Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорице Тодоровић из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорице Тодоровић изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зорица Тодоровић из Чачка је 21. априла 2008. године Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године и пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године, због повреде права на правично суђење, права на слободан избор рада и права на имовину зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 60. став 2. и члана 58. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је са туженом Националном штедионицом а.д. Београд закључила уговор о раду број КПО. 1/4-694 од 1. априла 2005. године којим је у члану 10. тачка 4. било предвиђено да запослени може отказати овај уговор у писаној форми са отказним роком од 60 дана, као и да наведени отказни рок може бити скраћен на 15 дана уколико запослени надокнади банци износ од двоструког износа последње бруто зараде исплаћене запосленом. Сматра да је наведени уговор о раду у члану 10. тачка 4. ништав, јер предвиђа “неповољније” услове за отказ од Закона о раду којим је у члану 178. став 2. прописано да запослени може да откаже уговор о раду у писменом облику најмање 15 дана пре дана који је навео као дан престанка радног односа. Такође наводи да је чланом 9. став 2. Закона о раду прописано да се поједине одредбе уговора о раду којима су прописани “неповољнији” услови рада од услова утврђених Законом, сматрају ништавим.
Повреде означених уставних права образлаже следећим: да јој је повређено право на правично суђење у ревизијском поступку тиме што Врховни суд Србије није разматрао да ли је побијани део уговора о раду повољнији или неповољнији од законског режима којим је регулисана иста област, “а управо и само од тог питања зависи одлука о основаности ревизије и тужбеног захтева”; да јој је повређено право на слободан избор рада јер “да је судио у границама разлога ревизије, Врховни суд Србије би морао да расправи шта би се догодило да побијана одредба уговора није закључена”; да је, као последица наведених повреда, наступила повреда права на имовину.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи пресуду Врховног суда Србије Рев.II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године и пресуду Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године и врати предмет другостепеном суду на поновно одлучивање по жалби тужене против првостепене пресуде.
Подноситељка уставне жалбе је истакла и захтев за накнаду трошкова за састављање уставне жалбе у износу од 50. 000,00 динара.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у уставну жалбу и приложену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 31. маја 2006. године поднела тужбу Општинском суду у Чачку. Тужбом је тражила да суд утврди да је одредба члана 10. тачка 4. уговора о раду број КПО. 1/4-281 који је 1. априла 2005. године закључила са туженом Националном штедионицом а. д. Београд, ништава и да не производи правно дејство. Општински суд у Чачку је пресудом П 1. 333/2006 од 13. новембра 2006. године усвојио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе у ставу I изреке, а у ставу II изреке обавезао тужену да подноситељки уставне жалбе на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 18.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења.
Против наведене првостепене пресуде жалбу су изјавиле обе парничне странке. Подноситељка уставне жалбе је изјавила жалбу у делу одлуке о трошковима поступка, са предлогом да се иста преиначи у правцу жалбених навода, а тужена је оспорила пресуду из свих Законом о парничном поступку предвиђених разлога, са предлогом да се побијана пресуда укине и предмет врати првостепеном суду на поновни поступак или одлуку преиначи у правцу жалбених навода. Решавајући о поднетим жалбама, Окружни суд у Чачку је донео оспорену пресуду Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године којом је преиначио пресуду Општинског суда у Чачку П 1. 333/2006 од 13. новембра 2006. године, тако што је одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и одлучио да свака странка сноси своје трошкове.
Против правноснажне другостепене пресуде подноситељка уставне жалбе је изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права. Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на слободан избор рада (члан 60. став 2.).
За оцену основаности уставне жалбе, поред наведених уставних одредаба, од значаја су одредбе Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09) и Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99).
Законом о раду, поред осталог, прописано је: да су поједине одредбе уговора о раду којима су утврђени неповољнији услови рада од услова утврђених законом и општим актом, односно које се заснивају на нетачном обавештењу од стране послодавца о појединим правима, обавезама и одговорностима запосленог – ништаве (члан 9. став 2.); да се ништавост одредаба уговора о раду утврђује пред надлежним судом и да право да се захтева утврђивање ништавости не застарева (члан 11. ст. 1. и 2.); да уговором о раду могу да се уговоре и друга права и обавезе и да се на права и обавезе која нису утврђена уговором о раду примењују одговарајуће одредбе закона и општег акта (члан 33. ст. 2. и 3.); да запослени има право да послодавцу откаже уговор о раду и да отказ уговора о раду запослени доставља послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео као дан престанка радног односа (члан 178. ст. 1. и 2.).
Одредбом Закона о облигационим односима прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго (члан 103. став 1.).
5. Оцењујући да ли је подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је испитивао да ли је поступак пред редовним судовима који је претходио уставносудском поступку вођен у целини на начин који је подноситељки уставне жалбе обезбедио право на правично суђење.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да је материјалноправни основ за доношење оспорене другостепене пресуде којом је одбијен тужбени захтев, као и за доношење ревизијске пресуде којом је ревизија одбијена као неоснована, био тај што је Врховни суд Србије нашао да је правилан закључак Окружног суда у Чачку да рок од 15 дана представља најмањи могући рок пре дана отказа уговора о раду послодавцу од стране запосленог, као и да Закон о раду, као матични закон у области радних односа, не прописује изричиту забрану уговарања неких других права и обавеза, тако да уговарање да отказни рок може бити скраћен са 60 дана на 15 дана уз исплату двоструког износа последње бруто зараде исплаћене запосленом, не представља уговарање супротно одредби члана 178. Закона о раду и у складу је са чланом 33. став 2. истог Закона, због чега је Окружни суд, по оцени Врховног суда, правилно одбио тужбени захтев подноситељке уставне жалбе јер за његово усвајање нису били испуњени услови из члана 9. став 2. и члана 11. Закона о раду и члана 103. Закона о облигационим односима. Наиме, Врховни суд Србије је оценио да наведена одредба уговора не утврђује неповољније услове рада од услова рада прописаних Законом о раду, те да као таква није ништава, јер уговорне стране нису могле уговорити краћи рок од Законом прописаног рока од 15 дана, али су могле уговорити дужи рок, јер су разлози за овакво уговарање то што је туженој потребно, с обзиром на послове којима се бави, да уместо запосленог који је дао отказ уговора о раду, на време прими и обучи другог радника и да се ради о радном месту рада са странкама у одређеној процедури.
Поред тога, у образложењу ревизијске пресуде Рев. II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године Врховни суд Србије је, у односу на уговор о раду, оценио: да је то појединачни акт којим се заснива радни однос; да се њиме уређује садржина права, обавеза и одговорности између запосленог и сваког послодавца (да има нормативни карактер); да је двострано обавезан, теретан правни посао чији је предмет сам рад, а са тим у вези и права, обавезе и одговорности у значењу онога што представља предмет воље уговарача и да се због његове правне природе, која је уговорна, у случају да Закон о раду као матични закон не садржи изричиту одредбу, на овај уговор примењују одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права.
Како су редовни судови - Окружни суд у Чачку и Врховни суд Србије дали детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање, Уставни суд закључује да тврдње подноситељке уставне жалбе да Врховни суд Србије “није разматрао ревизијске разлоге”, представљају израз њене субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведеног Уставом гарантованог права.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године, као и оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 1353/07 од 13. фебруара 2008. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући постојање повреде права на слободан избор рада зајемченог одредбом члана 60. став 2. Устава, Уставни суд налази да нису основани наводи подноситељке уставне жалбе који се односе на повреду овог уставног права.
Наиме, подноситељка сматра да јој је повређено право на слободан избор рада тиме што је послодавац у уговору о раду број КПО. 1/4-281 који је закључила 1. априла 2005. године прописао отказни рок од 60 дана, што је неповољније од отказног рока од 15 дана који је предвиђен чланом 178. став 2. Закона о раду. Како је наведеном одредбом Закона прописано да запослени доставља послодавцу отказ у писаном облику најмање 15 дана пре дана који је навео као дан престанка радног односа, то законски рок од 15 дана није утврђен као фиксни рок, већ као најмањи рок који запослени може навести приликом свог отказа. С обзиром да Законом није утврђен најдужи рок у коме се послодавцу може отказати уговор о раду, ово питање је препуштено слободној вољи уговарача.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено Уставом гарантовано право на слободан избор рада, нити се садржина овог права може довести у директну правну и логичку везу са предметом одлучивања у оспореним судским одлукама.
7. Испитујући уставну жалбу са становишта повреде права на имовину зајемченог чланом 58. Устава, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе није повређено наведено право.
Оспореном пресудом Окружног суда у Чачку Гж. 684/07 од 30. маја 2007. године одбијен је тужбени захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражила да се утврди да је ништава и да не производи правно дејство одредба члана 10. тачка 4. уговора о раду КПО. 1/04-281 који је 1. априла 2005. године закључила са Националном штедионицом а.д. Београд, а пресудом Врховног суда Србије Рев. II 1353/07 од 13. фебруара 2008. године одбијена је као неоснована ревизија коју је изјавила подноситељка уставне жалбе против наведене другостепене пресуде.
Имајући у виду да је Уставни суд оценио да је поступак пред редовним судовима који је претходио уставносудском поступку био вођен на начин који је подноситељки уставне жалбе обезбедио право на правично суђење, Уставни суд је становишта да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе да јој је оспореним пресудама повређено право на имовину, имајући при томе у виду и да је постављени тужбени захтев подноситељке у предметној парници био уговорне (облигационе), а не имовинскоправне природе.
С обзиром на изнето, Уставни суд је уставну жалбу у целости одбио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС”, број 109/07).
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд истиче да је наведени захтев неоснован. Ово из разлога што је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим судом сносе своје трошкове.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић