Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Енги Шандора из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У КУ
Одбија се као неоснована уставна жалба Енги Шандора изјављена против решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа у Суботици број 210-143/2008-06 од 15. маја 2008. године и решења Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Дирекција полиције, Управа за управне послове 03/10 број 210-1-606/08 од 18. јуна 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Шандор Енги из Суботице је 2. августа 2008. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднео Уставном суду уставну жалбу против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 21, 22, 23. и 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су током првостепеног и другостепеног управног поступка учињене бројне повреде поступка; да није примењен "актуелни" Закон о оружју и муницији, односно да нису примењене све измене и допуне објављене у "Службеном гласнику Републике Србије", као ни "актуелни" Закон о општем управном поступку; да у преамбули првостепеног решења није наведено ко је доносилац решења, док је у потпису наведено да је донето на основу овлашћења министра, иако је познато да "у време доношења првостепеног решења тадашњи министар унутрашњих послова уопште више није имао радну способност, односно да није обављао ту функцију јер се налазио на боловању"; да поред паушалног позивања на овлашћење министра није наведен ни број ни датум тог овлашћења; да у образложењу првостепеног решења, сем паушалних навода да се одобрење не може издати јер је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица, односно за јавни ред и мир, нема образложења чињеница и доказа, те је нејасно на основу којих критеријума и мерила је донета првостепена одлука; да су органи управе неправилно применили члан 8. став 2. Закона о оружју и муницији; да подносилац сматра да му је повређено уставно начело забране дискриминације из разлога што сматра да је доношењем оспорених одлука дискриминисан као Мађар, сиромашног друштвеног порекла, католичке вероисповести, мањинске културе, мађарског језика и психичког и физичког инвалидитета, с обзиром да је ратни војни инвалид; да му је право из члана 22. Устава повређено на тај начин што је основно људско право да човек заштити физички интегритет и слободу, а за шта је подносиоцу неопходно одобрење за набавку пиштоља, што му је у конкретном случају ускраћено доношењем оспорених решења; да је доношењем оспорених одлука подносиоцу повређено људско достојанство, јер је "добио оружје када је требало да штити уставни поредак, личну и имовинску сигурност других, а ускраћено му је то право када му је потребно за сопствену заштиту"; да му је овим одлукама ускраћено и право на слободан развој личности; да му је ускраћено и право на једнаку заштиту права и на правно средство, јер његова жалба није била делотворна.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета који се пред органом унутрашњих послова водио у овом управном поступку, и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 29. априла 2008. године поднео првостепеном управном органу захтев за набављање, држање и ношење оружја. Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа у Суботици број 210-143/2008-06 од 15. маја 2008. године одбијен је захтев подносиоца уставне жалбе.
Против наведеног решења подносилац уставне жалбе је 23. маја 2008. године изјавио жалбу. Решавајући о жалби, Министарство унутрашњих послова Републике Србије, Дирекција полиције, Управа за управне послове донело је оспорено решење број 210-1-606/08 од 18. јуна 2008. године, којим је жалба одбијена као неоснована. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено да је тај орган, размотривши жалбу, ожалбено решење и списе предмета, нашао да је првостепени орган правилно утврдио да се подносиоцу, сагласно члану 8. став 2. Закона о оружју и муницији, не може одобрити набављање траженог оружја, јер је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица и јавног реда и мира.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале; да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Чланом 1. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) прописано је да су по овом закону дужни да поступају државни органи кад у управним стварима, непосредно примењујући прописе, решавају о правима, обавезама или правним интересима физичког лица, правног лица или друге странке, као и кад обављају друге послове утврђене овим законом.
Одредбом члана 5. став 2. Закона прописано је да се у управним стварима у којима је орган законом овлашћен да решава по слободној оцени решење мора донети у границама овлашћења и у складу са циљем у коме је овлашћење дато.
Члан 192. став 1. Закона прописује да, на основу одлучних чињеница утврђених у поступку, орган надлежан за решавање доноси решење о управној ствари која је предмет поступка.
Одредба члана 196. став 3. Закона прописује да писмено решење садржи: увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа, да у случајевима предвиђеним законом или другим прописом, решење не мора садржавати поједине од тих делова, а ако се решење обрађује механографски, уместо потписа и печата може да садржи факсимил.
