Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Oливере Јованић из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Oливере Јованић изјављена против решења Врховног суда Србије Сгзз. 459/08 од 22. маја 2008. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Оливере Јованић изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку по захтеву за заштиту законитости који је вођен у предмету И. 417/06 Општинскoг суда у Суботици.
3. Одбацује се уставна жалба Оливере Јованић изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Суботици у предмету И. 417/06.
О б р а з л о ж е њ е
1. Oливера Јованић из Суботице је 16. јула 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Душана Клиског из Суботице, изјавила уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Сгзз. 459/08 од 22. маја 2008. године, због повреде начела заштите људских и мањинских права и слобода, права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 22, члана 32. став 1. и члана 33. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе je навела: да је решењем Општинског суда у Суботици И. 417/06 од 15. јуна 2007. године одбијен њен предлог као извршног повериоца за извршење на непокретности извршног дужника Милорада Вучинића из Суботице, ради наплате потраживања од 69.600,00 динара; да је решењем Окружног суда у Суботици Гж. 956/07 од 24. јула 2007. године одбијена као неоснована њена жалба и потврђено решење Општинског суда у Суботици И. 417/06 од 15. јуна 2007. године, као и да је одбијен захтев подноситељке за накнаду трошкова жалбе у износу од 3.600,00 динара; да је Републички јавни тужилац дописом Гт. 2533/07 од 29. новембра 2007. године обавестио и суд и подноситељку да није подигао захтев за заштиту законитости, те да је подноситељка благовремено, преко пуномоћника, изјавила захтев за заштиту законитости због битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку; да је погрешно правно становиште изнето у побијаном решењу Врховног суда Србије Сгзз. 459/08 од 22. маја 2008. године да је захтев за заштиту законитости недозвољен, јер садржина захтева указује на неправилну примену одредби члана 93. ст. 1. и 4, члана 100. и члана 237. Закона о извршном поступку; да јој је побијаним решењима Општинског и Окружног суда у Суботици, као и Врховног суда, повређено право на правично суђење и на суђење у разумном року (Општински суд у Суботици није одлучио у року од 3 дана по поднетом предлогу за извршење), те да уложени правни лекови нису били делотворни. Предложила је да Уставни суд поништи оспорено решење, да одреди да се уклоне штетне последице у року од 30 дана, те да одреди да трошкове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 14. јула 2008. године сноси Република Србија, Министарство правде, Општински суд у Суботици или Врховни суд Србије.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, као и да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме,буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и доказима прикупљеним против њега, да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њиме несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом, да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани, да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране, да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења, да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу, као и да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (члан 33.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Општинског суда у Суботици И. 417/06 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 3. јануара 2008. године, у својству извршног повериоца, поднела захтев за заштиту законитости Врховном суду Србије, преко Општинског суда у Суботици, против решења Окружног суда у Суботици Гж. 956/07 од 24. јула 2007. године.
Решењем И. 417/06 од 20. фебруара 2008. године, Општински суд у Суботици одбацио је као недозвољен предметни захтев за заштиту законитости. Поступајући по жалби подноситељке од 4. марта 2008. године, Окружни суд у Суботици је решењем Гж. 308/08 од 28. марта 2008. године усвојио жалбу извршног повериоца и укинуо решење Општинског суда у Суботици И. 417/06 од 20. фебруара 2008. године, а предмет вратио првостепеном суду да у поновном поступку изнова испита благовременост, потпуност и дозвољеност захтева за заштиту законитости извршног повериоца. Општински суд у Суботици је дописом од 8. маја 2008. године, преко Окружног суда у Суботици, захтев за заштиту законитости подноситељке доставио Врховном суду Србије ради одлучивања.
У захтеву за заштиту законитости подноситељка уставне жалбе се позвала на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) Закона о парничном поступку, истичући да је суд у побијаном решењу погрешно применио одредбу члана 100. Закона о извршном поступку, јер је подноситељка уставне жалбе доставила фотокопију уговора о купопродаји непокретности који је оверен код Општинског суда у Суботици под бројем Ов. 729/92 од 13. јула 1992. године, код ког суда је и поднет предлог за извршење на непокретности. Даље је навела да је још приликом подношења предлога за извршење нагласила да не поседује оригинал уговора и предложила је да суд обавеже извршног дужника, код кога се означена исправа налази, да сходно одредби члана 93. став 1. и 4. и члана 237. Закона о извршном поступку, достави суду у року од десет дана оригинал уговора за потребе извршног поступка.
Поступајући по захтеву за заштиту законитости, Врховни суд Србије је оспореним решењем Сгзз. 459/08 од 22. маја 2008. године, захтев одбацио као недозвољен. У образложењу решења је истакнуто да кад одлучује о захтеву за заштиту законитости, Врховни суд Србије, у смислу члана 421. Закона о парничном поступку, испитује само оне повреде на које је указао подносилац захтева. Било да је подносилац захтева странка или јавни тужилац, разлози за изјављивање овог ванредног правног лека садржани су у члану 417. Закона о парничном поступку, а то значи да странка, као и јавни тужилац, могу подићи захтев за заштиту законитости само ако је противно одредбама Закона о парничном поступку суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3. Закона о парничном поступку.). Међутим, иако је захтев за заштиту законитости формално поднет због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП, из садржине захтева произлази да се указује на неправилну примену одредаба члана 93. ст. 1. и 4, чл. 100. и 237. Закона о извршном поступку, па се њиме напада примена Закона о извршном поступку, што није дозвољен разлог за изјављивање овог правног лека.
4. За одлучивање по овој уставној жалби од значаја су одредбе Закона о изршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗИП) и Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП).
Одредбама Закона о извршном поступку предвиђено је: да против правоснажног решења донесеног у поступку извршења и обезбеђења нису дозвољени ревизија ни понављање поступка (члан 12. став 6. ); да се у поступку извршења и обезбеђења сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 27.).
Одредбом члана 3. став 3. ЗПП је прописано да суд неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним прописима, јавним поретком и правилима морала.
Одредбом члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП је прописано да битна повреда одредаба парничног поступка увек постоји ако је противно одредбама овог закона суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака (члан 3. став 3.).
Одредбом члана 417. ЗПП је прописано да јавни тужилац може подићи захтев за заштиту законитости због битне повреде одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 5) овог закона.
Чланом 418. ЗПП је прописано да уколико јавни тужилац не подигне захтев за заштиту законитости у роковима предвиђеним законом, странка која је поднела предлог, овлашћена је да у року од 30 дана од дана пријема обавештења да јавни тужилац неће изјавити захтев за заштиту законитости сама изјави овај правни лек.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије Сгзз. 459/08 од 22. маја 2008. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, гарантовано одредбом члана 32. Устава.
Уставни суд је оценио да је решење које је уставном жалбом оспорено, донео Уставом и законом установљен суд, у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. По оцени Уставног суда, образложење оспореног решења указује да се оно заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног права, а супротна тврдња подноситељке уставне жалбе представља израз њене субјективне оцене о погрешној примени релевантних одредаба грађанског процесног права, али не и прихватљив аргумент који би потврдио њене наводе о учињеној повреди права на правично суђење.
Захтев за заштиту законитости је ванредни правни лек који се може изјавити искључиво у случају постојања битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 5) ЗПП, тј. ако је противно одредбама истог закона, суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака. Иако из предметног захтева за заштиту законитости произлази да је формално изјављен због наведене битне повреде одредаба парничног поступка, уставноправно је потпуно прихватљив закључак Врховног суда Србије да је захтев за заштиту законитости заправо изјављен из недозвољених разлога, јер из садржине истог произлази да се истиче неправилна примена одредаба члана 93. ст. 1. и 4, чл. 100. и 237. Закона о извршном поступку, чиме се суштински указује на погрешну примену процесног закона који уређује поступак извршења у грађанскоправној материји. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде начела судске заштите људских права зајемченог одредбом члана 22. Устава, Уставни суд констатује да се наведеном одредбом не гарантује неко од људских и мањинских права и слобода, већ се њоме само утврђује принцип права на судску заштиту у случају повреде или ускраћивања Уставом зајемченог права.
Уставни суд, такође, оцењује да оспореним решењем Врховног суда Србије подноситељки уставне жалбе нису повређена посебна права окривљеног из члана 33. Устава, јер се о тим правима оспореним решењем није ни одлучивало.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући дужину трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је извршни поступак започет 5. децембра 2006. године, подношењем предлога за извршење на непокретности извршног дужника Општинском суду у Суботици, као и да је решењем истог суда И. 417/06 донетим 15. јуна 2007. године одбијен предлог подноситељке као извршног повериоца за извршење на непокретности извршног дужника, које је постало правноснажно 24. јула 2007. године када је донето другостепено решење Окружног суда у Суботици Гж. 956/07.
Међутим, у овом случају Уставни суд је стао на становиште да се повреда права на суђење у разумном року може ценити само у односу на поступак инициран подношењем захтева за заштиту законитости против решења Окружног суда у Суботици Гж. 956/07 од 24. јула 2007. године, јер представља посебну целину у односу на извршни поступак претходно окончан правноснажним решењем Окружног суда у Суботици Гж. 956/07 од 24. јула 2007. године, тако да не постоји континуитет одлучивања о истом правном и чињеничном питању.
Наиме, у ситуацији када је уставна жалба изјављена и против решења о одбацивању захтева за заштиту законитости и против судских одлука које су претходиле изјављивању овог ванредног правног лека, Уставни суд може мериторно одлучивати само о оспореном решењу донетом поводом изјављеног ванредног правног средства, док ће уставну жалбу у делу у коме се оспоравају раније одлуке редовних судова, због непостојања континуитета мериторног одлучивања о истом правном и чињеничном питању, одбацити као неблаговремену, ако је поднета по протеку рока утврђеног Законом о Уставном суду.
Утврђујући да ли у конкретном случају постоји повреда права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је поступак по захтеву за заштиту законитости који је вођен у предмету И. 417/06 Општинског суда у Суботици, трајао укупно мање од пет месеци и да подноситељки уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је изјављена због повреде права на суђење у разумном року у поступку који је вођен пред Општинским судом у Суботици у предмету И. 417/06, Уставни суд је оценио да је жалба у том делу неблаговремена из следећих разлога:
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којим се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. Закона о Уставном суду прописано је да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона (став 2.), те да се уставна жалба у случају из става 2. овог члана може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона (став 3.).
Имајући у виду да је уставна жалба поднета 16. јула 2008. године, те чињеницу да је подноситељка 13. августа 2007. године примила писмени отправак решења Окружног суда у Суботици Гж. 956/07 од 24. јула 2007. године, којим је извршни поступак правноснажно окончан, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у овом делу неблаговремена, јер је поднета после истека рока из члана 113. став 3. Закона о Уставном суду. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона, одлучујући као у тачки 3. изреке .
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић