Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Л. из Љига, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. јуна 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Л. и утврђује да су у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Мионици у предмету И. 5576/10 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право И. Л. на накнаду нематеријалне штете у износу од 4.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Л. из Љига поднео је Уставном суду, 15. новембра 2021. године, уставну жалбу због повреде права родитеља из члана 65. Устава у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Мионици у предмету И. 5576/10, као и против решења Основног суда у Мионици И. 5576/10 од 7. октобра 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је извршни поступак ради одржавања контакта између детета и родитеља, овде подносиоца, започет у мају 2009. године, а окончан оспореним решењем Основног суда у Мионици И. 5576/10 од 7. октобра 2021. године, којим је обустављен; да подносилац за све време трајања поступка није оставрио контакт са дететом, а разлог томе јесте неделотворно поступање извршног суда, који је на све могуће начине пружао подршку мајци детета – извршном дужнику; да су на описани начин подносиоцу несумњиво повређена права родитеља, а како оспореним решењем није омогућено изјављивање одговарајућег правног лека, повређена су му и права из члана 32. став 1. и члана 36. Устава.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорени акт, као и да подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете због повреде родитељских права у износу од 10.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Основног суда у Мионици И. 5576/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 21. маја 2009. године, у својству извршног повериоца, поднео Општинском суду у Љигу предлог за извршење против извршног дужника Ј. И. из Дића код Љига, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П2. 41/07 од 25. децембра 2008. године, ради принудног извршења одлуке о начину одржавања личних односа са малолетним сином, рођеним 5. августа 2005. године (сваког првог и трећег викенда у месецу, тако што дете преузима суботом у 12,00 часова у дворишту куће његове мајке у Дићима код Љига, где га враћа у недељу у 17,00 часова). Као средство извршења предложено је одузимање детета од извршног дужника и предајом извршном повериоцу, уз претњу изрицањa новчаних казни извршном дужнику. Извршни поверилац је у предлогу, поред осталог, навео да дете није успео да преузме 4. и 18. априла 2009. године, јер га је првог пута мајка одвела од куће, а други пут је између њих дошло до свађе.
Предлог је делимично усвојен решењем о извршењу И. 3/09 од 22. маја 2009. године, утолико што је извршни дужник обавезана да дете преда извршном повериоцу у року од три дана, уз изрицање новчане казне у износу од 25.000 динара, која ће бити извршена уколико не поступи по налогу суда.
Извршни дужник је 1. јуна 2009. године изјавила жалбу, у којој је, поред осталог, навела да није дала повод за покретање извршног поступка, као и да извршном повериоцу није много стало до тога да има редовне контакте са дететом. У одговору на жалбу од 8. јуна 2009. године, извршни поверилац је истакао да је против извршног дужника поднет оптужни предлог због кривичног дела одузимање малолетног лица, а у посебном поднеску од истог дана обавестио је суд да дете два дана раније, када је требало да га преузме, није пронашао у кући мајке.
Поступајући судија је закључком од 19. јуна 2009. године наложио судском извршитељу да наредног дана изађе на лице места и констатује да ли извршни дужник поступа по извршној исправи. Судски извршитељ је записнички констатовао да се наведеног датума извршни поверилац није појавио ради преузимања детета.
Дана 14. јула 2009. године одржано је рочиште ради расправљања о жалби извршног дужника, у смислу члана 18. став 3. Закона о извршном поступку. На том рочишту су, поред странака, саслушани и неки од чланова њихових породица.
Списи извршног предмета су одмах затим прослеђени Окружном суду у Ваљеву, који је решењем Гж. 1047/09 од 24. јула 2009. године одбио жалбу извршног дужника и решење о извршењу потврдио у целини. У образложењу наведеног решења, другостепени суд је, поред осталог, истакао да извршни поверилац ниједном није остварио контакт са дететом, а да извршни дужник не предузима адекватне мере како би до тога дошло.
По пријему списа из другостепеног суда, извршни судија је решењем од 11. августа 2008. године одредио принудно извршење новчане казне у износу од 25.000 динара, које је достављено послодавцу извршног дужника. Ово решење је потврђено решењем Окружног суда у Ваљеву Гж. 1270/09 од 17. септембра 2009. године.
Након пријема решења о новчаном кажњавању, извршни дужник је у поднеску од 31. августа 2009. године затаржила излазак судског извршитеља на лице места, како би се констатовало да ли се и како извршава обавеза предаје детета извршном повериоцу, имајући у виду да се он 15. августа 2009. године није појавио. Судски извршитељ је три пута за редом излазио на лице места. На записнику од 5. септембра 2009. године констатовао је да извршни поверилац тога дана није дошао да преузме дете, а на оном од 19. септембра 2009. године да дете није хтело да пође са извршним повериоцем, што је био случај и 7. новембра 2009. године, с тим да је тада унето у записник и то да мајка није урадила ништа како би дете кренуло са оцем, нити је деловало да је дете спремно за предају.
Решењем од 9. новембра 2009. године извршном дужнику је изречена новчана казна у износу од 35.000 динара, те је одмах одређена и принудна наплата тог износа. У образложењу овог решења је, поред осталог, констатовано да извршни дужник само „театрално“ припрема дете за предају извршном повериоцу. Ово решење је потврђено решењем Окружног суда у Ваљеву Гж. 1623/09 од 4. децембра 2009. године.
Поднеском од 7. децембра 2009. године, извршни поверилац је обавестио суд да извршни дужник, дана 5. децембра 2009. године, није припремила дете за предају. Предложио је даље новчано кажњавање, уз указивање суду да та врста санкционисања извршног дужника очигледно нема ефекта. Поднеском који је суду достављен дан касније, извршни дужник је истакла да извршни поверилац долази по дете без јасне намере да га преузме, из ког разлога је предложила да се на месту предаје нађе и поступајући судија.
Након 1. јануара 2010. године, предмет је прешао у надлежност Основног суда у Ваљеву – Судска јединица у Љигу. Најпре је заведен под бројем И. 15/10, а недуго затим, без јасно одређеног разлога, извршена је пресигнација и предмету је додељен број И. 5576/10.
У поднесцима од 18. и 19. марта 2010. године, извршни поверилац је, поред осталог, истакао да више неће одлазити у домаћинство извршног дужника ради преузимања детета, јер се тиме ништа не постиже. Предложио је да се дете принудно одузме од извршног дужника. Поднеском од 31. јануара 2011. године обавестио је суд да је извршни дужник пресудом Основног суда у Ваљеву К. 1096/10 од 12. маја 2010. године условно осуђена због извршења кривичног дела одузимање малолетног лица, као и да је та пресуда постала правноснажна.
Дана 11. марта 2011. године одржано је рочиште на коме је одлучено да се у поступак укључи надлежни орган старатељства – Центар за социјални рад заједнички за општине Љиг, Лајковац и Мионицу (у даљем тексту ЦСР Љиг).
У извештају од 8. априла 2011. године, ЦСР Љиг је обавестио суд да су се странке пред њим споразумеле да се дете виђа са оцем у просторијама органа старатељства три среде за редом, а да четврту среду проведе у домаћинству код оца, па да се након тога виђење настави по извршној исправи.
Извршни поверилац је у поднеску од 16. маја 2011. године навео да извршни дужник није поступила по договору сачињеном код органа старатељства. ЦСР Љиг је у извештају од 19. маја 2011. године истакао да извршни дужник очигледно не жели да уради било шта што би омогућило успостављање односа између детета и извршног повериоца, док на његовој страни нема никаквих сметњи, јер исказује позитиван став и мотивацију за виђење са дететом.
Суд је у наредном периоду заказао три рочишта – 10. јуна и 15. и 19. јула 2011. године. Прва два су одложена, јер извршни дужник оба пута није довела дете, док су на трећем, које је одржано, поред детета, били присутни и чланови стручног тима ЦСР Љиг (социјални радник, психолог и педагог). Тада је договорено да извршни дужник доведе дете у просторије ЦСР Љиг, како би се сачинио одговарајући план интервенције.
У извештају од 24. августа 2011. године, ЦСР Љиг је навео да дете изричито одбија комуникацију са оцем и да орган старатељства не може да понуди одговарајуће решење за превазилажење такве ситуације. Предложено је да се у поступак укључи нека друга меродавна институција.
На рочишту одржаном 2. септембра 2011. године одређено је медицинско вештачење, преко дечијег психолога, о могућностима за упостављање контакта између оца и детета. Судски вештак је налаз и мишљење доставио суду 18. новембра 2011. године. Предложен је начин реуспостављања односа, као и динамика тог процеса, кроз контакте који би се најпре одвијали у просторијама органа старатељства.
Уследили су извештаји ЦСР Љиг од 27. јануара и 28. марта 2012. године, у којима су описана виђења и покушаји успостављања односа између оца и детета. Ниједан од тих покушаја није био успешан, а сваки је пут присутан моменат да се дете не одваја од мајке и да га она уопште не мотивише на сарадњу како са оцем, тако ни са радницима ЦСР Љиг. Предложено је да се у поступак укључи Институт за ментално здравље.
Извршни судија је у наставку одржао пет рочишта, на којима су вршене консултације са стручним тимом ЦСР Љиг.
Дописом од 12. фебруара 2013. године, суд је ЦСР Љиг упутио захтев за посредовање у породичним односима, како би се избегле крајње мере – високе новчане казне за извршног дужника и упућивање родитеља у Институт за ментално здравље.
Извештајем од 19. априла 2013. године, ЦСР Љиг је обавестио суд о покушајима виђења између оца и детета који су се догодили у међувремену. Истакнуто је да је дете само једном било присутно, а да се на осталим сусретима није инсистирало на његовом присуству, јер за то није било сврхе. Предложено је да се на извршног повериоца утиче тако да он превазиђе конфликт са извршним дужником и њеном породицом, те да контакте са дететом покуша да успостави у домаћинству извршног дужника, као средини која је детету блиска и позната.
Уследила је потпуна неактивност суда све до 28. октобра 2015. године, када је ЦСР Љиг упућен допис да се изјасни о даљем току поступка. Предмет је у међувремену, тачније, 1. јануара 2014. године, прешао у надлежност Основног суда у Мионици.
Извршни поверилац је поднеском од 17. новембра 2015. године обавестио суд да у међувремену није успео да оствари контакт са дететом, јер је то додатно отежано чињеницом да се њихови сусрети одвијају у кући извршног дужника, где се налази и њена породица. Предложено је да се у поступак укључи школа коју дете похађа.
Дописом од 16. јануара 2016. године, извршни судија је затражио од ЦСР Љиг да настави са посредовањем у породичним односима у овом предмету. ЦСР Љиг је у извештају од 17. марта 2016. године истакао да је за 25. април 2016. године заказано виђење у кући извршног дужника. У извештају поводом тог догађаја, који је суду достављен 11. маја 2016. године, ЦСР Љиг је навео да планирани сусрет није дао жељени резултат, али да је извршни поверилац евидентно превазишао конфликт са извршним дужником и њеном породицом, због чега се више не може довести у питање његова жеља и мотивисаност за виђање са дететом, коју му је извршни дужник све време трајања поступка оспоравала.
Суд је решењем од 16. маја 2016. године изрекао новчану казну извршном дужнику у износу од 55.000 динара, а потом и у износу од 200.000 динара, решењем од 16. јануара 2017. године. Оба решења су потврђена од стране трочланог већа Основног суда у Мионици – решењима Ипв (И). 27/16 од 2. јуна 2016. године и Ипв (И). 3/17 од 20. фебруара 2017. године.
Решењем Основног суда Мионици Р4И. 9/16 од 30. јануара 2017. године утврђено је да је извршном повериоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном извршном поступку.
Закључком од 12. маја 2017. године одређено је да се извршење спроведе приндуним одузимањем детета, у сарадњи са психологом органа старатељства. ЦСР Љиг је дописом од 26. маја 2017. године обавестио суд да нема запосленог психолога, из ког разлога не може да узме учешће у спровођењу извршења. Решењем од 29. маја 2017. године одложено је извршење док ЦСР Љиг не ангажује психолога.
На рочишту одржаном 8. јуна 2018. године заказано је виђење детета са извршним повериоцем у просторијама ЦСР Љиг, и то за 18. јун 2018. године. У извештају од 20. јуна 2018. године, ЦСР Љиг је обавестио суд да до поменутог виђења није дошло, износећи закључак да за све време трајања поступка није постигнут било какав резултат, јер дете не одржава редовне контакте са извршним повериоцем, као ни са његовом породицом.
На рочишту одржаном 11. јула 2018. године поново је одређено медицинско вештачење, преко истог специјалисте и на исте околности као и 2011. године. Дечији психолог је у свом налазу и мишљењу од 28. новембра 2018. године предложио постепено успостављање контакта између оца и детета, тако што би се у домаћинству мајке виђали суботом у периоду од 19,00 до 21,00 час, уз наставак породичног саветовања пред ЦСР Љиг, који је у међувремену ангажовао породичног терапеута.
ЦСР Љиг је у извештају од 28. децембра 2018. године обавестио суд о покушају виђења које је било заказано дан раније у просторијама тог органа. Указано је да се дечак убрзо наљутио, те да је изашао из просторије у којој је виђење требало да буде одржано, док га је мајка, иако замољена да напусти зграду органа старатељства, чекала пред вратима те просторије.
На рочишту одржаном 29. јануара 2019. године, суд је наложио ЦСР Љиг да у наредном периоду организује најмање два сусрета месечно у својим просторијама, те да о сваком од тих сусрета достави извештај суду. Поред тога, на рочишту одржаном 4. марта 2019. године, одлучено је и да се сусрети између оца и детета одвијају на начин који је предложио дечији психолог.
У периоду до окончања поступка, ЦСР Љиг је доставио укупно шест извештаја о сусретима између детета и извршног повериоца. У извештајима је углавном истицана немогућност да се дете приволи на успостављање контакта са оцем (не проговара ни реч, не одговара на постављена питања, све време гледа у мобилни телефон, демонстративно напушта просторије органа старатељства). У једном од тих извештаја цитирано је и обавештење које је извршни поверилац доставио ЦСР Љиг, а тиче се виђања која се одвијају у кући извршног дужника. Наведено је да она уопште не служе сврси, јер се комуникација са дететом уопште не остварује, при чему извршни дужник не пружа било какву подршку да до тога дође. О свему томе је извршни поверилац обавестио и поступајућег судију, поднеском од 24. априла 2019. године, у коме је детаљно описао један од тих сусрета.
Решењем од 24. маја 2019. године, које је делимично измењено решењем од 31. јула 2019. године, извршном дужнику је још једном изречена новчана казна у износу од 200.000 динара, која ће бити извршена уколико не омогући виђење између детета и извршног повериоца у свом домаћинству. Веће Основног суда у Мионици је решењем Ипв (И). 17/19 од 21. октобра 2019. године укинуло наведену одлуку, налазећи да у списима не постоји споразум странака о другачијем моделу виђења, већ само онај који је садржан у извршној исправи. Суд је решењем од 1. фебруара 2021. године одлучио на исти начин, позивајући се на мишљење дечијег психолога који је у овом предмету вештачио. О приговору извршног дужника изјављеном против наведеног решења није одлучено.
Поднесцима од 22. марта и 16. јула 2021. године, извршни дужник је обавестила суд да је пресудом Основног суда у Мионици П2. 43/19 од 12. фебруара 2021. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Гж2. 302/21 од 10. јуна 2021. године, правноснажно измењен модел виђења између извршног повериоца и детета, тако што је одређено да ће се њихови сусрети одвијати суботом, у кући извршног дужника, у периоду између 14,00 и 16,00 часова.
Оспореним решењем Основног суда у Мионици И. 5576/10 од 7. октобра 2021. године, које је пуномоћнику извршног повериоца достављено 15. октобра 2021. године, обустављен је поступак у овој правној ствари и укинуте су све спроведене извршне радње, применом одредбе члана 76. став 1. тачка 1) Закона о извршењу и обезбеђењу. У правној поуци је наведено да приговор није дозвољен.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) (у даљем тексту: Конвенција о правима детета) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета, да се у ту сврху, детету посебно даје прилика да буде саслушано у свим судским и административним поступцима који се односе на њега, било непосредно или преко заступника или одговарајућег органа, на начин који је у складу са процедуралним правилима националног закона (члан 12.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбoм члана 5. став 1. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно. Одредбама члана 224. истог закона било је прописано: да приликом спровођења извршења (одлука из области породичног права) суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (став 1.); да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне (став 2.); да се новчана казна изриче и њено извршење спроводи према одредбама овог закона о извршењу радње коју може извршити само извршни дужник (став 3.); да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (став 4.); да одузимање и предају детета из става 4. овога члана може обавити само судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима (став 5.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", бр. 31/11, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14), који је почео да се примењује 17. септембра 2011. године, укључујући и поступке у којима је до тада започето спровођење извршења, било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге (члан 76. став 1. тачка 1)); да се на основу одлуке суда о вршењу родитељског права може одредити и спровести извршење ради предаје детета, без обзира да ли је том одлуком наложена предаја детета, да ако у одлуци суда странци против које се спроводи извршни поступак није наложена предаја детета, суд ће решењем о извршењу издати овакав налог и одредити рок за предају детета или ће наложити да се дете преда одмах (члан 226. ст. 1. и 2.); да ће приликом спровођења извршења суд посебно водити рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да изузетно, суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1.); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, да је психолог дужан да одмах по пријему позива изврши планирање неопходних активности и да прикупи податке о чињеницама од значаја за извршење, прегледањем списа или на други погодан начин, да је психолог дужан да обавести суд о предузетим активностима и да достави мишљење о најподобнијем средству извршења из члана 228. став 1. овог закона, да је психолог дужан да се у току целог поступка стара о заштити најбољег интереса детета и да пружи благовремену и потпуну подршку детету, родитељу или лицу којем је дете предато (члан 230.); да се у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 234.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета, да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1, 3. и 4.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.).
5. Наводима уставне жалбе се најпре указује на то да за све време трајања оспореног извршног поступка није омогућено одржавање личних односа између подносиоца и његовог малолетног сина, сагласно извршној исправи. Одговорност за то, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, сноси искључиво суд који није предузео адекватне мере како би до тога дошло. Уставни суд констатује да су овакви наводи, ratione materiae, спојиви са садржином права која Устав гарантује родитељима. Наиме, права родитеља из члана 65. став 1. Устава изведена су из њихових Уставом утврђених дужности да издржавају, васпитавају и образују своју децу, због чега родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своје уставне дужности према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом. Осим тога, ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у погледу примене члана 8. Европске конвенције, којим је гарантовано право на поштовање породичног живота, упућују на то да међусобни контакт родитеља и детета представља суштински елемент породичног живота (видети пресуде у предметима W. против Уједињеног краљевства, број представке 9749/82, од 8. јула 1987. године, став 59, Monory против Румуније и Мађарске, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70, ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 13. марта 2007. године, став 130. и Цветковић против Србије, број представке 42707/10, од 7. фебруара 2017. године, став 52.). Коначно, ЕСЉП је, као и Уставни суд, становишта да гаранције садржане у праву на поштовање породичног живота из члана 8. Европске конвенције подразумевају и позитивну обавезу државе да у сфери вршења родитељског права предузме све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог, и у разумном року (видети пресуду у цитираном предмету ВАМ против Србије, ст. 132. и 133, као и Одлуке Уставног суда Уж-5261/2010 од 12. јула 2012. године и Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године).
Пракса ЕСЉП даље указује да обавеза националних органа да предузму мере како би олакшали контакт родитеља који не врши родитељско право са децом није апсолутна (пресуде у предметима Hokkanen против Финске, број представке 25159/94, од 23. септембра 1994. године, став 58. и Грујић против Србије, представка број 203/07, од 3. јула 2018. године, став 63.). За контакт који није могуће одмах обезбедити потребно је предузети припремне мере. Природа и обим такве припреме зависи од околности сваког случаја, али разумевање и сарадња свих заинтересованих страна је битан елемент. Иако национални органи морају учинити све да олакшају такву сарадњу, свака обавеза примене принуде у овој области мора бити ограничена, јер се интереси, као и права и слободе свих заинтересованих лица, морају узети у обзир, а нарочито најбољи интереси детета. Када контакт са родитељем може да угрози те интересе, национални органи морају да остваре правичну равнотежу између истих. У таквим ситиацијама, од кључног је значаја да ли су национални органи предузели све неопходне кораке како би олакшали контакт који се разумно може очекивати у околностима сваког конкретног случаја (видети пресуде у предметима Ignaccolo-Zenide против Румуније, број представке 31679/96, од 25. јануара 2000. године, став 94, цитираном ВАМ против Србије, став 133. и Вељков против Србије, број 23087/07, од 19. априла 2011. године, став 95.). Недостатак сарадње између родитеља који су раздвојени није околност која, сама по себи, може ослободити националне органе позитивних обавеза према члану 8. Европске конвенције. Надлежни органи су дужни да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најважније интересе детета, при чему свака обавеза примене силе или принуде мора бити ограничена (видети пресуду у предмету Г.Б. против Литваније, број представке 36137/13, од 19. јануара 2016. године, став 93.).
Адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи. Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом постепено се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њиховог природног зближавања неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.).
Истовремено, члан 8. Европске конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и поступање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13. јула 2010. године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је оспорени извршни поступак започет 21. маја 2009. године, подношењем предлога за извршење Општинском суду у Љигу, и да је окончан оспореним решењем Основног суда у Мионици И. 5576/10 од 7. октобра 2021. године, које је пуномоћнику подносиоца уставне жалбе достављено 15. октобра 2021. године. Дакле, оспорени извршни поступак је укупно трајао 12,5 година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је правноснажна и извршна пресуда, којом је подносиоцу уставне жалбе утврђено право да са својим дететом одржава редовне контакте, остала неизвршена за све време трајања оспореног извршног поступка. Сусрети који су током поступка забележени, по схватању Уставног суда, нису имали карактер одржавања личних односа којим се остварује породични живот, у смислу горе цитираних ставова из праксе ЕСЉП, већ су искључиво имали за циљ покушај да се између подносиоца уставне жалбе и детета успостави контакт, за који је већ у првој половини оспореног извршног поступка било и више него јасно да суштински не постоји. Суд је, током поступка, пет пута извршном дужнику изрекао новчану казну. Из списа предмета произлази да су изречене новчане казне већински наплаћене преко послодавца извршног дужника. Извршење одузимањем детета, уз асистенцију надлежног органа старатељства, одређено је само једном, и то у мају 2017. године, иако је подносилац уставне жалбе још током марта 2010. године указивао у својим поднесцима да новчано кажњавање извршног дужника не даје резултате и да је нужно прећи на одузимање детета. Спровођење извршења одузимањем детета није чак ни покушано, јер је ЦСР Љиг обавестио суд да у том тренутку нема запосленог психолога, што је био повод за одлагање извршења. Овлашћење да извршном дужнику изрекне казну затвора, након што је започела примена Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, суд ниједном није искористио. Уставни суд, такође, има у виду да је ЦСР Љиг, као надлежни орган старатељства, укључен у поступак скоро две године након доношења решења о извршењу, а у том истом периоду, поступајлући судија ниједном није изашао на место где се по извршној исправи вршила предаја детета, већ је у више наврата тамо упућивао судског извршитеља, који по Закону о извршном поступку из 2004. године, као и по Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, није имао никаквих овлашћења у овој врсти извршног поступка. Иако је ЦСР Љиг одмах на почетку свог рада јасно истакао да због специфичности породичних односа не може да понуди одговарајуће решење за превазилажење настале ситуације, предложивши да се у поступак укључи нека друга меродавна институција (извештај од 24. августа 2011. године), суд је све време трајања поступка био ослоњен на стручну подршку искључиво тог органа, уколико се изузме ангажовање дечијег психолога, који је два пута вештачио на околност могућности успостављања контакта између подносиоца уставне жалбе и детета. Штавише, извршни судија је ЦСР Љиг искључиво ангажовао и за посредовање у породичним односима, за коју сврху је имао законска овлашћења да позове психолога, школу, породично саветовалиште или другу специјализовану установу. Не сме се занемарити ни период потпуне неактивности извршног суда у трајању од две и по године, за које време, према наводима подносиоца уставне жалбе, он није успео да оствари контакт са дететом. Као јасан показатељ да је вођење извршног поступка, у целини посматрано, било неделотворно, може послужити извештај ЦСР Љиг од 20. јуна 2018. године, који садржи неку врсту признања неуспеха надлежних органа, јер се наводи да дете још увек не одржава редовне контакте са подносиоцем уставне жалбе, као ни са његовом породицом.
Имајући у виду све напред изнето, а уважавајући нарочити значај који је предметни поступак имао за подносиоца уставне жалбе као родитеља, за којег, из утврђених чињеница и околности, произлази да својим понашањем није угрожавао спровођење извршења, што потврђују и извештаји ЦСР Љиг од 19. маја 2011. и 11. маја 2016. године, у којима се говори о његовом јасно израженом позитивном ставу и мотивисаности за виђење са дететом, као и да је пред надлежним судом усвојен његов захтев за заштиту права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да су неделотворним поступањем извршног суда и органа старатељства, подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 4.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је посебно имао у виду период раздвојености са дететом, што је за подносиоца уставне жалбе несумњиво представљало стални извор узнемирености, а евидентно има за последицу и трајно нарушен однос између родитеља и детета. Уставни суд је такође узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима (видети, поред осталих, пресуду у предмету Костић против Србије, број представке 31530/20, од 11. јуна 2024. године, параграф 17.), економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. Када је реч о оспореном решењу Основног суда у Мионици, Уставни суд констатује да је њиме суштински одлучивано о праву подносиоца уставне жалбе као извршног повериоца. У поуци о правном средству је наведено да приговор није дозвољен. Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који се у конкретном случају примењивао, није предвиђао форму акта којим се поступак обуставља. Како код окончања извршног поступка обустављањем приговор није био наведен као дозвољен правни лек, из одредбе члана 399. став 1. Закона о парничном („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС, 55/14, 87/18 и 18/20), који се сходно примењује у поступку извршења, а којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако закон није другачије прописао, произлази да се против решења којим се обуставља извршни поступак може поднети приговор, за чије изјављивање извршни поверилац, по оцени Уставног суда, има правни интерес (видети решење Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године).
Полазећи од права странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд сматра да када се у извршном поступку одлучује, као у конкретном случају, о правима и обавезама странака, оне имају право на правни лек, односно право на приговор. С тим у вези, подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припада право на изјављивање приговора већу првостепеног суда, иако о томе није био поучен од стране доносиоца оспореног решења.
Уставни суд је, имајући у виду да подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, а да се уставна жалба може изјавити само под условом да су исцрпљена сва дозвољена правна средства, одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Неспорно је да подносилац уставне жалбе није поучен о могућности изјављивања правног лека, али је Уставни суд мишљења да он, суштински, није трпео штетне последице због погрешне поуке о правном леку. С тим у вези, Уставни суд сматра нецелисходним остављање могућности накнадног изјављивања приговора против оспореног решења Основног суда у Мионици. Наиме, оспорени извршни поступак је обустављен, јер је правноснажно измењен модел виђења између подносиоца уставне жалбе и детета, тако што је одређено да ће се њихови сусрети одвијати суботом, у кући мајке – извршног дужника, у периоду између 14,00 и 16,00 часова. Полазећи од тога да су се више од две године уназад, тачније, након рочишта одржаног 4. марта 2019. године, сусрети између подносиоца уставне жалбе и детета одвијали на начин како је то предложио дечији психолог у свом вештачењу, тј. у домаћинству мајке, суботом, у периоду од 19,00 до 21,00 час, следи да се изменом извршне исправе чињенична и правна ситуација подносиоца уставне жалбе, а која је у вези са даљим покушајима за успостављање контакта са дететом, није битно променила. Поред тога, Уставни суд има у виду и да је у међувремену, тачније, 5. августа 2023. године, дете странака постало пунолетно, чиме је, по сили закона, престало њихово родитељско право, а самим тим, престало је и правно дејство сваке извршне исправе којом је то право било уређено.
8. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.