Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Срете Шевића из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. јуна 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Срете Шевића и утврђује да је ставом 2. изреке пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 6/08 од 23. јануара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Ваљеву Гж1. 6/08 од 23. јануара 2008. године у ставу 2. изреке и одређује да Апелациони суд у Београду донесе нову одлуку по жалби тужене Републике Србије, Министарство унутрашњих послова - Секретаријат у Ваљеву изјављеној против делимичне пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године, у делу у коме је усвојена жалба тужене и преиначена наведена првостепена пресуда.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Срета Шевић из Ваљева је, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, поднео 29. фебруара 2008. године Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 6/08 од 23. јануара 2008. године, због повреде права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је био запослен у Министарству унутрашњих послова Републике Србије, Полицијска управа у Ваљеву, те да је у периоду од маја 2003. године до маја 2006. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, али да му за то време за наведени рад није исплаћивана никаква накнада. Подносилац даље наводи да је пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године усвојен његов тужбени захтев ради исплате додатака на плату по наведеним основама, али да је, решавајући о жалби тужене, Окружни суд у Ваљеву ставом 2. изреке пресуде Гж1. 6/08 од 23. јануара 2008. године преиначио првостепену пресуду и одбио његов тужбени захтев за период од децембра 2005. године до маја 2006. године. Према наводима подносиоца уставне жалбе, Окружни суд у Ваљеву је у образложењу оспорене пресуде навео да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је у одредби члана 147. став 1. предвиђено да се, између осталог, због посебних услова рада, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Међутим, подносилац уставне жалбе истиче да је извођењем доказа вештачењем у спроведеном поступку утврђено да он није добио решење о висини плате по новом Закону о полицији, као и да је констатовано да из понуђене документације није могло бити утврђено да је његова плата увећана од 30 до 50% сходно новом Закону о полицији. Такође, подносилац уставне жалбе наводи да је у налазу и мишљењу вештака утврђено да сви запослени у Министарству унутрашњих послова имају увећање од 30% независно од тога да ли раде прековремено, ноћу или на дан празника, а према Закону то право имају само полицијски службеници, односно овлашћена службена лица. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, „овим се директно вређа начело да свако има право на правичну накнаду за рад“. Подносилац уставне жалбе је стога предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, укине пресуду Окружног суда у Ваљеву Гж1. 6/08 од 23. јануара 2008. године у ставу 2. изреке и наложи потребне мере за отклањање штетних последица.
2. Уставни суд је 25. јула 2008. године, у складу са одредбама члана 34. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) и члана 72. став 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), захтевао од Општинског суда у Ваљеву да достави на увид списе предмета П1. 784/06. Фотокопија списа предмета достављена је Уставном суду 21. августа 2008. године.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у фотокопију списа предмета Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Срета Шевић - овде подносилац уставне жалбе, Драган Белушевић, Горан Матић, Марко Марковић и Обрен Планић поднели су 4. маја 2006. године Општинском суду у Ваљеву тужбу против Републике Србије, Министарство унутрашњих послова - Секретаријат у Ваљеву, ради исплате додатака на плату по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних и верских празника за период од маја 2003. године до маја 2006. године.
Општински суд у Ваљеву је 9. новембра 2006. године донео делимичну пресуду П1. 784/06, којом је у ставу 1. изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Драгана Белушевића и обавезао тужену да тужиоцу исплати одговарајуће новчане износе на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од маја 2003. године до јануара 2006. године; у ст. 2. до 5. изреке усвојио тужбени захтев тужилаца Горана Матића, Срете Шевића - овде подносиоца уставне жалбе, Марка Марковића и Обрена Планића и обавезао тужену да тужиоцима исплати одговарајуће новчане износе на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од маја 2003. године до маја 2006. године; у ставу 6. изреке обавезао тужену да тужиоцима на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 125.500,00 динара. У образложењу пресуде је наведено да је суд донео делимичну пресуду из разлога што до дана закључења главне расправе тужени није доставио редне листе за тужиоце Срета Шевића, Марка Марковића и Обрена Планића, за период у којем су наведени тужиоци били на посебном задатку.
Одлучујући о жалби тужене, Окружни суд у Ваљеву је 23. јануара 2008. године донео оспорену пресуду Гж1. 6/08, којом је у ставу 1. изреке одбио као неосновану жалбу тужене и потврдио делимичну пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године у ст. 1. до 5. изреке, у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од маја 2003. године па закључно са новембром 2005. године; у ставу 2. изреке преиначио делимичну пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године у ст. 1. до 5. изреке, тако што је одбио тужбени захтев - тужиоца Драгана Белушевића за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за децембар 2005. године и јануар 2006. године за досуђене износе са споредним потраживањима, и - тужилаца Горана Матића, Срете Шевића - овде подносиоца уставне жалбе, Марка Марковића и Обрена Планића за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до маја 2006. године за досуђене износе са споредним потраживањима, а преиначио је делимичну пресуду и у ставу 6. изреке у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, тако што је тужену обавезао да тужиоцима исплати на име трошкова парничног поступка износ од 82.647,56 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је првостепени суд правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право када је нашао да постоји обавеза тужене према тужиоцима у погледу исплате додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу, у износима како је то утврђено првостепеном пресудом за период од маја 2003. године до новембра 2005. године; да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, али је погрешно применио материјално право када је нашао да постоји обавеза тужене да исплати тужиоцима додатак на плату за прековремени рад, рад у време празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до маја 2006. године; да је 29. новембра 2005. године ступио на снагу Закон о полицији, којим је у члану 146. став 1. прописано да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност посла; да је одредбом члана 147. став 1. истог Закона прописано да се, између осталог, због посебних услова рада, рада на дан празника који је нерадан дан, ноћног рада и прековременог рада, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а да је ставом 3. истог члана прописано да се на права и обавезе проистекле из посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради; да је по налажењу Окружног суда, Закон о полицији lex specialis за службенике у Министарству унутрашњих послова, који у напред наведеним одредбама чл. 146. и 147. предвиђа начин утврђивања и обрачуна плата, тако да се у том случају на плате запослених у Министарству унутрашњих послова не могу примењивати одредбе Закона о платама у државним органима и јавним службама којима су регулисани додаци на плату по основу прековременог рада, у време празника и рада ноћу. Како одредбе Закона о полицији, и то члан 147. став 3. предвиђа да се при обрачуну плата за запослене у Министарству унутрашњих послова не примењују одредбе радно-правних прописа о увећаној заради, то тужиоци немају право на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дан празника који је нерадан дан и ноћног рада, с обзиром на то да им је такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента у смислу одредбе члана 147. став 1. Закона о полицији.
5. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на правичну накнаду за рад, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и подзаконских аката:
Одредбом члана 60. став 4. Устава утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи.
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу да законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05).
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова.
Одредбама члана 146. наведеног Закона је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (став 1.); да висину коефицијената из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (став 3.)
Одредбама члана 147. истог Закона прописано је: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ.01.СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године, који је био на снази у периоду од децембра 2005. године до маја 2006. године, за који је оспореном пресудом одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и других тужилаца за исплату увећане зараде, било је прописано да се коефицијент за обрачун плата радника запослених у Министарству унутрашњих послова састоји од основног коефицијента радног места, који је био утврђен у члану 2. Правилника, као и да се тај коефицијент увећава за 30 одсто, што је било прописано чланом 3. Правилника.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01) које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Ваљеву повређено уставно право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено овом уставном одредбом.
Наиме, из наведених одредаба Закона о полицији следи да се запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан и ноћни рад (члан 147. став 1.), као и да је примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради искључена у случају да је запослени у Министарству унутрашњих послова остварио право на такво увећање коефицијента за обрачун плате (члан 147. став 3.). Наведени Закон је ступио на снагу 29. новембра 2005. године. Међутим, прелазним и завршним одредбама тог закона, изричито је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на конкретно радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
Према оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је погрешно применио одредбе Закона о полицији, када је у ставу 2. изреке оспорене пресуде усвојио жалбу тужене и преиначио делимичну пресуду Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године у ст. 1. до 5. изреке, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца Драгана Белушевића за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за децембар 2005. године и јануар 2006. године за досуђене износе са споредним потраживањима, као и тужилаца Горана Матића, Срете Шевића - овде подносиоца уставне жалбе, Марка Марковића и Обрена Планића за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до маја 2006. године за досуђене износе са споредним потраживањима. Наиме, полазећи од решења садржаних у прелазним и завршним одредбама Закона о полицији, као и чињеничног стања утврђеног у оспореној пресуди, из кога следи да подносиоцу уставне жалбе и другим тужиоцима у предметном поступку нису одмах по ступању на снагу Закона донета решење о распоређивању на радно место сагласно том закону, те чињенице да фактички, а ни правно није постојала могућност да истог дана када је ступио на снагу наведени закон буде донет и ступи на снагу и општи акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, имајући у виду прописану процедуру за доношење овог општег акта, а посебно није било могуће да истог дана на основу тог акта буду донета и појединачна решења о распоређивању сваког појединачног службеника на радно место, Уставни суд је оценио да је другостепени суд погрешно нашао да подносилац уставне жалбе и други тужиоци немају право на исплату додатака на плату за тражени период, јер им је од дана ступања на снагу Закона о полицији такав рад вреднован кроз увећање основног коефицијента. Ово из разлога што вредновање наведеног рада кроз увећање основног коефицијента, према прелазним и завршним одредбама истог Закона, није везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању на радно место, које садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству. Уставни суд оцењује да је изнети став другостепеног суда споран са становишта правилне примене материјалног права, а тиме и учињене повреде права зајемченог чланом 60. став 4. Устава и из разлога што је сам другостепени суд утврдио да подносиоцу уставне жалбе и другим тужиоцима, до ступања на снагу Закона о полицији, додатак на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу није вреднован при утврђивању коефицијента за обрачун плата, те је одлучио да они имају право на исплату додатака на плату по наведеним основама за тај период, сагласно одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама. Уставни суд посебно указује да се наводи оспорене пресуде у делу којим је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, не заснивају на утврђењу када је подносиоцу уставне жалбе донето ново решење о распоређивању, сагласно акту о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места донетом у извршавању Закона о полицији, а што би једино могло бити од утицаја на основаност његовог тужбеног захтева за означени период, са становишта Уставом зајемченог права на правичну накнаду за рад.
7. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је Окружни суд у Ваљеву погрешно оценио да подносилац уставне жалбе нема право на исплату зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, и то самим ступањем на снагу Закона о полицији, не применивши одредбе тада важећег Закона о платама у државним органима и јавним службама. По оцени Уставног суда, Окружни суд у Ваљеву је ставом 2. изреке оспорене пресуде, којим је усвојена жалба тужене и преиначена делимична пресуда Општинског суда у Ваљеву П1. 784/06 од 9. новембра 2006. године тако што је одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе и других тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени рад, рад на дан празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до маја 2006. године за досуђене износе, са споредним потраживањима, повредио право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено чланом 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
8. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино поништајем оспорене другостепене пресуде у ставу 2. изреке, којим је усвојена жалба тужене изјављена против првостепене пресуде, како би у поновном апелационом поступку била донета нова одлука о жалби у том делу, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
9. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајемченог права на правичну накнаду за рад подносиоца уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији као подносилац уставне жалбе налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку, а који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима, па је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона, одлучио као у тачки 3. изреке.
10. Уставни суд је у својој Одлуци Уж-109/2008 од 1. априла 2008. године заузео исти правни став у погледу повреде права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
11. На основу свега наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић