Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М. из Засавице код Сремске Митровице на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. М. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ваљеву у предмету Ст. 49/10.
2. Утврђује се право З. М. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ваљеву у предмету Ст. 49/10, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М. из Засавице код Сремска Митровица, поднео је 21. марта 2022. године, преко пуномоћника П. Ф, адвоката из Лознице, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Сремској Митровици тужбу против Републике Србије - Високог савета судства - Привредног суда у Ваљеву, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ваљеву у предмету Ст. 49/10 над стечајним дужником Х. „В.“ а.д. „Т.“ д.о.о. Лозница.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Сремској Митровици је доставио предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносилац је у тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакао да је у спорном стечајном поступку поднео пријаву потраживања из радног односа, које му је признато, али које још увек није наплатио. Из тог разлога је поднео приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем надлежног суда.
Подносилац је истакао захтев за накнаду материјалне штете у износу признатог, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења до коначне исплате и накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Сремској Митровици, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Правоснажним решењем Привредног суда у Ваљеву Р4 Ст. 1324/20 од 13. новембра 2020. године усвојен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе и утврђено да му је у поступку стечаја над Х. „В.“ а.д. „Т.“ д.о.о. Лозница, који се води пред Привредним судом у Ваљеву у предмету Ст. 49/10 повређено право на суђење у разумном року
У наведеном стечајном поступку подносилац уставне жалбе је пријавио потраживање из радног односа према стечајном дужнику, које му је признато. У образложењу претходно означеног решења констатовано је да је стечајни поступак над стечајним дужником покренут 19. јуна 2009. године, те да је за стечајног управника првобитно одређена Агенција за приватизацију, а потом Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подносилац уставне жалбе је истакао да предметни стечајни поступак траје дуже од осам година.
Стечајни дужник Х. „В.“ а.д. „Т.“ д.о.о. Лозница је привредно друштво са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
Након усвојеног приговора, подносилац уставне жалбе је надлежном суду поднео тужбу против Републике Србије ради накнаде материјалне штете, по којој није донета првостепене пресуда.
4. Из утврђених чињеница и околности следи да је подносилац уставне жалбе стечајни поверилац који није у разумном року наплатио своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику који је предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом. С обзиром на измене и допуне Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд у овом уставносудском поступку одлучује о повреди права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава и, последично, о праву на накнаду имовинске штете изазване утврђеном повредом права на суђење у разумном року.
5. Полазећи од ставова и праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) о одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а које у својој пракси примењује и Уставни суд, Уставни суд је оценио да, у ситуацији када је подносиоцу правоснажном судском одлуком утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку у коме има својство стечајног повериоца, пропуст Привредног суда у Ваљеву да обезбеди намирење потраживања подносиоца из радног односа у стечајном поступку у предмету Ст. 49/10, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подносиоца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Ваљеву у предмету Ст. 49/10, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како је подносилац истакао и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносиоца буде намирено, подносилац нема право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд указује да имајући у виду да се тужба подносиоца у смислу цитираних измена закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка, ценио у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлога што је изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносиоца уставне жалбе, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све претходно изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.