Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставноj жалби Т. А. из Босилеграда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. А. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4 И. 145/22 од 1. јуна 2022. године и решењем Вишег суда у Врању Ржг. 143/22 од 29. јула 2022. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништавају се решење Основног суда у Врању Р4 И. 145/22 од 1. јуна 2022. године и решење Вишег суда у Врању Ржг. 143/22 од 29. јула 2022. године.
3. Усваја се уставнa жалбa Т. А. и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16, подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
4. Утврђује се право Т. А. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Т. А. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 1643/16 од 3. маја 2017. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставна жалбе за накнаду материјалне штете на име трошкова поступка по приговору ради убрзавања извршног поступка.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. А. из Босилеграда поднела је Уставном суду 22. августа 2022. године, преко пуномоћника А. Ј, адвоката из Босилеграда, уставну жалбу против решења Основног суда у Врању Р4 И. 145/22 од 1. јуна 2022. године и решења Вишег суда у Врању Ржг. 143/22 од 29. јула 2022. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16.
У уставној жалби, поред осталог, наведено је да приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања поступка у предмету Основног суда у Врању И. 1643/16, који се водио против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, ради исплате новчаног потраживања из радног односа, одбијен као неоснован са образложењем да у конкретном случају није било пропуста суда, односно да суд није допринео дужем трајању поступка. Подноситељка је истакла захтев за накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђеног решењем Основног суда у Врању И. 1643/16 од 3. маја 2017. године, нематеријалне штете у износу од 140.000 динара, те материјалне штете на име трошкова заступања од стране адвоката.
Имајући у виду наводе уставне жалбе и захтеве које је подноситељка поставила, Уставни суд је оценио да подноситељка у суштини истиче и повреду права на суђење у разумном року и права на имовину у наведеном извршном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је Основном суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ АД Врање, на основу правноснажне и извршне пресуде Основног суда у Сурдулици - Судска јединица у Босилеграду П1. 232/14 од 18. септембра 2014. године, ради наплате новчаног потраживања из радног односа. Основни суд у Врању је 3. маја 2017. године донео решење И. 1643/16, којим је усвојио предлог за извршење.
Решењем Вишег суда у Врању Ржг. 143/22 од 29. јула 2022. године, одбијена је као неоснована жалба и потврђено решење Основног суда у Врању Р4 И. 145/22 од 1. јуна 2022. године, којим је одбијен приговор подноситељке уставне жалбе којим је тражила да суд утврди да јој је повређено право на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И. 1643/16.
4. Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1); да приговор садржи податке о предмету суђења који указују на то да суд непотребно касни с одлучивањем (члан 6. став 2. тач. 6)); да странка подноси приговор суду који води поступак (члан 7. став 1); да председник суда решењем одбацује или одбија приговор без испитног поступка, или води испитни поступак и да се приговор одбацује ако одсуство неког обавезног елемента приговора онемогућава да се по њему поступа, затим ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је преурањен, те да против решења о одбацивању приговора није дозвољена жалба (члан 8. ст. 1. и 2.);
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. истог закона прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. тог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу тог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући уставну жалбу у делу којим се оспоравају решења којима је правноснажно одбијен приговор подноситељке ради убрзавања поступка, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
У вези са основаношћу навода подноситељке уставне жалбе, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак у тренутку када је поднет предлог ради убрзавања оспореног поступка трајао око шест година, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима произвољно примењено меродавно право на штету подноситељке уставне жалбе.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу и утврдио да је оспореним решењима подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 2. изреке. Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16, Уставни суд је, такође, пошао од праксе Европског суда у предмету Лилић и други против Србије, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак који је вођен над предузећем са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао око 6 година, при чему у наведеном периоду правноснажно утврђено потраживање подноситељке из радног односа није намирено, Уставни суд је оценио да је подноситељки у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16 повређено право на суђење у разумном року, зејемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у оспореном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према извршном дужнику са већинским државним, односно државним капиталом, истовремено представља и повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Врању у предмету И. 1643/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног решењем о извршењу Основног суда у Врању И. 1643/16 од 3. маја 2017. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подноситељке којима се истиче да јој је оспореним решењима повређено право на правно средство из члана 36. Устава, имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде уставних права подноситељке из чана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу подноситељке у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
12. Захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете на име адвокатских трошкова које је имала у поступку по приговору ради убрзавања извршног поступка, Уставни суд је, у тачки 6. изреке, одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер је оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.