Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Друштва за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Друштва за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. изјављена против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 482/07 од 12. фебруара 2008. године и утврђује да је наведеним судским одлукама повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину зајемчено чланом 58. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији тужиоца Друштва за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Друштво за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. из Приштине је, преко пуномоћника Стојадина Митића, адвоката из Ниша, поднело Уставном суду 3. јуна 2008. године уставну жалбу против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Прев. 482/07 од 12. фебруара 2008. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије и начела забране дискриминације због припадности националној мањини из члана 76. Устава.
Подносилац уставне жалбе је навео да је обављао трговинску делатност до 24. марта 1999. године, када је цео простор Спортско пословног центра „Боро и Рамиз“ у Приштини, где се налазио и његов магацин са разном прехрамбеном робом, запосела Војска Југославије и без икаквог правног основа обила магацин и узела прехрамбену и другу робу велике вредности. Истичући да одузимање робе није учињено у јавном интересу утврђеном на основу закона, већ да се радило о „ратном плену“ и повреди имовинских права само у односу на припаднике албанске националне мањине, предложио је „да Уставни суд поступи по Уставу и закону и на тај начин заштити уставна и законска права подносиоца ове жалбе као припадника албанске националне мањине“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Друштво за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. из Приштине је, преко пуномоћника Стојадина Митића, адвоката из Ниша, поднело 11. јануара 2005. године тужбу Трговинском суду у Нишу против тужене Државне заједнице Србија и Црна Гора, Министарство одбране, Војна пошта 1097 Ниш, ради накнаде вредности за одузету робу, по основу стицања без основа.
Трговински суд у Нишу је 23. марта 2006. године донео пресуду П. 12/05, којом је: у ставу првом изреке обавезао тужену Државну заједницу Србија и Црна Гора, Министарство одбране, Војна пошта 1097 Ниш (у даљем тексту: ДЗ СЦГ, МО – ВП), да као правни следбеник СРЈ, МО – ВП 1410 Ниш, тужиоцу Друштву за производњу, трговину и услуге експорт-импорт „КИКУ“ д.о.о. из Приштине - овде подносиоцу уставне жалбе исплати на име главног дуга износ од 5.801.134,72 динара, са законском затезном каматом почев од 15. децембра 2004. године па до коначне исплате, као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 421.672,68 динара, а све у року од 8 дана од дана пријема пресуде; у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужиоца за исплату износа од 1.276.249,78 динара на име главног дуга са законском затезном каматом од 11. јуна 1999. године до коначне исплате, и затезне камате на износ главног дуга од 5.801.134,72 динара за период од 11. јуна 1999. године до 15. децембра 2004. године; у ставу трећем изреке констатовао да је тужба повучена за износ главног дуга од 29.000,00 динара са затезном каматом од 11. јуна 1999. године до коначне исплате; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован приговор стварне ненадлежности тог суда. У спроведеном поступку, Трговински суд у Нишу је утврдио да је, према записнику Финансијске полиције – Одељење у Приштини од 26. априла 1999. године, извршен увид у стање робе у магацинима тужиоца у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз“, након чега је извршено закључавање магацина новим катанцима од стране овлашћеног лица Војске Југославије. Из записника о примопредаји магацина у Спортско пословном центру „Боро и Рамиз“ у Приштини од 11. јуна 1999. године, утврђено је да је финансијска полиција извршила издавање заплењене робе за потребе Војске Југославије. Наведеним записником је, такође, констатовано да су преузети и издати кондиторски производи из магацина тужиоца број 25 и то 80% истих, а да је из тужиочевог магацина број 39 предато Војсци Југославије 80% затечене робе, која је такође преузела и телефакс из пословних просторија тужиоца. Такође, према налазу и мишљењу вештака, вредност затечене и заплењене робе тужиоца на дан 26. априла 1999. године износила је 7.251.418,40 динара, од које вредности је издато Војсци Југославије 80%, односно укупно 5.801.134,72 динара. По налажењу првостепеног трговинског суда, предметна роба је одузета по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, брoj 36/98), донете на основу чл. 30. и 39. тада важећег Закона о одбрани. Чланом 39. Закона о одбрани одређено је да се одредбе чл. 24, 26, 27, 29. и 30. овог Закона (које се односе на права и дужности грађана у одбрани земље) о давању материјалних средстава за одбрану земље односе и на предузећа и друга правна лица. Чланом 27. овог закона прописано је да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану, на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају напред наведена неопходна материјална средства, а што значи да је таква могућност обавезивања на предају истих предвиђена и за предузећа и друга правна лица. У смислу наведеног, а при околности да је Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, којом је ближе уређено организовање и извршавање материјалне обавезе грађана, предузећа и других правних лица, односно власника ствари, и то тако што је одредбом члана 4. тачка 12. Уредбе предвиђена обавеза власника ствари да за потребе одбране земље предају друге потребне ствари, као и прехрамбене производе, сагласно одредбама Закона о одбрани, по налажењу првостепеног суда, на предметни однос страна у спору не може се применити институт стицања без основа. Полазећи од изнетог, као и чињенице да је предметна роба тужиоца одузета и предата Војсци Југославије за потребе исте у условима ратног стања, тужиоцу припада накнада вредности одузете робе, сагласно одредбама члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, а у вези са чланом 29. Закона о одбрани. С обзиром на то да Уредбом није уређено питање доспелости обавезе туженог на плаћање накнаде, то се, по оцени првостепеног суда, на исто примењују опште одредбе Закона о облигационим односима из члана 324. став 2. и 277. став 1, те тужиоцу припада право на затезну камату од 15. децембра 2004. године, када се обратио туженој и од ње захтевао испуњење обавезе. Такође, будући да Уредбом није регулисано питање застарелости потраживања, Трговински суд у Нишу је оценио да се на предметни материјално-правни однос примењује општи рок застарелости од 10 година одређен чланом 371. Закона о облигационим односима. Имајући у виду да је тужба поднета 11. јануара 2005. године, односно пре истека општег рока застарелости од 10 година, Трговински суд у Нишу је нашао да је истакнути приговор тужене о застарелости потраживања неоснован.
Виши трговински суд је, одлучујући о жалбама тужиоца и тужене против наведене првостепене пресуде Трговинског суда у Нишу, донео оспорену пресуду Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године којом је: у ставу првом изреке одредио да се настави поступак у овој правној ствари, који је прекинут решењем Вишег трговинског суда Пж. 4906/06 од 22. јуна 2006. године, јер је Државна заједница Србијa и Црнa Горa престала да постоји као правно лице; у ставу другом изреке усвојио жалбу тужене и преиначио пресуду Трговинског суда у Нишу П. 12/05 од 23. марта 2006. године, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе којим је тражио да се обавеже тужена ДЗ СЦГ, МО – ВП 1410 Ниш, чији је сада правни следбеник Република Србија, Министарство одбране - ВП 1410 Ниш, да му исплати на име главног дуга износ од 5.801.134,72 динара са законском затезном каматом од 15. децембра 2004. године до коначне исплате, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 421.672,68 динара, све у року од 8 дана од дана пријема преписа пресуде; у ставу трећем изреке одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Трговинског суда у Нишу П. 12/05 од 23. марта 2006. године у делу става другог изреке којим је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату законске затезне камате на износ главног дуга од 5.801.134,72 динара од 11. јуна 1999. године до 15. децембра 2004. године. Другостепени суд је у образложењу оспорене пресуде, поред осталог, истакао да у конкретном случају није одузета роба тужиоцу без правног основа, већ на основу Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе. По оцени Вишег трговинског суда, правни основ тужиочевог захтева је накнада штете, за коју одговорност сноси тужена без обзира на кривицу, те се на наведени материјалноправни однос имају применити одредбе члана 376. Закона о облигационим односима о застарелости потраживања која се односе на накнаду штете. Имајући у виду да је за тужиоца настала штета 11. јуна 1999. године, када је сазнао и за висину штете и за лице које му је штету причинило, да се први пут обратио туженој 15. децембра 2004. године, а да је тужбу поднео 11. јануара 2005. године, Виши трговински суд је утврдио да је тужиочево потраживање застарело, сагласно члану 376. став 2. Закона о облигационим односима.
Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године, Врховни суд Србије је 12. фебруара 2008. године донео оспорену пресуду Прев. 482/07 којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе. По оцени Врховног суда Србије, другостепени суд је правилно закључио да је правни основ тужиочевог захтева накнада штете из члана 154. став 3. Закона о облигационим односима, за коју одговорност сноси тужена без обзира на кривицу. Ово из разлога што је радњом туженe, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина тужиоца за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана штета чланом 155. Закона о облигационим односима, чија је накнада прописана чланом 29. Закона о одбрани и чланом 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе. Констатујући да потраживање накнаде штете застарева најкасније истеком објективног рока од пет година од када је штета настала, Врховни суд је оценио да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене у првостепеном поступку, „због чега је другостепени суд правилно одлучио када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца.“
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом позива, утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, као и да се законом може ограничити начин коришћења имовине (члан 58. ст. 1. до 3.); да се припадницима националних мањина јемчи равноправност пред законом и једнака законска заштита, као и да је забрањена било каква дискриминација због припадности националној мањини (члан 76. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да ако за време ратног стања јединице Војске Југославије не могу на редован начин да се снабдевају неопходном храном, погонским материјалом, огревом и другим средствима, Савезно министарство за одбрану на захтев старешине Војске Југославије на положају команданта батаљона, њему равном или вишем положају, може наредити да грађани или њихова домаћинства дају неопходна материјална средства (члан 27. став 1.); да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени лист СРЈ“, бр. 36/98, 32/99 и 9/01) било је прописано: да су власници ствари дужни да, за потребе одбране земље, предају друге потребне ствари (производе од посебног интереса за одбрану земље) (члан 4. тачка 11.); да ствари из члана 4. ове Уредбе пописују и о њима воде евиденцију надлежни подручни органи Савезног министарства за одбрану на основу евиденције коју воде органи управе надлежни за имовину, унутрашње послове, јавне приходе и други државни органи (члан 5.); да су власници ствари дужни да надлежном подручном органу, на његов захтев, ставе на увид податке и исправе о стварима из члана 4. ове уредбе и да му омогуће преглед ствари ради пописа и вођења евиденције (члан 6. став 1.); да ако се за поједине ствари из става 1. овог члана не води евиденција или подаци из те евиденције нису потпуни, надлежни подручни орган врши преглед тих ствари и устројава њихову евиденцију (члан 6. став 2.); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнаде за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље која је одштампана уз ову уредбу и чини њен саставни део (члан 19. став 1.). Према одредби тачке 6. Тарифе за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе војске и друге потребе одбране земље, за коришћење ствари које нису наведене у Тарифи примењује се проценат који је утврђен за најсличније ствари из Тарифе.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. став 4.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, а ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324. ст. 1. и 2.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које штету учинило а у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава, Закона о одбрани, Закона о облигационим односима и Уредбе о организовању и извршењу материјалне обавезе, Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе на имовину.
По оцени Уставног суда, у оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије је изнето уставноправно прихватљиво становиште да је роба подносиоцу уставне жалбе одузета за време трајања ратног стања 1999. године, на основу цитираних одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, тако да не постоји стицање без основа на страни тужене, а што је наведено као правни основ на коме се заснива тужбени захтев ради исплате новчане накнаде. Међутим, у складу са одредбом члана 187. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), одређивање правног основа тужбеног захтева није нужан (обавезан) елемент тужбе. Шта више, према ставу 4. истог члана Закона, суд ће поступити по тужби и кад тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ, суд није везан њиме.
Са друге стране, у оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије, констатовано је да је правни основ тужбеног захтева накнада штете, те имајући у виду да је штета за тужиоца настала 11. јуна 1999. године, а да је тужба у предметној парници поднета суду 11. јануара 2005. године, Виши трговински суд и Врховни суд Србије су нашли да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од тужене у првостепеном поступку. Такође, у оспореној ревизијској пресуди Врховни суд Србије је констатовао да је радњом Војске Југославије, чији су правни следбеници имали својство тужених у предметном спору, учињеном на основу овлашћења из Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, умањена имовина правног лица - подносиоца уставне жалбе за вредност одузете робе, у ком смислу је дефинисана обична штета (damnum emergens) у члану 155. Закона о облигационим односима. По оцени Уставног суда, да би се спорни правни однос могао решавати по прописима који регулишу накнаду штете, пре свега мора да постоји штета на имовини тужиоца, која може бити обична штета или измакла корист, а која по свом настанку може бити из уговора, из скривљене (деликтне) штетне радње или настала без обзира на кривицу (проузрокована опасном ствари или делатношћу). У конкретном случају не постоји ни један од наведених основа за проузроковање штете, јер између страна у спору не постоји уговор, нити је у понашању тужене било противправности, пошто је тужиоцу роба из магацина одузета (реквирирана) за законом предвиђене потребе одбране земље у условима проглашеног ратног стања. Самим тим, питање накнаде тужиоцу за одузету робу, која је потрошне и заменљиве природе, мора бити регулисано применом одговарајућих одредаба Закона о одбрани и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, уз поштовање уставног начела да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне.
Наведеним законским и подзаконским одредбама је установљено право на накнаду за одузету робу. За остваривање тог права није прописан посебан рок. Стога се, у циљу правичног пресуђења овог спора, мора оценити могућност пружања судске заштите истакнутог потраживања подносиоца уставне жалбе у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Међутим, Виши трговински суд и Врховни суд Србије у оспореним пресудама нису ценили могућност пружања судске заштите подносиоцу уставне жалбе у границама општег рока застарелости потраживања. С тим у вези, Уставни суд је становишта да дати разлози у оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије за примену посебног рока застарелости који се односи на примењени правни институт накнаде штете, нису уставноправно прихватљиви, јер се из релевантних чињеница не може извести закључак о правној утемељености израженог става да је утужено потраживање подносиоца застарело.
Из свега наведеног, Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда Пж. 7540/06 од 30. јула 2007. године и Врховног суда Србије Прев. 482/07 од 12. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на имовину из члана 58. Устава, којим се јемчи мирно уживање имовине и других имовинских права стечених на основу закона, као и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Стога је Суд уставну жалбу у овом делу усвојио и, као меру отклањања последица утврђене повреде Уставом зајемченог права, поништио оспорену ревизијску пресуду Врховног суда Србије, уз одређивање да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду.
Уставни суд налази да се право националних мањина на једнаку законску заштиту без дискриминације из члана 76. Устава јемчи само физичким лицима, а не и правним лицима. Имајући у виду да је оспореним пресудама Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије одлучивано о праву правног лица - Друштва за производњу, трговину и услуге „КИКУ“ д.о.о, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама није ни могло бити повређено право из члана 76. Устава. Полазећи од изнетог, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је у својој Одлуци Уж-608/2008 од 21. јануара 2010. године заузео исти правни став у погледу повреде права на имовину из члана 58. Устава.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић