је овде случај, уживање у заједничком друштву детета и родитеља представља и даље основни елемент породичног живота, тако да све активности судова и других институција, а пре свега, органа старатељства, морају бити усмерене ка очувању породичне везе између детета и родитеља са којим оно не живи. Стога Уставни суд сматра да се у овој врсти извршног поступка не може приоритетни значај дати околности да ли је извршни дужник спреман добровољно да испуни своју обавезу из извршне исправе, већ да ли се лични односи између детета и родитеља са којим оно не живи одржавају, сагласно извршној исправи. Другим речима, сама чињеница да се извршна исправа не реализује у наведеном делу, без улажења у оцену чијом кривицом је до тога дошло, по мишљењу Суда, чини оправданим покретање механизма за принудно извршење (видети Одлуку Уставног суда Уж-15000/2021 од 21. априла 2022. године, доступна на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Суду у овој врсти извршног поступка стоје на располагању значајна овлашћења чија је сврха да се омогући одржавање личних односа у складу са извршном исправом. Поред новчаног кажњавања извршног дужника, које у околностима конкретног случаја вероватно не би било нужно, мада се и пасивно држање извршног дужника, у одређеним околностима, може сматрати спречавањем извршења, Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђа још и заказивање рочишта, ако је то у најбољем интересу детета, позивање школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима. С друге стране, у овој врсти извршног поступка неизоставно је и учешће органа старатељства, као помоћног органа који пре извршења и у току самог извршења треба да пружи подршку на првом месту деци, настојећи да утиче на то да се принуда избегне или сведе на најмању могућу меру, као и да иста буде сврсисходна (видети Одлуку Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године, доступна на интернет страници Уставног суда). Орган старатељства у овој врсти извршног поступка мора показати висок степен проактивности, са циљем да се остваривање контакта омогући барем у контролисаним условима, док се не стекну услови да се ти контакти остварују на начин како је то одређено извршном исправом.
У конкретном случају, поступајући судија, руковођен извештајем Центра за социјални рад за општину Кладово, као надлежног органа старатељства, те након узимања исказа од детета странака, на рочишту одржаном у смислу члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, у присуству психолога органа старатељства, утврдио је да дете не жели да има контакте са својим оцем, што је био довољан разлог да се предлог за извршење не усвоји, посебно јер је реч о детету са навршених 15 година живота, које је способно за расуђивање, те може одлучити о одржавању личних односа са родитељем са којим не живи, сагласно члану 61. став 4. Породичног закона. Суштински, дакле, одлука о одбијању предлога за извршење заснована је на одрицању детета од права да одржава личне односе са другим родитељем. Међутим, одредбе ст. 2. и 3. наведеног члана Породичног закона прописују да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета, а такву одлуку суд доноси ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није ни потпуно, нити делимично лишен родитељског права. С друге стране, поступајући судија и орган старатељства се уопште нису бавили постојањем евентуалних разлога за неку врсту лишења родитељског права, већ је предмет њихове опсервације било искључиво мишљење детета, на коме је касније заснована одлука о одбијању предлога за извршење. Према томе, подносилац уставне жалбе је, по мишљењу Уставног суда, стављен de facto у позицију родитеља који је лишен родитељског права, иако о томе претходно није донета судска одлука у законом прописаном (парничном) поступку. Другим речима, мишљење детета којим се оно суштински одриче од права да са родитељем са којим не живи одржава личне односе, није само по себи довољно да се у извршном поступку одбије предлог за извршење на основу правноснажне и извршне пресуде којом је утврђен модел виђања детета, а који није судском одлуком накнадно измењен. У таквој ситуацији, суд је дужан да имајући у виду такво мишљење детета, те чињеницу да извршни поверилац, као родитељ са којим дете не живи и који, сагласно извршној исправи, захтева виђање са дететом, није лишен родитељског права, прибегне свим законским овлашћењима која му у овој врсти поступка стоје на располагању, а најпре да од органа старатељства захтева проактиван приступ како би се омогућило одржавање личних односа у складу са извршном исправом.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореним решењем Вишег суда у Неготину Гжи. 67/24 од 11. септембра 2024. године подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о извршењу Основног суда у Неготину – Судска јединица у Кладову И. 14/24 од 18. јуна 2024. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права родитеља из члана 65. Устава и одредио начин отклањања штетних последица. Наведено представља и довољну меру да се постигне адекватна и правична сатисфакција због утврђене повреде права, из ког разлога Суд није посебно разматрао ни захтев подносиоца да се одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
9. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.