Чланом 199. Закона прописано је: да образложење решења - у једноставним управним стварима у којима учествује само једна странка, као и у једноставним управним стварима у којима у поступку учествују две странке или више странака, али ниједна не приговара постављеном захтеву, а захтев се уважава, образложење решења може садржавати само кратко излагање захтева странке и позивање на правне прописе на основу којих је управна ствар решена, а у таквим стварима решење се може издати и на прописаном обрасцу (став 1.); да у осталим управним стварима, образложење решења садржи кратко излагање захтева странака, утврђено чињенично стање, по потреби и разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен који од захтева странака, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву, те да ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на пропис који то предвиђа, као и да се у образложењу решења морају образложити и закључци против којих није допуштена посебна жалба (став 2.); да кад је надлежни орган законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан је да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио, а да се ти разлози не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено (став 3.); да ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донесеном по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења наводе се подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио (став 4.).
Одредбом члана 215. Закона прописано је да је за решавање у другом степену надлежан орган одређен законом, а одредбама члана 230. прописано је поступање другостепеног органа по жалби, и то: да ће другостепени орган одбити жалбу кад утврди да је поступак који је решењу претходио правилно спроведен и да је решење правилно и на закону засновано, а жалба неоснована (став 1.); да ће другостепени орган одбити жалбу и кад нађе да је у првостепеном поступку било недостатака, али да они нису могли имати утицаја на решење управне ствари (став 2.); да ће другостепени орган, кад нађе да је првостепено решење засновано на закону, али због других разлога а не због оних који су у решењу наведени, у свом решењу изложити те разлоге, а жалбу одбити (став 3.).
Члан 233. Закона прописује: да ће другостепени орган, ако утврди да су у првостепеном решењу погрешно оцењени докази, да је из утврђених чињеница изведен погрешан закључак у погледу чињеничног стања, да је погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, или ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење, он својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (став 1.); да ће другостепени орган, ако утврди да је решење правилно у погледу утврђених чињеница и у погледу примене закона, али да се циљ због кога је донесено може постићи и другим средствима повољнијим за странку, изменити првостепено решење у том смислу (став 2.).
Чланом 234. Закона прописано је: да другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено решење у корист жалиоца и мимо захтева постављеног у жалби, а у оквиру захтева постављеног у првостепеном поступку ако се тим не вређа право трећих лица (став 1.); да другостепени орган може поводом жалбе изменити првостепено решење на штету жалиоца, али само из неког од разлога предвиђених у чл. 253, 256. и 257. овог закона (став 2.).
Члан 6. Закона о оружју и муницији ("Службени гласник РС", бр. 9/92, 53/93, 67/93, 48/94, 44/98, 39/03, 85/05 и 101/05) прописује да надзор у примењивању овог закона спроводи Министарство унутрашњих послова.
Одредбама члана 8. Закона прописано је: да се одобрење за набављање ватреног оружја неће издати, између осталог, и кад је то неопходно за заштиту личне и имовинске сигурности других лица, јавни ред и мир или за безбедност и одбрану Републике (став 2.); да решење којим се одбија захтев за издавање одобрења за набављање оружја из ст. 1. и 2, односно муниције из члана 7. став 4. овог закона, садржи разлоге одбијања захтева (став 8.).
Одредбама члана 24. Закона прописано је: да ће надлежни орган оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муницију одузети ако наступи који од разлога из члана 8. ст. 1. и 2. овог закона (став 1.); да решење којим се одузима оружни лист, односно одобрење за држање оружја, оружје и муниција, садржи разлоге из става 1. овог члана (став 2.); да се против решења из става 2. овог члана може изјавити жалба министру унутрашњих послова у року од 15 дана од дана уручења решења (став 3.); да се против решења донетог по жалби не може водити управни спор (став 4.).
Чланом 25. став 2. Закона прописано је да ће надлежни орган, по правоснажности решења о одузимању, позвати власника да у року од годину дана отуђи одузето оружје и муницију, односно да сам нађе купца или га прода посредством овлашћеног предузећа за промет оружја и муниције, а ставом 3. истог члана - да по истеку рока из става 2. овог члана, одузето оружје и муниција који нису отуђени, односно продати, постају власништво Републике Србије.
Одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) прописано је да полиција, између осталих, води евиденције оперативних извештаја, оперативних извора сазнања и лица под посебном полицијском заштитом.
Чланом 80. Закона о полицији утврђено је поступање с подацима садржаним у евиденцијама из члана 76. овог закона, а у ставу 2. наведеног члана је прописано да обавештења о подацима садржаним у евиденцији из члана 76. тачка 8) овог закона лице може изузетно добити, тек пошто је за подацима престала потреба коришћења.
6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта Уставом зајемченог права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца уставне жалбе неосновани.
Орган унутрашњих послова је при решавању о правима, обавезама и правним интересима подносиоца уставне жалбе управни поступак у потпуности спровео непосредно примењујући прописе, као што захтева одредба члана 1. Закона о општем управном поступку. У складу с одредбом члана 5. став 2. Закона, оспорена решења донета су у границама овлашћења која су органу унутрашњих послова дата, и у складу са циљем у коме су та овлашћења дата. Орган надлежан за решавање донео је оспорена решења у управној ствари која је предмет поступка, на основу одлучних чињеница утврђених у управном поступку, сагласно члану 192. став 1. Закона. Писмено израђена решења садрже увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном средству, назив органа са бројем и датумом решења, потпис службеног лица и печат органа, као што члан 196. став 3. Закона о општем управном поступку и захтева. Сходно одредби члана 199. став 2. Закона, решења садрже и кратко излагање захтева подносиоца, утврђено чињенично стање, разлоге који су били одлучни при оцени доказа, разлоге због којих није уважен захтев подносиоца, правне прописе и разлоге који с обзиром на утврђено чињенично стање упућују на решење какво је дато у диспозитиву. Чланом 199. став 3. Закона прописано је: да је надлежни орган, кад је законом или другим прописом овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени, дужан да у образложењу, поред података из става 2. овог члана, наведе тај пропис и да изложи разлоге којима се при доношењу решења руководио. Ти разлози се не морају навести у решењу кад је то у јавном интересу законом изричито предвиђено. Одредбама члана 76. став 1. тачка 8) и члана 80. Закона о полицији изричито је прописано да податке из оперативних евиденција до којих је орган унутрашњих послова дошао оперативним проверама и радом на терену, лице не може добити док не престане потреба за њиховим коришћењем, па је у складу са наведеним законом и одредбом члана 199. став 3. Закона о општем управном поступку, то што ови подаци нису наведени у образложењима оспорених решења. Стога је примењена одредба става 4. члана 199. Закона, према којој, ако је законом посебно предвиђено да се у решењу донетом по слободној оцени не морају навести разлози којима се орган при доношењу решења руководио, у образложењу решења се наводе подаци из става 2. овог члана, одредба закона којом је орган овлашћен да реши управну ствар по слободној оцени и одредба закона којом је овлашћен да не мора навести разлоге којима се при доношењу решења руководио.
Уставни суд је утврдио да су припадници Министарства унутрашњих послова оперативним радом и проверама на терену дошли до података који су уведени у евиденције које је орган унутрашњих послова по закону дужан да води, у складу са одредбом члана 76. став 1. тачка 8) Закона о полицији. Ти подаци представљају сметње из члана 8. став 2. Закона о оружју и муницији, које спречавају орган унутрашњих послова да подносиоцу изда одобрење за набављање пиштоља. Како за коришћењем тих података није престала потреба, обавештење о њима подносилац није могао добити, сагласно одредби члана 80. став 1. тачка 8) Закона о полицији, па ти разлози нису ни могли бити наведени у образложењу оспорених решења. Ову аргументацију и разлоге имао је у виду и другостепени орган када је решавао о жалби подносиоца уставне жалбе против првостепеног решења којим је његов захтев за издавање оружног листа одбијен.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је оценио да су органи Министарства унутрашњих послова оспорена решења донели у складу са законским одредбама које детерминишу њихово поступање, уз уставноправно прихватљиво тумачење и примену материјалног права на утврђено чињенично стање.
Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против првостепеног решења одлуку донео другостепени орган, чиме је, по оцени Суда, задовољено наведено Уставом зајемчено право подносиоца. Поред тога, Уставни суд наглашава да појам "делотворни правни лек" не значи да коришћење одређеног правног средства мора да резултира позитивним исходом за онога ко га користи, већ се, између осталог, захтева да надлежни органи имају овлашћења да, уколико прихвате подносиочеве суштинске аргументе, измене у његову корист одлуку коју оспорава. У конкретном случају, чињеница да правно средство које је подносилац користио није довело до позитивног исхода за подносиоца, сама по себи не представља кршење права на делотворан правни лек.
Оцењујући истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдњу да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени уставноправно прихватљиви аргументи и докази да је подносиоцу због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Такође, Уставни суд је оценио да подносилац уставне жалбе није навео уставноправно прихватљиве разлоге који би указивали на постојање повреде Уставом зајемчених права из чл. 22. и 23. и члана 36. став 1. Устава.
7. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић