Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној Владимирa Томићa из Петроварадина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 28. маја 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Владимира Томића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Увп. I 264/07 од 16. јануара 2008. године
О б р а з л о ж е њ е
1. Владимир Томић из Петроварадина је 10. априла 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Увп. I 264/07 од 16. јануара 2008. године, због повреде уставних начела о непосредној примени зајемчених права, забрани дискриминације и заштити људских и мањинских права и слобода из чл. 18, 21. и 22. Устава Републике Србије, као и права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на рад, зајемчених чл. 32. и 60. Устава.
У уставној жалби се наводи: да конкурс за избор директора музичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада није спроведен у складу са законом; да је у одлуци о избору директора наведене музичке школе постојала поука о правном леку којом се незадовољни учесник конкурса упућује на управни спор; да је подносилац „тужио школу и добио противзаконско решење“ Окружног суда у Новом Саду из кога произлази да није имао право на тужбу, иако је одлуком музичке школе упућен на управни спор.
Подносилац даље наводи да је Врховни суд Србије потврдио пресуду Окружног суда у Новом Саду, те да су „ова два суда штитила извршну власт, тј. Секретаријат образовања А.П. Војводине ... који обезбеђује противправну имовинску корист партијским кадровима тако што их решењима о давању сагласности чини непроменљивима“. По мишљењу подносиоца, побијаном пресудом „лишен је права на рад ... искључиво по политичком основу“, јер је исход управних спорова које је водио био исти, независно од тога да ли је надлежни орган дао сагласност на одлуку о избору директора или није.
Уставном жалбом се тражи да Уставни суд утврди „да је подносилац дискриминисан оспореном пресудом Врховног суда Србије“ и да „обавеже Врховни суд Србије, Музичку школу „Исидор Бајић“ из Новог Сада, Окружни суд у Новом Саду и Секретаријат образовања из А.П. Војводине да га праведно обештете“, у складу са одредбом члана 35. став 2. Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правнa средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе Врховног суда Србије Увп. I 264/0, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Одлуком број 660 од 31. августа 2006. године Школски одбор Mузичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада је изабрао мр Радмилу Ракин Мартиновић за директора школе. У образложењу одлуке је наведено: да је Школски одбор прибавио мишљење Наставничког већа школе о пријављеним кандидатима и да је од 125 чланова Наставничког већа школе, њих 102 гласало за мр Радмилу Ракин Мартиновић; да је Школски одбор једногласно донео одлуку о избору директора; да ова одлука постаје коначна даном достављања сагласности Покрајинског секретара за образовање и културу; да незадовољан учесник конкурса за избор директора има право да покрене управни спор пред Окружним судом у року од 30 дана од дана достављања одлуке.
Решењем Покрајинског секретаријата за образовање и културу у Новом Саду број 106-022-00707/06-01 од 5. септембра 2006. године дата је сагласност на Одлуку школског одбора Музичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада број 660 од 31. августа 2006. године о избору мр Радмиле Ракин Мартиновић за директора школе.
Против наведеног решења Покрајинског секретаријата за образовање и културу у Новом Саду подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Окружном суду у Новом Саду.
Решењем У-354/07 од 11. маја 2007. године Окружни суд у Новом Саду је одбацио тужбу подносиоца за поништај решења Покрајинског секретаријата за образовање и културу у Новом Саду број 106-022-00707/06-01 од 5. септембра 2006. године, уз образложење да решење које се побија тужбом није управни акт, јер давањем или одбијањем сагласности на одлуку о избору директора орган управе не решава о правима и обавезама физичког или правног лица, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о управним споровима. С обзиром на наведено, сагласно одредби члана 28. став 1. тачка 2. истог закона, Окружни суд у Новом Саду је одбацио тужбу као недозвољену.
Против решења Окружног суда у Новом Саду У-354/07 од 11. маја 2007. године подносилац уставне жалбе је Врховном суду Србије поднео „жалбу“, о којој је тај суд одлучивао као по захтеву за ванредно преиспитивање судске одлуке. Подносилац је у „жалби“ навео да је поуком о правном леку упућен на управни спор, а да је Окружни суд у Новом Саду донео решење којим се тужба одбацује и да је тиме прекршено његово право на коришћење правних лекова. Због тога је подносилац тражио да Врховни суд Србије поништи решење туженог органа, из разлога које је навео у тужби.
Врховни суд Србије је оспореном пресудом Увп. I 264/07 од 16. јануара 2008. године одбио захтев подносиоца уставне жалбе као неоснован. По мишљењу Врховног суда Србије, правилно је нашао Окружни суд у Новом Саду да решење Покрајинског секретаријата за образовање и културу у Новом Саду број 106-022-00707/06-01 од 5. септембра 2006. године није управни акт против кога се може водити упавни спор. У погледу навода подносиоца да је у конкретном случају требало донети мериторну одлуку о тужби, Врховни суд Србије је оценио да је такав захтев неоснован, јер пре оцене законитости побијаног акта суд мора да утврди да ли су се стекли услови за мериторно одлучивање.
4. Одредбама Устава на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (члан 18. став 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, те да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. ст. 1. и 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст. 1. до 3.).
За одлучивање Уставног суда о овој уставној жалби релевантне су и одредбе Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 62/03, 64/03, 58/04, 62/04, 79/05 и 101/05), који је био на снази у време доношења одлуке о избору директора, а којима је у члану 59. било прописано: да директора школе бира школски одбор, на основу јавног конкурса, по прибављеном мишљењу наставничког већа (став 2.), да се одлука са документацијом о изабраном кандидату доставља министру на сагласност (став 4.); да се сматра да је одлука органа управљања о избору директора донета, односно да је министар дао на њу сагласност ако у року од 30 дана од дана достављања одлуке не донесе акт којим одбија сагласност (став 5.); да учесник конкурса незадовољан одлуком о избору директора установе има право на судску заштиту у управном спору (став 6.).
Одредбом члана 13. став 1. тачка 17) Закона о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине („Службени гласник РС“, бр. 6/02, 101/07 и 51/09) било је прописано да аутономна покрајина, преко својих органа, у складу са законом којим се уређује средње образовање и васпитање даје сагласност на одлуку школског одбора о избору директора.
Сагласно одредби члана 194. став 2. тачка 2) Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01), кад је у закону или другом пропису одређено да решење доноси један орган у сагласности са другим органом, орган који доноси решење саставља га и доставља, са списима предмета, на сагласност другом органу, који може дати сагласност потврдом на самом решењу или посебним актом. У том случају решење је донесено кад је други орган дао сагласност, а сматра се као акт органа који га је донео, односно издао.
Одредбама Закона о управним споровима („Службени лист СРЈ“, број 46/96), који се примењивао у предметном управном спору, било је прописано: да управни акт, у смислу тог закона, представља акт којим државни орган и предузеће или друга организација у вршењу јавних овлашћења решава о праву или обавези физичког лица или правног лица или друге странке у управној ствари (члан 6. став 2.); да се управни спор може покренути и против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку (члан 7. став 2.); да тужилац у управном спору може бити физичко лице, правно лице или друга странка ако сматра да јој је управним актом повређено неко право или на закону засновани интерес (члан 12.), да ће суд решењем одбацити тужбу ако утврди да акт који се тужбом оспорава није управни акт (члан 28. став 1. тачка 2)).
5. Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац своју тврдњу о повреди уставних права на једнаку заштиту права и на правно средство заснива на томе што је Окружни суд у Новом Саду одбацио његову тужбу као недозвољену, иако је одлуком Школског одбора Музичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада упућен да покрене управни спор. Из тога је подносилац извео закључак да „није имао право на тужбу и тужбени захтев“, а да ни оспореном пресудом Врховног суда Србије „није био заштићен“.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведених уставних права, Уставни суд је пошао од одредаба члана 59. ст. 2. и 4. раније важећег Закона о основама система образовања и васпитања и члана 13. став 1. тачка 17) Закона о утврђивању одређених надлежности аутономне покрајине, којима је било предвиђено да директора школе бира школски одбор, а да се одлука о изабраном кандидату доставља на сагласност министру, односно надлежном органу аутономне покрајине. Будући да је реч о сложеном управном акту, Уставни суд је имао у виду и одредбу члана 194. став 2. тачка 2) Закона о општем управном поступку, према којој је решење донето кад је други орган дао сагласност, а сматра се актом органа који га је донео, односно издао. Из наведених законских одредаба, по оцени Уставног суда, произлази да је одлука о избору директора Mузичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада донета 5. септембра 2007. године, када је Покрајински секретаријат за образовање и културу у Новом Саду дао сагласност на одлуку школског одбора, а да је доносилац одлуке о избору директора Школски одбор Mузичке школе „Исидор Бајић“. С обзиром на изнето, Уставни суд оцењује да одлука о избору директора школе јесте управни акт, у смислу одредбе члана 6. Закона о управним споровима, а да акт покрајинског органа о давању сагласности на одлуку школског одбора представља саставни део поступка у коме се доноси одлука о избору директора, а не управни акт којим се одлучује о праву или обавези физичког или правног лица или друге странке у управној ствари. У том смислу, Уставни суд указује да је управни спор дозвољен против одлуке школског одбора на коју је дата сагласност надлежног органа, а не против акта којим је сагласност дата, јер тај акт, сам за себе, нема карактер управног акта.
Уставни суд је утврдио да је у одлуци школског одбора Mузичке школе „Исидор Бајић“ из Новог Сада број 660 од 31. августа 2006. године постојала поука о томе да се против те одлуке може водити управни спор, али да подносилац уставне жалбе није поднео тужбу против наведене одлуке, већ против решења Покрајинског секретаријата за образовање и културу у Новом Саду број 106-022-00707/06-01 од 5. септембра 2006. године. Будући да решење покрајинског органа о давању сагласности на одлуку школског одбора није управни акт против кога се може водити управни спор, правна последица покретања управног спора против тог решења је одбацивање тужбе као недозвољене, у складу са одредбом члана 28. став 1. тачка 2) тада важећег Закона о управним споровима.
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да оспорена пресуда Врховног суда Србије Увп. I 264/07 од 16. јануара 2008. године садржи уставноправно прихватљиве разлоге за одбијање захтева за ванредно преиспитивање правноснажног решења Окружног суда у Новом Саду, У-354/07 од 11. маја 2007. године, којим је тужба подносиоца одбачена као недозвољена. Стога је Уставни суд утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије Увп. I 264/07 од 16. јануара 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчена чланом 36. ст. 1. и 2. Устава.
По оцени Уставног суда, оспореном пресудом није повређено ни начело о непосредној примени људских и мањинских права, утврђено чланом 18. Устава. Наиме, сагласно одредби става 2. наведеног члана Устава, законом се може прописати начин остваривања Уставом зајемчених права, ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе. С обзиром на садржину права чија се повреда истиче у уставној жалби, оцењено је да се сврха уставног јемства ових права може постићи једино ако се начин остваривања тих права пропише законом.
У вези са наведеном повредом уставног начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације. Наводи подносиоца да је „обесправљен“ због тога што није члан Српске радикалне странке, израз су његовог субјективног става, а не и доказ о учињеној повреди права.
С обзиром на напред изнету оцену о повреди права на једнаку заштиту пред судом, а имајући у виду да је право на судску заштиту консумирано тим правом, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије није повређено уставно начело утврђено чланом 22. став 1. Устава.
Имајући у виду да у поступку пред Врховним судом Србије није оцењивана законитост пресуде којом је одлучено о праву подносиоца из радног односа, већ законитост решења о одбацивању тужбе као недозвољене, оцењено је да оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу није ни могло бити повређено право на рад зајемчено чланом 60. Устава.
У односу на захтев подносиоца да се „праведно обештети, у складу са одредбом члана 35. став 2. Устава“, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе овим не указује на повреду Уставом зајемченог права на накнаду штете, већ заправо од Уставног суда тражи да утврди његово право на накнаду штете као вид правичног задовољења због учињених повреда уставних начела и зајемчених права, означених у уставној жалби. С обзиром на то да Уставни суд није утврдио повреду права у конкретном случају, истакнути захтев за накнаду штете оцењује се беспредметним.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић