Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубице Роксандић из Равног Села, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љубице Роксандић изјављена против пресуде Општинског суда у Врбасу П1. 57/06 од 17. новембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1031/07 од 19. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1097/07 од 4. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубица Роксандић из Равног Села је 25. марта 2008. године поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Врбасу П1. 57/06 од 17. новембра 2006. године, пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 1031/07 од 19. априла 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1097/07 од 4. октобра 2007. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава Републике Србије, права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава, права на поштовање достојанства личности на раду из члана 60. став 4. Устава и права на посебну заштиту самохраног родитеља из члана 66. став 1. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу против послодавца ради поништаја решења о отказу уговора о раду, које је донето због престанка потребе за радом подноситељке (технолошки вишак); да се из чињеничног стања које је утврђено у предметном парничном поступку “на јасан и недвосмислен начин може закључити да оспорено решење представља финални циљ и резултат смишљеног и фраудолозног понашања туженог усмереног на константно и ничим изазвано шиканирање подноситељке уставне жалбе“; да су оспореним пресудама повређена права подноситељке уставне жалбе зајемчена одредбама члана 21, члана 25. и члана 60. став 4. Устава; да је тужени послодавац као корективни критеријум за утврђивање вишка запослених предвидео да “уколико су оба супружника проглашени за технолошки вишак, само један од њих може бити проглашен вишком“ и да је, у том смислу, послодавац требао да утврди и посебан критеријум за “самохране мајке које школују своју децу, а при томе су тешко болесне“, те да је оспореним пресудама повређено и право подноситељке на посебну заштиту самохраног родитеља зајемчено одредбом члана 66. став 1. Устава. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и “преиначи или укине оспорене пресуде“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Љубица Роксандић, овде подноситељка уставне жалбе, је 15. марта 2006. године поднела Општинском суду у Врбасу тужбу против туженог А.Д. “Carnex“ из Врбаса, ради поништаја решења туженог о отказу уговора о раду услед престанка потребе за радом тужиље.
Општински суд у Врбасу је 17. новембра 2006. године донео оспорену пресуду П1. 57/06, којом је одбио тужбени захтев тужиље. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено: да је на основу спроведеног доказног поступка првостепени суд утврдио да је 26. децембра 2005. године тужени донео Предлог програма за решавање вишка запослених, који је сачињен на начин и у складу са одредбама члана 155. Закона о раду и који садржи све елементе прописане наведеним законом; да је тужени доставио предлог програма надлежној републичкој организацији за запошљавање и репрезентативним синдикатима ради давања мишљења о истом; да су Национална служба за запошљавање – Одељење за вишкове запослених и социјални програм – Филијала Нови Сад, Савез самосталних синдиката и Синдикат А.Д. “Carnex“ “Независност“ доставили туженом послодавцу мишљење о предлогу програма и предлог мера за запошљавање вишка запослених; да је тужени размотрио наведена мишљења и предлог мера, те је 16. јануара 2006. године донео програм решавања вишка запослених; да је првостепени суд закључио да је тужени спровео поступак на начин и под условима прописаним Законом о раду пре него што је тужиљи отказао уговор о раду и да је тужиља била у истом положају као и остали радници који су са њом проглашени технолошким вишком.
Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 1031/07 од 19. априла 2007. године одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, истакнуто: да су ирелевантни наводи жалбе који се односе на незаконито распоређивање тужиље на друге одговарајуће послове, јер је предмет тужбеног захтева у овој правној ствари био поништај решења туженог о отказу уговора о раду; да тужиља у току првостепеног поступка није истицала да је постојала могућност њене преквалификације.
Одлучујући о ревизији тужиље, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 1097/07 од 4. октобра 2007. године одбио ревизију као неосновану. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је оспорено решење туженог о отказу уговора о раду законито, у смислу члана 179. тачка 9) Закона о раду; да је престала потреба за радом тужиље још 2003. године, када су послови које је она обављала пренети у надлежност дирекције туженог у Врбасу и да су неосновани наводи тужиље да јој је отказан уговор о раду из шиканозних разлога.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду у уставној жалби позива, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.); да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом, да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођаја, да се посебна заштита пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју и да деца млађа од 15 година не могу бити запослена нити, ако су млађа од 18 година, могу да раде на пословима штетним по њихово здравље или морал (члан 66.).
Одредбама Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09), којима је регулисано решавањр вишка запослених, је прописано: да је послодавац дужан да, пре доношења програма решавања вишка запослених, у сарадњи са репрезентативним синдикатом код послодавца и републичком организацијом надлежном за запошљавање, предузме одговарајуће мере за ново запошљавање вишка запослених (члан 154.); да програм нарочито садржи, поред осталог, критеријуме за утврђивање вишка запослених, да је послодавац дужан да предлог програма достави синдикату из члана 154. овог закона и републичкој организацији надлежној за запошљавање, најкасније осам дана од дана утврђивања предлога програма, ради давања мишљења и да програм доноси управни одбор, а код послодавца код кога није образован управни одбор – директор, односно предузетник (члан 155. став 1. тачка 4) и члан 155. ст. 2. и 3.); да је синдикат из члана 154. овог закона дужан да достави мишљење на предлог програма у року од 15 дана од дана достављања предлога програма, да је републичка организација надлежна за запошљавање дужна да, у року из става 1. овог члана, достави послодавцу предлог мера у циљу да се спрече или на најмању меру смањи број отказа уговора о раду, односно обезбеди преквалификација, доквалификација, самозапошљавање и друге мере за ново запошљавање вишка запослених и да је послодавац дужан да размотри и узме у обзир предлоге републичке организације надлежне за запошљавање и мишљење синдиката, и да их обавести о свом ставу у року од осам дана (члан 156.); да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због привремене спречености за рад, трудноће, породиљског одсуства, неге детета и посебне неге детета (члан 157.); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.)
Одредбом члана 179. тачка 9) истог Закона је прописано да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.
5. Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подноситељке уставне жалбе на посебну заштиту самохраног родитеља.
Наиме, одредбом члана 66. став 1. Устава је зајемчена посебна заштита породици и одређеним категоријама лица (мајка, самохрани родитељ и дете) у Републици Србији, у складу са законом, док су одредбама члана 66. ст. 2, 3. и 4. Устава утврђена права и забране која подразумевају посебну заштиту мајке и детета. По становишту Уставног суда, из наведених одредаба Устава произлази да су законодавцу пренета овлашћења да уреди права којима се обезбеђује посебна заштита самохраног родитеља, као и начин остваривања тих права наведене социјално осетљиве категорије. У том смислу, Закон о раду је, као општи пропис који регулише права и обавезе из радног односа, прописао одређена права и механизме којима се гарантује посебна заштита самохраним родитељима – самохрани родитељ који има дете до седам година живота или дете које је тежак инвалид може да ради прековремено, односно ноћу, само уз своју писмену сагласност; отац детета може да користи право на породиљско одсуство у случају кад мајка напусти дете, умре или је из других оправданих разлога спречена да користи то право (издржавање казне затвора). Поред тога, одредбом члана 157. Закона о раду је прописано да критеријум за утврђивање вишка запослених не може да буде одсуствовање запосленог са рада због породиљског одсуства, па је самим тим, по оцени Уставног суда, у поступку решавања вишка запослених због технолошких, економских или организационих промена код послодавца заштићена категорија самохраних родитеља само у случају када користе право на породиљско одсуство. С обзиром на то, Уставни суд је закључио да у другим случајевима у поступку решавања вишка запослених законом није обезбеђена посебна заштита самохраним родитељима, односно да послодавац нема обавезу да изузме из програма наведену категорију лица.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те да су поступајући судови образложили своје правно становиште у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења од стране судова и неприхватљиве примене материјалног права. Стога, Уставни суд сматра да оспореним пресудама, у конкретном случају, није повређено право подноситељке уставне жалбе на посебну заштиту самохраног родитеља зајемчено одредбом члана 66. став 1. Устава.
По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали да је оспореним пресудама повређено право подноситељке уставне жалбе на поштовање достојанства личности на раду, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Наиме, у парничном поступку поводом кога је уставна жалба поднета је одлучивано о тужбеном захтеву подноситељке уставне жалбе за поништај решења туженог послодавца о отказу уговора о раду, односно о законитости решења о отказу уговора о раду, а не о правима подноситељке уставне жалбе по основу рада која се односе на заштиту моралног интегритета запослених. Уставни суд је, такође, констатовао да уставна жалба не садржи разлоге који би се могли довести у везу са повредом начела забране дискриминације из члана 21. став 3. Устава и права на неповредивост физичког и психичког интегритета из члана 25. Устава.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба у целини неоснована, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић