Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Селиме Тарић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Селиме Тарић и утврђује се да је у парничном поступку који се водио пред Трговинским судом у Београду у предмету П. 5687/07 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Селима Тарић је 16. априла 2009. године преко пуномоћника, адвоката Зорана Новаковића из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 3424/08 од 4. фебруара 2009. године, због повреде права на једнаку законску заштиту зајемченог чланом 21. став 2. Устава Републике Србије и права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је 2002. године поднела тужбу за накнаду материјалне штете Трећем општинском суду у Београду против А.Д. “Компанија РК Београд“ и да је након отварања стечајног поступка над туженим предмет "додељен у рад" Трговинском суду у Београду, као стварно и месно надлежном суду. Истиче да је оспореном пресудом парнични поступак правоснажно окончан након седам година, па подноситељка уставне жалбе сматра да јој је повређено и право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи да је оспорена пресуда „неправична и незаконита“ и да је изражено становиште Вишег трговинског суда у Београду супротно ставовима Врховног суда Србије, које је тај суд раније примењивао. Оваквим поступањем другостепеног суда је, по мишљењу подноситељке уставне жалбе, повређено њено право на правично суђење и једнаку законску заштиту. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и “отклони штетне последице у одређеном року“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трговинског суда у Београду П. 5687/07 у коме је донета оспорена другостепена пресуда и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 12. фебруара 2002. године поднела Трећем општинском суду у Београду тужбу против А.Д. “Компанија РК Београд“. Предмет тужбеног захтева је била накнада материјалне штете у износу од 460.000,00 динара, због задоцњења туженог у испуњењу новчане обавезе утврђене правоснажном и извршном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 1997. године. У тужби је истакнуто: да је наведеном пресудом обавезан тужени А.Д. „Компанија РК Београд“ да исплати зараду тужиљи; да је тужени наведену обавезу испунио тек 27. децембра 2001. године; да је због доцње туженог тужиља претрпела штету, јер није тражила исплату законске затезне камате на доспеле новчане износе зараде. Предмет је заведен под бројем П. 983/02.
Стечајни управник туженог је поднеском од 17. јуна 2002. године обавестио суд да је решењем Трговинског суда у Београду Ст. 802/97 од 15. маја 2002. године отворен стечајни поступак над А.Д. „Компанија РК Београд“, те је предложио да се прекине поступак у овој правној ствари. Трећи општински суд у Београду је донео решење П. 983/02 од 27. јуна 2002. године, којим је прекинуо парнични поступак до окончања стечајног поступка над туженим. Тужиља је 2. јуна 2004. године поднела Трећем општинском суду у Београду предлог за наставак парничног поступка, с обзиром на то да су решењима Трговинског суда у Београду Ст. 802/97 од 15. јула и 30. октобра 2003. године упућени повериоци чија су потраживања оспорена да покрену поступак пред судом за утврђивање оспорених потраживања. Поступајући судија је решењем од 8. јула 2004. године наложио пуномоћнику тужиље да достави суду податак о имену и презимену стечајног управника туженог, ради достављања предлога за наставак поступка. Како пуномоћник тужиље није поступио по налогу суда, поступајући судија је 27. октобра 2004. године поновио налог, а пуномоћник је поднеском од 8. новембра 2004. године обавестио суд о имену, презимену и адреси стечајног управника туженог.
У наставку парничног поступка (предмет је у међувремену заведен под бројем П. 928/05), првостепени суд је заказао пет рочишта за главну расправу, од којих је одржао два рочишта. Три рочишта за главну расправу нису одржана (2. марта, 23. марта и 21. јуна 2005. године), јер стечајном управнику туженог нису уредно достављени позиви за рочишта.
Трећи општински суд у Београду се решењем П. 928/05 од 5. октобра 2005. године огласио стварно ненадлежним за поступање у овој правној ствари, позивајући се на одредбе члана 57. Закона о парничном поступку и члана 24. став 2. Закона о уређењу судова. Пошто је првостепено решење постало правоснажно, списи предмета су 9. децембра 2005. године достављени Трговинском суду у Београду на даље поступање. Предмет је заведен под бројем П. 4976/05.
У поступку пред Трговинским судом у Београду, тужиља је на рочишту за главну расправу од 31. јануара 2006. године означила као туженог А.Д. у стечају „Компанија РК Београд“, а поднеском од 2. марта 2006. године је преиначила тужбу тако што је поред захтева за накнаду материјалне штете истакла и захтев за исплату трошкова парничног поступка у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 и трошкова извршног поступка у предмету Четвртог општинског суда у Београду И. 548/97, који је покренула као извршни поверилац ради принудног извршења правоснажне и извршне пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 1997. године. Имајући у виду да је тужиља преиначила тужбу, Трговински суд у Београду је донео решење П. 4976/05 од 2. марта 2006. године, којим је у ставу I изреке одлучио да застане са поступком у овој правној ствари, а у ставу II изреке одредио да ће се поступак наставити по правоснажности решења стечајног већа истог суда VIII Ст. 802/97, којим ће се одлучити о пријави потраживања тужиље у целини. Пуномоћник тужиље је поднеском од 25. априла 2006. године обавестио суд да повлачи тужбу у погледу захтева за исплату трошкова наведеног парничног и извршног поступка због неизвесности око дужине трајања стечајног поступка над туженим, па је предложио да суд настави с поступком.
Након наставка поступка, Трговински суд у Београду је пресудом П. 4976/05 од 15. јуна 2006. године у ставу II изреке одбио тужбени захтев тужиље да се утврди њено потраживање према туженом у износу од 460.000,00 динара, а у ставу III изреке обавезао тужиљу да туженом накнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је наведено: да је тужиља тужбеним захтевом тражила од туженог исплату законске затезне камате на износ зараде коју је добила правоснажном и извршном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 2007. године; да је тужиља пријавила потраживање законске затезне камате у стечајном поступку над туженим и да је то потраживање оспорено; да је суд у стечајном поступку упутио тужиљу да у парничном поступку утврди своје потраживање; да је првостепени суд нашао да тужиља нема право на исплату законске затезне камате с обзиром да исту није тражила у радном спору ради исплате зараде у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96; да је пуномоћник тужиље пропустио да тражи доношење допунске пресуде у предмету Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 у погледу камате као споредног потраживања, у смислу одредаба члана 343. Закона о парничном поступку. Првостепена пресуда је 18. јула 2006. године отправљена из Трговинског суда у Београду.
Поступајући по жалби тужиље, Виши трговински суд у Београду је решењем Пж. 7725/06 од 13. јуна 2007. године укинуо пресуду Трговинског суда у Београду П. 4976/05 од 15. јуна 2006. године у ставу II и III изреке, па је предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је наведено: да је првостепени суд погрешно поступио јер тужиља тужбеним захтевом није тражила исплату законске затезне камате, већ накнаду штете због задоцњења у испуњењу обавезе која је обрачуната у висини законске затезне камате; да је првостепени суд требало да примени правила о накнади штете из Закона о облигационим односима и да утврди да ли је радњама туженог проузрокована штета тужиљи; да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено.
У поновном поступку предмет је заведен под бројем П. 5687/07 и првостепени суд је укупно заказао шест рочишта за главну расправу, од којих је одржао три рочишта. Трговински суд у Београду је решењем П. 5687/07 од 31. августа 2007. године отказао рочиште за главну расправу заказано за 9. октобар 2007. године без навођења разлога, а одложио је и два рочишта за главну расправу заказана за 25. октобар и 27. децембар 2007. године – прво, на предлог тужиље због болести њеног пуномоћника, а друго, јер је вештак добио списе предмета седам дана пре заказаног рочишта, па није могао на време да достави налаз и мишљење. У току поновног поступка пуномоћник туженог је истакао приговор застарелости потраживања и приговор недостатка пасивне легитимације, наводећи да је пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 1997. године обавезано Д.Д. “Предузеће РК Београд“ да исплати зараду тужиљи, као и да је решењем Четвртог општинског суда у Београду И. 548/97 од 1. октобра 1998. године одређено извршење према истом предузећу. Указао је и на то да је Д.Д. “Предузеће РК Београд“ оснивач туженог А.Д. “Компанија РК Београд“, те да су у питању два различита правна лица. Тужиља је оспорила истакнути приговор недостатка пасивне легитимације туженог и позвала се на став Врховног суда Србије, према коме оснивање новог предузећа од стране дужника, према повериоцима има исто дејство као да је новоосновано предузеће настало статусном променом дужника и због тога новоосновано предузеће одговара за обавезе које је преузео дужник као његов оснивач.
Трговински суд у Београду је донео пресуду П. 5687/07 од 13. марта 2008. године, којом је у ставу I изреке утврдио да не постоји потраживање тужиље према туженом (сада Стечајна маса “Компанија РК Београд“ А.Д.). У образложењу првостепене пресуде је наведено: да је основан приговор туженог о застарелости потраживања тужиље; да се тужбени захтев односи на потраживање накнаде штете које застарева у року од три године од дана када је оштећеник сазнао за штету и лице које је штету учинило, сагласно одредби члана 376. Закона о облигационим односима; да се рок застарелости потраживања рачуна од дана када је пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 постала правоснажна - 4. јун 1997. године, јер је од тог тренутка тужиљи било познато да је штета настала, као и лице које је штету проузроковало.
Поступајући по жалби тужиље, Виши трговински суд у Београду је оспореном пресудом Пж. 3424/08 од 4. фебруара 2009. године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене пресуде се наводи: да је првостепени суд погрешно оценио истакнути приговор застарелости потраживања као основан и да је погрешно применио одредбу члана 376. Закона о облигационим односима, јер је рок застарелости спорног потраживања почео да тече од дана извршења пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 - 27. децембра 2001. године; да је у конкретном случају основан приговор недостатка пасивне легитимације на страни туженог; да је дужник из извршне исправе (пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 1997. године) Д.Д. „Предузеће РК Београд“; да из садржине оснивачког акта туженог произлази да су Д.Д. „Предузеће РК Београд“ и тужени у односу матичног и зависног предузећа у смислу чл. 406. и чл. 414. а) Закона о предузећима; да је Законом о предузећима предвиђена неограничена солидарна одговорност матичног предузећа за обавезе зависног предузећа; да у конкретном случају тужени представља зависно предузеће које може одговарати за обавезе Д.Д. „Предузеће РК Београд“ само у случају преузимања дуга, преузимања испуњења или приступа дугу; да је тужбени захтев тужиље правилно одбијен, али да га је требало одбити из других разлога, због чега је другостепени суд потврдио првостепену пресуду.
4. Одредбом члана 21. став 2 Устава је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (“Службени лист СФРЈ“, број 84/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 37/93 и 28/96), који је важио у време покретања парничног поступа, је било прописано: да је стечајни поступак хитан (члан 8. став 2.); да се у стечајном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим законом није друкчије одређено (члан 12.); да се о отварању стечајног поступка повериоци обавештавају огласом (члан 89. став 1.); да оглас о отварању стечајног поступка садржи, поред осталог, и позив повериоцима да пријаве своја потраживања стечајном већу поднеском у два примерка, са доказима у року од 60 дана од дана објављивања огласа о отварању стечајног поступка у “Службеном листу СРЈ“, осим ако своја потраживања нису пријавили у поступку принудног поравнања и упозорење да ће се неблаговремено поднесене пријаве одбацити (члан 90. тачка 6)); да правне последице отварања стечајног поступка настају почетком дана када је оглас о отварању стечајног поступка истакнут на огласној табли суда (члан 91. став 1.); да пријављена потраживања поверилаца испитује стечајно веће на рочишту за испитивање потраживања (члан 124. став 1.); да ће стечајно веће решењем упутити повериоца чије је потраживање оспорено да у року од осам дана од дана достављања решења покрене поступак пред судом или другим органом ради утврђивања оспореног потраживања (члан 127. став 1.).
Одредбама Закона о предузећима (“Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98 74/99, 9/01 и 36/02) је било прописано: да ако једно предузеће има у другом предузећу већинско или значајно учешће капитала или ако на основу уговора закљученог с другим предузећем има право да именује већину или најмање четвртину чланова управног одбора тог другог предузећа, односно има већину или најмање четвртину гласова у скупштини, то се предузеће сматра матичним, а друго предузеће зависним (члан 406. тачка (1)); да предузеће које стекне више од 90% акција или удела зависног предузећа (матично предузеће) одговара неограничено солидарно за обавезе зависног предузећа, ако зависно предузеће донесе одлуку о односу непосредног управљања (зависно предузеће под непосредним управљањем) (члан 414а. тачка (1)).
Одредбом члана 212. тачка 4) Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе у овој правној ствари, било је прописано да се поступак прекида кад наступе правне последице отварања стечајног поступка.
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту ЗПП), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године и важио у време доношења оспорене другостепене пресуде, је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10. ст. 1. и 2.); да је за суђење у споровима који настају у току и поводом судског или административног извршног поступка, односно у току и поводом стечајног поступка, искључиво месно надлежан суд на чијем подручју се налази суд који спроводи извршни, односно стечајни поступак, односно суд на чијем подручју се спроводи административно извршење (члан 57.); да ће суд застати са поступком када је то изричито предвиђено законом или кад у току поступка оцени да је то целисходно (члан 219. став 1.); да се пресуда мора писмено израдити у року од осам дана од доношења и да у сложенијим предметима суд може одложити писмену израду пресуде за још 15 дана (члан 341. став 1).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 12. фебруара 2002. године подношењем тужбе Трећем општинском суду у Београду, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 3424/08 од 4. фебруара 2009. године.
Уставни суд констатује да је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.
Разумна дужина трајања судског поступка несумњиво је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подноситељке уставне жалбе као странке у поступку, понашање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подноситељку, основни су чиниоци који утичу на оцену дужине трајања судског поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући сложеност чињеничних и правних питања у овом предмету, Уставни суд је закључио да је у овој правној ствари било недоумица у вези са правним основом тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе, јер се отворило као спорно питање да ли је предмет тужбеног захтева била накнада штете настале због обезвређивања износа зараде досуђене правоснажном и извршном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 1269/96 од 16. маја 1997. године, или исплата затезне законске камате на износе зараде досуђене наведеном пресудом. Уставни суд је оценио да је била спорна и природа правног односа повезаних предузећа Д.Д. „Предузеће РК Београд“, које је било обавезано да подноситељки уставне жалбе исплати зараду, и туженог А.Д. „Компанија РК Београд“ од кога је подноситељка захтевала накнаду штете, због чега је био истакнут приговор недостатка пасивне легитимације. У спроведеном парничном поступку, такође, требало је утврдити чињенице од значаја за оцену истакнутог приговора застарелости потраживања. По оцени Уставног суда, одлучивање о предмету спора није изискивало нарочито сложен доказни поступак, јер странке нису имале већи број предлога за извођење доказа, а првостепени суд је током главне расправе извео доказе читањем одређених писмених исправа и вештачењем на околност висине евентуално настале штете.
Испитујући поступање судова у овој правној ствари, Уставни суд је закључио да је након подношења тужбе отворен стечајни поступак над туженим и да је Трећи општински суд у Београду прекинуо поступак због наступања правних последица отварања стечајног поступка, сагласно одредби члана 212. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку. Међутим, имајући у виду одредбу члана 8. став 2. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, као и повезаност парничног и стечајног поступка, Уставни суд је оценио да у конкретном случају ваља испитати и поступање стечајног суда. У том смислу, Уставни суд је нашао да је Трговински суд у Београду решењем Ст. 802/97 од 15. јула 2003. године упутио подноситељку уставне жалбе да покрене парнични поступак ради утврђивања оспореног потраживања, тј. да је стечајни суд одржао рочиште за испитивање потраживања поверилаца тек након једне године и два месеца од дана доношења решења о отварању стечајног поступка. Чињеница да је стечајни суд неажурно и неделотворно поступао је, по оцени Уставног суда, од директног утицаја на дужину трајања парничног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе и може се приписати у одговорност држави. Такође, Уставни суд је утврдио да је у наставку парничног поступка било одређених пропуста на страни Трговинског суда у Београду. Наиме, Трговински суд је прекорачио рок за писмену израду пресуде П. 4976/05 од 15. јуна 2006. године прописан одредбом члана 341. став 1. ЗПП, коју је другостепени суд укинуо због погрешне примене материјалног права која је довела до непотпуно утврђеног чињеничног стања. Овом приликом Уставни суд истиче да је парнични суд био дужан да хитно одлучи о основаности потраживања подноситељке уставне жалбе, које је било оспорено у стечајном поступку. Супротно томе, поступајућим судовима је, након подношења предлога подноситељке уставне жалбе за наставак парничног поступка, требало четири године и осам месеци да правоснажно одлуче о њеном тужбеном захтеву.
Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе у одређеној мери допринела дужем трајању парничног поступка. Наиме, њен пуномоћник је по налогу првостепеног суда од 8. јула 2004. године поступио тек 8. новембра 2004. године, што је наставак прекинутог парничног поступка одложило за четири месеци. Поред тога, једно рочиште за главну расправу је одложено на предлог подноситељке уставне жалбе због болести њеног пуномоћника. Најзад, првостепени поступак је био у застоју три месеца током 2006. године, јер је тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, најпре преиначила тужбу истичући нови захтев за исплату трошкова парничног и извршног поступка, а затим тужбу у том делу повукла. Ипак, имајући у виду погрешно и неделотворно поступање судова у овој правној ствари, Уставни суд сматра да понашање подноситељке уставне жалбе није било од пресудног утицаја за неразумну дужину трајања ове парнице.
Уставни суд сматра да је право на накнаду штете због доцње у исплати зараде о коме се расправљало у парничном поступку од несумњивог материјалног значаја за подноситељку уставне жалбе, а имајући у виду да је она већ дужи низ година незапослено лице које се налази на евиденцији Националне службе за запошљавање.
Полазећи од свега наведеног, а имајући у виду да у овом предмету није било сложених чињеничних питања која би изискивала обиман доказни поступак и да је спор правоснажно окончан тек након седам година, Уставни суд је закључио да је, у конкретном случају, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у делу којим се оспорава дужина трајања предметног парничног поступка, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подноситељке уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава. Наиме, наведеном одредбом Устава се обезбеђују одређене процесне гаранције странкама у судским поступцима и пружа заштита од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Полазећи од чињенице да Уставни суд поступа у границама постављеног захтева у уставној жалби, Суд је испитао евентуалну повреду права из члана 32. став 1. Устава у поступку по жалби пред другостепеним судом. По оцени Уставног суда, оспорену пресуду Вишег трговинског суда у Београду Пж. 3424/08 од 4. фебруара 2009. године је донео законом установљен суд у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама, у коме је подноситељки уставне жалбе било омогућено изјављивање редовног правног лека. Уставни суд је нашао да је оспорена пресуда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права, примењеног на чињенично стање које је утврђено на основу доказа који су били изведени у току главне расправе пред првостепеним судом, а другостепени суд је образложио своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права.
Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на једнаку законску заштиту на чију се повреду указује, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено право из члана 21. став 2. Устава. Наведена одредба је садржински повезана са одредбом чланом 36. став 1. Устава и односи се на гаранцију да ће државни органи, одлучујући о правима и обавезама грађана, једнако третирати правне субјекте који се нађу у идентичним чињеничним и правним ситуацијама. Имајући у виду да судови представљају државне органе који су самостални и независни у свом раду и да решавају спорне правне односе на основу општих аката који представљају изворе права у Републици Србији, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подноситељке уставне жалбе да је Виши трговински суд у Београду повредио њена права, непримењујући став Врховног суда Србије који се односи на одговорност новооснованог предузећа за обавезе оснивача. Будући да су Д.Д. „Предузеће РК Београд“ и тужени А.Д. „Компанија РК Београд“ били у односу матичног и зависног предузећа и да је, сагласно одредби члана 414а. тачка (1) Закона о предузећима, искључиво матично предузеће неограничено солидарно одговорно за обавезе зависног предузећа, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку законску заштиту. У конкретном случају, у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе није одлучивано о обавези коју је матично предузеће као дужник имало према подноситељки уставне жалбе, већ је тужбеним захтевом тражено да се утврди потраживање тужиље према новооснованом - зависном предузећу, као туженом, на име накнаде штете настале услед доцње у извршењу раније утврђене обавезе оснивача, а не новооснованог предузећа.
Сама чињеница да је стечајни поступак над Д.Д. „Предузеће РК Београд“ и туженим А.Д. „Компанија РК Београд“ водило исто стечајно веће и да су се потраживања поверилаца према стечајним дужницима испитивала на једном рочишту, по оцени Уставног суда, не може бити основ за примену правног става Врховног суда Србије, на који се позива подноситељка у уставној жалби. Наиме, стечајни суд је у стечајном поступку сходно примењивао одредбе Закона о парничном поступку на процесна питања која нису регулисана Законом о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, па је у том смислу имао овлашћење да због ефикасности споји поступке над стечајним дужницима који су били у односу повезаних предузећа.
Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним пресудом Вишег трговинског суда у Београду Пж. 3424/08 од 4. фебруара 2009. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење и једнаку законску заштиту и да је у том делу уставна жалба неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 1. изреке.
7. Будући да подноситељка уставне жалбе није тражила накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, на основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке због констатоване повреде права на суђење у разумном року, оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић