Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С. ПР X. Сремска Митровица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. маја 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. С. ПР X. Сремска Митровица и утврђује да су пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18 од 20. априла 2021. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18 од 20. априла 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак број 47-00-00628/2018-39 од 28. маја 2018. године.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С. ПР X. Сремска Митровица поднео је Уставном суду, 5. јула 2021. године, преко пуномоћника З. П, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу, допуњену поднеском од 10. августа 2021. године, против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18 од 20. априла 2021. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на правно средство, права на рад, права на пензијско осигурање и слободе предузетништва, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 2, члана 60. став 1, члана 70. став 1. и члана 83. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено: да је Пореска управа подносиоцу уставне жалбе привремено одузела порески идентификациони број (у даљем тексту: ПИБ) који му је доделила приликом оснивања предузетничке радње из разлога што привредно друштво ДОО „М.“ Сремска Митровица, чији је подносилац био оснивач, има доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода; да у конкретном случају нису били испуњени Законом прописани услови да се подносиоцу привремено одузме ПИБ; да је подносилац као предузетник основан 8. фебруара 2018. године, а поменуто привредно друштво је престало да постоји 17. августа 2010. године брисањем из Регистра привредних субјеката по закључењу стечајног поступка спроведеног услед дуготрајне неспособности за плаћање (тзв. аутоматски стечај), на основу тада важећих одредаба чл. 150-154. Закона о стечају; да је подносилац могао да одговара за доспелу, а неизмирену пореску обавезу брисаног привредног друштва, само у случају да је Пореска управа донела решење о постојању секундарне пореске обавезе подносиоца, на основу члана 31. Закона о пореском поступку и пореској администрацији; да Пореска управа то није учинила, нити је могла да учини, имајући у вида да је у моменту одузимања ПИБ-а већ била наступила застарелост за утврђивање и наплату пореза из члана 114. став 1. наведеног закона, а у време изјављивања уставне жалбе је наступила и апсолутна застарелост из члана 114ж истог закона; да су, поред тога, неизмирене пореске обавезе поменутог привредног друштва престале на основу одредбе члана 23. став 2. истог закона, којом је прописано да престаје пореска обавеза пореског обвезника над којим је правоснажним решењем закључен стечајни поступак банкротством; да су подносиоцу оспореном пресудом повређени право на образложену судску одлуку, право на неарбитрарну примену меродавног права и право на приступ суду, као елементи права на правично суђење.
Повреда права на суђење у разумном року се образлаже тиме да је управни спор трајао две године и девет месеци. Повреда права на правно средство образлаже се тврдњом о неделотворности тужбе и прекомерном трајању управног спора.
Подносилац истиче да због одузимања ПИБ-а не може да обавља делатност и наврши године стажа осигурања неопходне за остваривање права на старосну пензију, због чега су му повређени право на рад, право на пензијско осигурање и слобода предузетништва.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде наведених уставних права, поништи оспорену пресуду и наложи Управном суду да донесе нову одлуку о тужби против коначног решења, као и да одреди да је одлука овог суда основ за правично задовољење, односно накнаду штете. Тражена је и накнада трошкова поступка на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Министарства финансија – Пореска управа – Централа број 43-01-6/2018-К0085/37 и Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18, као и целокупне документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Д. С. је био оснивач, једини члан и директор привредног друштва ДОО „М.“ Сремска Митровица (у даљем тексту: ДОО „М. п.“).
Решењем Привредног суда у Сремској Митровици Ст. 392/2010 од 17. јуна 2010. године отворен је и закључен стечајни поступак над стечајним дужником – ДОО „М.“ покренут због дуготрајне неспособности плаћања, на основу тада важећих чл. 150-154. Закона о стечају, те је одређено да по правноснажности решења имовина стечајног дужника прелази у својину Републике Србије, чиме се не дира у раније стечена права обезбеђења и приоритетног намирења на предметној имовини, да Република Србија не одговара за обавезе стечајног дужника и да ће Агенција за привредне регистре по правноснажности решења брисати стечајног дужника из регистра. Наведено решење је постало правноснажно 20. јула 2010. године.
Привредно друштво ДОО „М.“ је 17. августа 2010. године брисано из Регистра привредних субјеката који води Агенција за привредне регистре.
Одлуком Уставног суда IУз-850/2010 од 12. јула 2012. године утврђено је, између осталог, да одредбе чл. 150. до 154. Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 104/09), којима је уређен посебан поступак стечаја у случају дуготрајне неспособности за плаћање (тзв. аутоматски стечај), нису у сагласности с Уставом.
Подносилац уставне жалбе није поднео захтев за измену правноснажног решења о стечају од 17. јуна 2010. године, у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду.
Закључком Министарства финансија – Пореска управа – Филијала Сремска Митровица број 234-433-25-3747/2016-И2Б05 од 12. октобра 2016. године одбачен је захтев за одлагање плаћања дугованог пореза који је 4. јула 2016. године поднео порески обвезник ДОО „М.“, имајући у виду да је наведени порески обвезник 18. августа 2010. године брисан из Јединственог регистра пореских обвезника (угашен ПИБ 100793073), што се сматра разлогом због кога обвезник није испунио услов за остваривање права на плаћање дугованог пореза на рате.
3.2. Д. С. ПР X. Сремска Митровица, овде подносилац уставне жалбе, је основан као предузетник 8. фебруара 2018. године уписом у Регистар привредних субјеката и од стране Пореске управе му је додељен ПИБ 110529422.
Министарство финансија – Пореска управа – Централа (у даљем тексту: првостепени орган) је поднело захтев за проверу стања дуга за наведеног пореског обвезника, те је Филијала Сремска Митровица дописом од 19. фебруара 2018. године обавестила првостепени орган да наведени порески обвезник на дан 19. фебруара 2018. године има неизмирене пореске обавезе, и то по основу пореза на добит предузећа, пореза на зараде, пореза на финансијске трансакције, пореза на промет производа, пореза на промет услуга и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, у ближе означеним износима.
Решењем првостепеног органа број 43-01-6/18-К0085/337 од 22. фебруара 2018. године подносиоцу уставне жалбе је, на основу тада важећих одредаба члана 26. став 2. тачка 4) и став 8. Закона о пореском поступку и пореској администрацији (у даљем тексту: ЗПППА), привремено одузет додељени ПИБ 110529422 до отклањања сметњи за доделу ПИБ-а, те је наложено Народној банци Србије да се за подносиоца изврши упис забране у Регистар, даном достављања тог решења Служби за пореска и царинска решења. У образложењу решења је наведено: да је увидом у базу података Агенције за привредне регистре утврђено да је подносилац уставне жалбе „истовремено“ оснивач привредног друштва ДОО „М.“; да је у записнику Филијале Сремска Митровица број 234-43-01-00087/2018-К2В02 од 19. фебруара 2018. године, по спроведеном поступку канцеларијске контроле, констатовано да наведено привредно друштво има дуг у износу већем од 100.000,00 динара, те је донето решење као у диспозитиву. Наведено решење садржи упутство о правном средству да се против њега може изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема.
Подносилац уставне жалбе је у оквиру Законом прописаног рока за жалбу, 6. марта 2018. године, поднео захтев за повраћај привремено одузетог ПИБ-а.
Првостепени орган је поново извршио проверу стања дуга наведеног привредног друштва и донео решење број 43-01-6/2018-К0085/37 од 15. марта 2018. године којим је одбијен наведени захтев подносиоца квалификован као захтев за укидање првостепеног решења од 22. фебруара 2018. године о привременом одузимању ПИБ-а. У образложењу решења је наведено да је у записнику Филијале Сремска Митровица број 234-43-01-00132/108-К2В02 од 13. марта 2018. године, по спроведеном поступку канцеларијске контроле, констатовано да наведено привредно друштво није измирило доспеле пореске обавезе по основу јавних прихода, нити је пружило неопозиве банкарске гаранције или меницу авалирану од стране пословне банке, у року од осам дана од дана подношења захтева за укидање решења, иако је упознат са наведеним дуговањима.
Решењем Министарства финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак (у даљем тексту: другостепени орган) број 47-00-00628/2018-39 од 28. маја 2018. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против првостепеног решења од 15. марта 2018. године. Поводом навода жалбе да подносилац није учествовао у поступку канцеларијске контроле, нити му је достављен записник о извршеној контроли, другостепени орган је навео да је првостепено решење донето у поступку непосредног одлучивања на основу података из службених евиденција, у складу са одредбом члана 104. став 1. тачка 2) Закона о општем управном поступку. Такође је указано на то да је у конкретном случају реч о повезаним лицима која имају доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода, па није од утицаја чињеница да је над пореским обвезником окончан стечајни поступак, као и да Пореска управа, према одредби члана 163а став 1. тачка 1. ЗПППА, не отписује неплаћене обавезе пореских обвезника који су сагласно другим прописима брисани из прописаног регистра, већ их преноси у ванбилансно пореско рачуноводство, осим ако је за испуњење тих обавеза одговорно друго лица.
Подносилац уставне жалбе је у тужби поднетој 25. јула 2018. године против наведеног другостепеног решења, као и претходно у жалби, истакао да није било могуће утврдити да има неизмирене пореске обавезе, јер је привредно друштво ДОО „М.“ престало да постоји стечајем, те је тиме престала и његова пореска обавеза, а чак и да постоји неизмирена пореска обавеза тог привредног друштва, подносилац не може за њу да одговара, при чему је иста и застарела, осим обавезе по основу доприноса за обавезно социјално осигурање у износу од 35.326,82 динара, коју је вољан да измири. Позвао се и на то да је закључком Филијале Сремска Митровица од 12. октобра 2016. године одбачен његов захтев за одлагање плаћања пореске обавезе наведеног привредног друштва.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18 од 20. априла 2021. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Полазећи од чињеница утврђених у пореском поступку и одредаба члана 26. став 2. тачка 4) и став 8. ЗПППА, Управни суд је оценио да је правилно поступио тужени орган када је одбио жалбу подносиоца, дајући за своју одлуку довољне и на закону засноване разлоге, које је у свему као правиле прихватио и тај суд. Поред навођења разлога датих у образложењу решења другостепеног органа, Управни суд је нашао да нису основани наводи тужбе којима се подносилац позива на застарелост пореских обавеза, будући да исте нису отписане због застарелости, као и да нису основани наводи тужбе да је пореска обавеза престала, у смислу одредбе члана 23. став 2. ЗПППА, тиме што је над пореским обвезником правноснажним решењем закључен стечајни поступак, имајући у виду да се наведена законска одредба односи на стечај закључен банкротством, што овде није био случај, нити је Пореска управа донела решење о престанку пореске обавезе.
3.3. Првостепени орган је дописом од 6. марта 2025. године обавестио Уставни суд: да је решењем број 43-01-04905/2022-5000 од 30. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе као пореском обвезнику поново активиран ПИБ, јер је „14. децембра“ 2020. године измењен Закон о пореском поступку и пореској администрацији, тако што је одредбом члана 26. став 3. тачка 2) прописано да ће Пореска управа доделити ПИБ и ако постоје доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода привредних субјеката који су брисани из прописаних регистара правоснажном одлуком надлежног органа у поступку стечаја; да подносилац као повезано лице са брисаним привредним друштвом није измирило дугове по основу јавних прихода, већ су исти пребачени у ванбилансну евиденцију.
Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање – Филијала Сремска Митровица је дописом од 24. фебруара 2025. године обавестио Уставни суд да је подносилац на евиденцији активних осигураника као предузетник почев од 8. фебруара 2018. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Суда у овој уставносудској ствари, поред наведене уставне одредбе, релевантне су и одредбе следећих закона:
Одредбом члана 23. став 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, бр. 80/02, 84/02 - исправка, 23/03 - испр., 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 - др. закон, 62/06 - др. закон, 63/06 - исправка др. закона, 61/07, 20/09, 72/09 - др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 - исправка, 93/12 и 47/13), која се примењивала од 1. јануара 2012. до 29. маја 2013. године, било је прописано да се неплаћена пореска обавеза, осим по основу доприноса за обавезно социјално осигурање, пореског обвезника - правног лица над којим је правоснажним решењем отворен и закључен стечајни поступак због трајније неспособности плаћања а не постоји интерес поверилаца и правног лица - стечајног дужника за спровођење стечајног поступка, отписује, осим ако је, поред пореског обвезника, друго лице одговорно за њено испуњење, док је одредбом члана 115. став 4. Закона било прописано да ће Пореска управа решењем отписати дуг по основу пореза и споредних пореских давања када се стекну услови, између осталих, из члана 23. став 3. овог закона.
Законом о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, бр. 80/02, 84/02 - исправка, 23/03 - исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 - др. закон, 62/06 - др. закон, 63/06 - исправка др. закона, 61/07, 20/09, 72/09 - др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 - исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 - аутентично тумачење, 112/15, 15/16 и 108/16), у тексту који је важио у време привременог одузимања ПИБ-а подносиоцу уставне жалбе 22. фебруара 2018. године, било је прописано: да неплаћена пореска обавеза пореског обвезника - правног лица над којим је правоснажним решењем закључен стечајни поступак банкротством, престаје, осим ако је ради њене наплате уписано заложно право у јавним књигама или регистрима, односно ако је, поред пореског обвезника, друго лице одговорно за њено испуњење (члан 23. став 2.); да у циљу идентификације пореских обвезника, Пореска управа додељује ПИБ физичким лицима, предузетницима, правним лицима и сталним пословним јединицама нерезидентног правног лица (члан 26. став 1.); да се не може доделити ПИБ предузетнику који има доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода, настале у вези са обављањем делатности, односно ако му је привремено одузет ПИБ у складу са овим законом (члан 26. став 2. тачка 4)); да ће изузетно од става 2. овог члана, Пореска управа доделити ПИБ ако су доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода до 100.000 динара и уколико ове обавезе буду измирене у року од осам дана од дана подношења захтева за доделу ПИБ, односно у том року буде пружена неопозива банкарска гаранција или меница авалирана од стране пословне банке (члан 26. став 3.); да ће Пореска управа, ако у поступку контроле, односно у поступку провере на основу података из службене евиденције, утврди да су у време доделе ПИБ постојале сметње за доделу ПИБ из ст. 2. и 7. овог члана, решењем привремено одузети додељени ПИБ - до отклањања тих сметњи, а примерак решења ће доставити банци и организацији надлежној за принудну наплату из новчаних средстава на рачуну обвезника (члан 26. став 8.); да се ПИБ користи у пореском поступку и обавезно се уноси у акт који порески обвезник подноси Пореској управи, организацијама обавезног социјалног осигурања, другим државним органима и организацијама и органима територијалне аутономије и локалне самоуправе (тачка 1)), акт који Пореска управа доставља пореском обвезнику (тачка 2)), документ којим порески обвезник плаћа порез и споредна пореска давања (тачка 3)), налог којим се банци налаже плаћање пореза и споредних пореских давања (тачка 4)) и акт који порески обвезник подноси органима и организацијама надлежним за вођење регистра и рачуна, у смислу чл. 29. и 30. овог закона (тачка 5)) (члан 26. став 12.); да секундарна пореска обавеза настаје када је неко лице одговорно за доспелу пореску обавезу другог пореског обвезника или за доспелу секундарну пореску обавезу другог пореског обвезника (члан 31. став 1.); да се секундарна пореска обавеза односи на: законске заступнике који су свесно или без дужне пажње пропустили да испуне своју обавезу да реализују плаћање пореза за пореског обвезника, иако је овај био у могућности да то уради - за износ неплаћеног пореза (тачка 1)), лица која доприносе или помажу у избегавању плаћања пореза другог лица - за порески дуг тог другог лица чије је плаћање избегнуто (тачка 2)), лица одговорна за обрачунавање и плаћање пореза по одбитку - за износ тог пореза по одбитку који није плаћен (тачка 3)), физичко лице које је одговорно лице у правном лицу, које обрачунава и плаћа порез по одбитку и пропусти да уплати порез по одбитку - за износ тог пореза по одбитку који није плаћен (тачка 4)) и лице које је примило новчана средства, ствари или права из имовине пореског обвезника (у даљем тексту: имовина) путем трансакције без накнаде или уз накнаду која је нижа од цене која би се могла постићи на тржишту, у периоду од три године пре доспелости пореске обавезе која није плаћена за пореског обвезника - за износ неплаћеног пореза, а највише до вредности примљене имовине, умањене за износ који је то лице за њу платило (тачка 5)) (члан 31. став 2.); да порез по основу секундарне пореске обавезе из члана 31. овог закона утврђује Пореска управа решењем (члан 113. став 1.); да се решење из става 1. овог члана не доноси ако је пореска обавеза престала на начин из члана 23. овог закона (члан 113. став 2.); да се решењем о утврђивању пореза по основу секундарне пореске обавезе из става 1. овог члана, налаже лицу одговорном за секундарну пореску обавезу да утврђени порез измири у року из тог решења (члан 113. став 5.); да право Пореске управе на утврђивање и наплату пореза и споредних пореских давања застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече (члан 114. став 1.); да застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање (члан 114. став 2.); да право на утврђивање, наплату, повраћај, порески кредит, рефакцију, рефундацију као и намирење доспелих обавеза путем прекњижавања пореза, увек застарева у року од десет година од истека године у којој је порез требало утврдити или наплатити, односно у којој је извршена преплата, осим ако овим законом није друкчије прописано (члан 114ж); да у ванбилансном пореском рачуноводству Пореска управа води неплаћене пореске обавезе пореских обвезника који су сагласно другим прописима брисани из прописаног регистра, осим ако је за испуњење тих обавеза одговорно друго лице (члан 163а став 1. тачка 1)).
Законом о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, број 144/20), који је ступио на снагу 5. децембра 2020. године, поред осталог, је измењен члан 26. став 3. Закона тако што је додата тачка 2) којом је прописано да ће изузетно од става 2. овог члана, Пореска управа доделити ПИБ ако су доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода настале у вези са обављањем делатности, обавезе привредних субјеката који су брисани из прописаних регистара правоснажном одлуком надлежног органа у поступку стечаја. Одредбама члана 30. наведеног закона, које нису интегрисане у текст Закона, је прописано: да порески обвезници којима је до дана ступања на снагу овог закона привремено одузет ПИБ у складу са одредбама члана 26. став 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Службени гласник РС“, бр. 80/02, 84/02 – исправка, 23/03 – исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 – др. закон, 62/06 – др. закон, 61/07, 20/09, 72/09 – др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 – исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 91/15 – аутентично тумачење, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18 и 86/19), након ступања на снагу овог закона могу поднети захтев за враћање ПИБ (став 1.) и да ће на основу захтева, пореским обвезницима из става 1. овог члана, Пореска управа вратити ПИБ, уколико су испуњени услови прописани овим законом (став 2.).
Одредбама Правилника о пореском идентификационом броју („Службени гласник РС“, бр. 57/03, 68/03, 32/09, 48/10 и 44/18 - др. закон) је прописано: да се пореском обвезнику одређује и додељује јединствен и једини ПИБ који се користи у пореском поступку и платном промету (члан 3.); да је одредбама члана 11. став 1. Правилника прописано: да се поред аката и докумената прописаних у члану 26. став 12. Закона, ПИБ обавезно уноси у јединствену царинску исправу (ЈЦИ) и Евиденциону јединствену царинску исправу (тачка 1)), прописану пореску пријаву (тачка 2)), фактуру (тачка 4)), фискални исечак (тачка 5)), сваки инструмент платног промета којим се носиоцу платног промета налаже да обави било коју трансакцију у платном промету (тачка 6)), евиденцију продавца о продатој роби купцима са територије АП Косово и Метохија и евиденцију купаца о купљеним производима са територије АП Косово и Метохија, прописане Упутством о начину спровођења поступка издавања и овере пореских изјава, као и о начину праћења и контроле промета робе са АП Косово и Метохија) („Службени гласник РС“, број 54/01) (тачка 7); да се у акте (фактуре) из става 1. тачка 4) овог члана уносе ПИБ купца и ПИБ продавца (члан 11. став 2.);
Одредбом члана 159. став 3. Законом о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 - аутентично тумачење и 2/23 - Одлука УС) је прописано да се, и кад поднесак није означен као жалба, сматра као жалба ако из његове садржине произлази јасна намера странке да побија решење.
5. Подносилац уставне жалбе сматра да нису били испуњени услови да му се привремено одузме додељени ПИБ, имајући у виду да претходно није донето решење којим се утврђује да је као секундарни порески обвезник одговоран за неизмирене обавезе по основу јавних прихода брисаног привредног друштва, истичући да је наступила и застарелост права Пореске управе на утврђивање наведених обавеза, осим у погледу доприноса за обавезно социјално осигурање.
Оцењујући ове наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција права на правично суђење, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег органа, односно суда.
Уставни суд констатује да је подносиоцу уставне жалбе као предузетнику основаном 8. фебруара 2018. године додељен ПИБ, који му је Пореска управа убрзо привремено одузела, на основу тада важећих одредаба члана 26. став 2. тачка 4) и став 8. ЗПППА, јер је у поступку контроле утврдила да су у време доделе ПИБ-а постојале сметње за његову доделу, односно да подносилац има доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода привредног друштва ДОО „М.“, чији је био оснивач, једини члан и директор. Наведено привредно друштво је престало да постоји 17. августа 2010. године брисањем из Регистра привредних субјеката по основу стечаја прописаног раније важећим чл. 150. до 154. Закона о стечају. Постојање неизмирених обавеза брисаног привредног друштва у износу већем од 100.000 динара је утврђено у поступку канцеларијске контроле у коме подносилац није учествовао и привремено одузети ПИБ му је могао бити враћен тек по отклањању наведене сметње.
Уставни суд је имао у виду да је подносилац по доношењу решења о привременом одузимању ПИБ-а поднео захтев за његов повраћај, о коме је одлучено као о захтеву за укидање решења о привременом одузимању ПИБ-а. С тим у вези, овај суд налази да није реч о ванредном правном средству у управном поступку, имајући у виду да је тај захтев поднет у оквиру Законом прописаног рока за жалбу и да се, сагласно одредби члана 159. став 3. Закона о општем управном поступку, поднесак који није означен као жалба, сматра као жалба ако из његове садржине произлази јасна намера странке да побија решење.
Управни суд је у оспореној пресуди прихватио дате разлоге управних органа, руководећи се тиме да су подносилац уставне жалбе и наведено привредно друштво повезана лица која имају доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода, које нису отписане због застарелости, нити је донето решење о њиховом престанку.
Испитујући да ли је заузети став о испуњености услова за привремено одузимање ПИБ-а подносиоцу уставне жалбе заснован на уставноправно прихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је пошао од одредбе члана 23. став 3. ЗПППА, важеће у периоду од 1. јануара 2012. до 29. маја 2013. године, која је прописивала да се неплаћена пореска обавеза, осим по основу доприноса за обавезно социјално осигурање, пореског обвезника над којим је правоснажним решењем отворен и закључен стечајни поступак, на основу чл. 150. до 154. Закона о стечају, отписује, осим ако је, поред пореског обвезника, друго лице одговорно за њено испуњење. Одредбом члана 115. став 4. ЗПППА било је прописано да ће Пореска управа решењем отписати дуг по основу пореза и споредних пореских давања када се стекну услови из члана 23. став 3. Закона. У току наведеног периода, Пореска управа није утврдила да ли је друго лице одговорно за испуњење неплаћене пореске обавезе привредног друштва ДОО „М.“, које је престало да постоји, нити је донела решење о отпису дуга по основу неплаћене пореске обавезе, иако је то Законом било изричито прописано. Након тога, Пореска управа је закључком од 12. октобра 2016. године одбацила подносиочев захтев за одлагање плаћања дугованог пореза наведеног привредног друштва, са образложењем да је оно брисано из Јединственог регистра пореских обвезника и да је ПИБ тог привредног друштва угашен. Такође, подносилац није поднео захтев за измену правноснажног решења о стечају, на основу Одлуке Уставног суда IУз-850/2010 од 12. јула 2012. године, којом је утврђена неуставност наведених одредаба Закона о стечају, те није поново успостављен правни субјективитет брисаног привредног друштва.
Уставни суд даље констатује да се одговорност неког лица за доспелу пореску обавезу другог пореског обвезника утврђује на основу одредаба члана 31. ЗПППА, којима је прописан круг лица и услови под којима се утврђује секундарна пореска обавеза. Поступак утврђивања секундарне пореске обавезе може се водити и након престанка постојања правног лица за чију пореску обавезу је евентуално одговорно неко од физичких лица из члана 31. став 2. тач. 1) до 5) ЗПППА. Одговорност за неплаћену пореску обавезу правног лица које је престало да постоји потребно је утврдити у пореском поступку. Ако надлежни порески орган утврди да одређено лице испуњава услове да буде секундарни порески обвезник за пореску обавезу другог лица, доноси решење којим се утврђује износ пореске обавезе секундарног пореског обвезника и налаже њено испуњење у одређеном року. При томе, право на утврђивање секундарне пореске обавезе такође застарева према одредбама ЗПППА, које се не примењују на доприносе за обавезно социјално осигурање. У том смислу, секундарни порески обавезници за неизмирене пореске обавезе привредног друштва које је престало да постоји могу бити законски заступници прописани одредбом члана 31. став 2. тачка 1) Закона, али и оснивачи (чланови) друштва, уколико се могу подвести под нека од лица прописана одредбама члана 31. став 2. тач. 2) до 5) Закона.
Из наведених законских одредаба следи да је решењу о привременом одузимању ПИБ-а новооснованом предузетнику због тога што није измирио обавезе по основу јавних прихода брисаног привредног друштва, чији је оснивач (члан) или законски заступник био, морало да претходи решење о утврђивању секундарне пореске обавезе тог физичког лица. Другим речима, предузетник има доспеле, а неизмирене обавезе по основу јавних прихода настале у вези са обављањем делатности у брисаном привредном друштву, ако је претходно донето решење о утврђивању његове секундарне пореске обавезе за неизмирене обавезе брисаног друштва. Полазећи од изложеног законског оквира, а имајући у виду да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе решењем привремено одузет ПИБ до уплате неизмирених обавеза брисаног привредног друштва, чији је оснивач и законски заступник био, те да претходно није донето решење о утврђивању секундарне пореске обавезе подносиоца, Уставни суд је нашао да је уставноправно неприхватљива оцена Управног суда да је поступак привременог одузимања ПИБ-а спроведен у складу са законом. Стога је Суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. Испитујући истакнуту повреду права из члана 60. став 1. Устава, којом се јемчи право на рад у складу са законом, Уставни суд је пошао од тога да је одредбом члана 83. став 1. Закона о привредним друштвима („Службени гласник РС“, бр. 36/11, 99/11, 83/14 - др. закон, 5/15, 44/18, 95/18, 91/19 и 109/21) прописано да је предузетник пословно способно физичко лице које обавља делатност у циљу остваривања прихода и које је као такво регистровано у складу са законом о регистрацији. Подносилац уставне жалбе је обављањем делатности као предузетник остваривао право на рад, од уписа у одговарајући регистар 8. фебруара 2018. године до привременог одузимања ПИБ-а 22. фебруара 2018. године. Услови за враћање ПИБ-а по захтеву подносиоца настали су 5. децембра 2020. године ступањем на снагу Закона о изменама и допунама ЗПППА („Службени гласник РС“, број 144/20), а подносиоцу је ПИБ враћен 30. марта 2022. године, при чему подносилац није измирио обавезе по основу јавних прихода брисаног привредног друштва, које су пренете у ванбилансну евиденцију. Из тога произлази да је подносилац уставне жалбе био без ПИБ-а у периоду од четири године и једног месеца. Уставни суд је имао у виду да су се законски услови да подносилац захтева враћање ПИБ-а стекли две године и десет месеци након његовог привременог одузимања, те је подносилац свакако у значајном временском периоду сносио последице наведене мере.
Полазећи од одредаба члана 26. став 12. ЗПППА и члана 11. Правилника о пореском идентификационом броју, којима су прописани акти и документа у које се обавезно уноси ПИБ, Уставни суд констатује да су последице привременог одузимања ПИБ-а лицу које се налази у истој ситуацији као подносилац уставне жалбе биле немогућност издавања фактура, подношења пореских пријава и обављања трансакција, због чега је у потпуности искључено из сваке врсте промета, иако и даље има својство предузетника, при чему законом није предвиђено да том лицу престаје обавеза плаћања доприноса за обавезно социјално осигурање и пореза на доходак грађана на приходе од самосталне делатности. Како подносилац уставне жалбе није могао као предузетник да обавља делатност и остварује приходе за време трајања мере привременог одузимања ПИБ-а, чија примена, према претходној оцени, није билa заснована на уставноправно прихватљивим разлозима, Уставни суд оцењује да је подносиоцу било ускраћено да у том својству у наведеном периоду остварује право на рад, у складу са законом. Стога, Уставни суд оцењује да је оспореном пресудом Управног суда повређено и право подносиоца на рад из члана 60. став 1. Устава.
7. С обзиром на то да је утврдио повреде права на правично суђење и на рад, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у том делу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду природу учињених повреда уставних права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемчених права могу отклонити једино поништавањем пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13503/18 од 20. априла 2021. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија – Сектор за другостепени порески и царински поступак – Одељење за другостепени порески поступак број 47-00-00628/2018-39 од 28. маја 2018. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући уставну жалбу у делу у коме је истакнута повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку који је вођен пред Управним судом у предмету У. 13503/18, Суд је констатовао да је наведени поступак трајао од 25. јула 2018. године, када је поднета тужба, до 20. априла 2021. године, када је донета оспорена пресуда, односно две године и девет месеци. Уставни суд оцењује да се наведено трајање поступка, без обзира на то што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, објективно не може сматрати неразумно дугим.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе пре обраћања Уставном суду, искористио право на жалбу у управном поступку и тужбу у управном спору, о којима су одлучивали надлежни орган управе и суд. Имајући то у виду, Суд је оценио да наводи уставне жалбе не дају основа за тврдњу да је подносиоцу оспореном пресудом повређено право на правно средство зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, које не подразумева и право на повољан исход поступка по изјављеном правном средству ако за то није било основа. При томе је тврдња о прекомерном трајању управног спора којом се такође образлаже повреда права на правно средство, оцењена у оквиру истакнуте повреде права на суђење у разумном року.
Како је у спроведеном поступку утврђено да подносилац има статус активног осигураника од 8. фебруара 2018. године, те како није доставио доказе да се такав статус променио у току трајања оспорене мере привременог одузимања ПИБ-а, Уставни суд сматра да се наводи уставне жалбе не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на пензијско осигурање из члана 70. став 1. Устава.
Коначно, одредбама члана 83. Устава се не јемче људска и мањинска права и слободе, већ се утврђује начело слободе предузетништва као једно од начела на којем почива економско уређење у Републици Србији, те ове одредбе Устава не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио као очигледно неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Поводом захтева уставне жалбе да се одреди да је одлука овог суда основ за правично задовољење, односно накнаду штете подносиоцу уставне жалбе, Уставни суд констатује да одлука Уставног суда којом се усваја уставна жалба није више, од ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 99/11), правни основ за подношење захтева за накнаду штете пред надлежним органом, већ је Уставни суд, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, надлежан да одреди начин правичног задовољења подносиоца уставне жалбе и да одлучи о његовом захтеву за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете због утврђене повреде права, када је такав захтев постављен. О праву и висини накнаде штете због утврђене повреде неког Уставом зајемченог права, може се искључиво одлучивати у поступку по уставној жалби пред Уставним судом, под условом да су испуњене процесне претпоставке. Имајући у виду да је подносилац изричито тражио да се штетне последице због утврђене повреда права отклоне поништавањем оспорене пресуде Управног суда, што је Уставни суд и учинио у тачки 2. изреке, као и да подносилац није определио захтев у погледу врсте и висине штете чију накнаду тражи, нити је о томе доставио доказе, Уставни суд је одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
10. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред овим судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
11. Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
12. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.