Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Радмиле Стајић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 148. став 2. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радмиле Стајић изјављена против Одлуке Народне скупштине број 24, објављене у "Службеном гласнику РС", број 102/08 од 5. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радмила Стајић из Београда поднела је Уставном суду 2. децембра 2008. године жалбу против Одлуке Народне скупштине број 24, објављене у "Службеном гласнику РС", број 102/08 од 5. новембра 2008. године, којом јој престаје дужност судије Окружног суда у Београду, због навршења радног века. Жалба је изјављена на основу одредбе члана 99. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), као жалба судије на одлуку о престанку судијске функције.
Подноситељка жалбе наводи да јој је оспореном Одлуком Народне скупштине престала дужност судије Окружног суда у Београду због навршења радног века, иако за то нису били испуњени услови из члана 65. Закона о судијама, према коме судији престаје судијска дужност кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања, јер у време доношења Одлуке Народне скупштине није имала навршених 65 година живота, које треба да наврши тек 8. фебруара 2010. године, а ни 40 година стажа осигурања, пошто јој је радни однос мировао у периоду од 6. септембра 1988. године до 27. јануара 1992. године. Истиче да јој стаж од око 3,5 године није уписан у радну књижицу. Стога, по њеном мишљењу, у конкретном случају, није био испуњен ниједан од услова за навршење радног века, а осим тога налази да надлежни орган није поступио у складу са одредбом члана 52. став 2. Закона о судијама, јер није на време обавештена „о наводном навршавању радног века, како би се на време физички и психички припремила за ту нову околност". Из наведених разлога сматра да је оспорена Одлука несагласна са одредбама члана 65. Закона о судијама, члана 175. тачка 2. Закона о раду, члана 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању и члана 148. Устава Републике Србије, као и да је повређено њено право на делотворни правни лек гарантовано одредбом члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и начело о забрани дискриминације по основу рада из Протокола број 12 уз наведену Конвенцију. Подноситељка жалбе је поднела и иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 52. став 1. и члана 53. Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05).
2. Сагласно одредби члана 148. став 2. Устава Републике Србије, судија има право жалбе Уставном суду против одлуке о престанку судијске функције коју доноси Високи савет судства, при чему изјављивање ове жалбе искључује право на подношење уставне жалбе, док сагласно одредби члана 170. Устава, свако ко сматра да му је појединачним актом државног органа повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, има право да изјави уставну жалбу, ако су против таквог појединачног акта претходно искоришћена или нису предвиђена друга правна средства.
Имајући у виду да је поднета жалба изјављена против одлуке о престанку судијске функције коју није донео Високи савет судства, већ Народна скупштина, Уставни суд је по изјављеној жалби, полазећи од њене садржине и своје надлежности утврђене одредбама чл. 167. и 170. Устава, поступао као по уставној жалби, јер се оспорава појединачни акт државног органа против кога нису предвиђена друга правна средства за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода.
3. Како је Одлука Народне скупштине оспорена посебно са становишта повреде одредбе члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом се гарантује право на делотворан правни лек и одредбе Протокола 12 уз ову Конвенцију, која утврђује начело забране дискриминације по основу рада, Уставни суд је констатовао да су одредбама Устава Републике Србије, и то чланом 36. став 2. и чланом 22. став 3. зајемчени како право на правно средство, тако и начело забране дискриминације по било ком основу, те је повреду означених права ценио у односу на одредбе Устава.
4. Оцењујући постојање истакнуте повреде начела забране дискриминације Уставни суд је пошао од одредаба члана 148. Устава којима се утврђује престанак судијске функције, као и одредаба одговарајућих закона којима се сагласно Уставу, ово питање уређује, односно на које подноситељка жалбе указује.
Одредбама члана 148. Устава, поред осталог, утврђено је да судији престаје судијска функција на његов захтев, наступањем законом прописаних услова или разрешењем из законом предвиђених разлога, као и ако не буде изабран на сталну функцију, а да се поступак, основи и разлози за престанак судијске функције, уређују законом.
Основи и разлози за престанак судијске функције уређени су Законом о судијама, при чему је у време доношења оспорене Одлуке Народне скупштине на снази био Закон о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 17/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06). Овим законом било је прописано: да судијска дужност престаје на захтев судије, кад судија наврши радни век или кад буде разрешен (члан 51.); да судији престаје радни век кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања и да председник суда најкасније до 1. октобра писмено обавештава председника Врховног суда Србије о томе које судије и председници непосредно нижих судова наредне године навршавају радни век и када (члан 52.); да радни век судији не може бити продужен (члан 53. став 1.); да навршење радног века и разлоге за разрешење утврђује Велико персонално веће и да поступак покрећу председник суда, председник непосредног вишег суда, председник Врховног суда Србије, а поступак у коме се утврђује постојање разлога за разрешење судије због несавесног или нестручног вршења судске дужности може покренути и Одбор (члан 56. ст. 1. и 2.); да разрешењем и навршењем радног века судији престају права по основу рада (члан 65. став 1.).
Правни институти пензијског стажа и стажа осигурања уређени су Законом о пензијском и инвалидском осигурању. У време доношења оспорене Одлуке на снази је био Закон о пензијском и инвалидском осигурању ("Службени гласник РС", бр. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05 и 63/06). Измене и допуне овог закона извршене у 2009. години нису од значаја за решавање конкретног уставносудског спора. Наведеним Законом прописани су општи услови за стицање права на старосну пензију, који зависе од навршења одређених година живота и година стажа осигурања (члан 19.), прописано је да пензијски стаж на основу кога се стичу и остварују права из пензијског и инвалидског осугурања обухвата време које се рачуна у стаж осигурања и посебан стаж према одредбама овог закона и време које се рачунало у пензијски стаж према раније важећим прописима (члан 44.), као и да се у стаж осигурања, у смислу члана 44. овог закона, рачуна време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран и за које је уплаћен допринос за пензијско и инвалидско осигурање (члан 46.), али и да се у стаж осигурања рачуна и време за које је лице, односно осигураник уплаћивало допринос (члан 49. став 2.).
Одредбом члана 175. тачка 2) Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), као општим прописом којим се уређују права и обавезе запослених, а који се примењује када ова права и обавезе нису уређене посебним законом, предвиђено је да је један од основа за престанак радног односа запосленом кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју.
5. Оспореном Одлуком Народне скупштине број 24, објављеном у "Службеном гласнику РС", број 102/08 од 5. новембра 2008. године, утврђено да подноситељки жалбе престаје дужност судије Окружног суда у Београду, због навршења радног века.
У поступку испитивања основаности уставне жалбе у границама постављеног захтева, Уставни суд је извршио увид у документацију достављену уз жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Решењем председника Окружног суда у Београду V Су бр. 38/08-102-1 од 18. септембра 2008. године покренут је поступак за престанак судијске дужности подноситељке жалбе, због навршења радног века. Одлуком Великог персоналног већа Врховног суда Србије VIII Су бр. 77/08 од 29. септембра 2008. године утврђено је да је подноситељка жалбе навршила радни век 18. септембра 2008. године, из разлога што има навршених 40 година стажа осигурања. Након тога је Народна скупштина на Другој седници Другог редовног заседања, 5. новембра 2008. године донела оспорену Одлуку.
Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања - Филијала за Град Београд, на тражење Уставног суда, дописом број 031-6-2-816 од 8. јуна 2009. године обавестио је Суд да је увидом у службену евиденцију осигураника утврђено да је подноситељки жалбе у периоду од 6. септембра 1988. до 27. јануара 1992. године решењем Републичке самоуправне интересне заједнице пензијског и инвалидског осигурања утврђено право на продужено осигурање, јер је као доказ доставила решење Петог општинског суда о мировању радног односа почев од 6. септембра 1988. године, због боравка са брачним другом у иностранству и да је за период мировања радног односа од 6. септембра 1988. године до 27. јануара 1992. године за именовану извршена уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.
6. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта наведених одредаба Устава и закона и претходно утврђених чињеница и околности, Уставни суд, као прво, налази да се на престанак судијске дужности због навршења радног века, односно због испуњености услова за старосну пензију, примењују одредбе Закона о судијама, у конкретном случају одредбе члана 52. Закона из 2001. године, као посебног закона, а не одредбе Закона о раду и Закона о пензијском и инвалидском осигурању, како се то неосновано истиче у поднетој жалби. Према наведеним законским одредбама судији, по сили закона, престаје судијска дужност кад наврши 65 година живота или 40 година стажа осигурања. Са друге стране, из одредаба Закона о пензијском и инвалидском осигурању следи да пензијски стаж обухвата време које се рачуна, по одредбама тог закона, и које се рачунало, по одредбама раније важећих прописа, у стаж осигурања и посебан стаж, те да се у стаж осигурања рачуна како време које је осигураник провео на раду по основу кога је био обавезно осигуран, тако и време за које су уплаћивани доприноси за пензијско и инвалидско осигурање. Како из службене евиденције Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања произлази да је подноситељки жалбе за време мировања радног односа, за период од три године, четири месеца и 15 дана, у складу са тада важећим прописима, било утврђено право на продужено осигурање и да је за тај период извршена уплата доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, Уставни суд је оценио да је и ово време подноситељки жалбе основано урачунато у стаж осигурања, а тиме и у пензијски стаж.
На основу наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељка жалбе у време доношења оспорене Одлуке Народне скупштине имала навршених 40 година стажа осигурања, што је један од законских основа за престанак судијске дужности, а како је одредбом члана 53. став 1. Закона о судијама, који се примењивао на конкретан случај, било прописано да судији не може бити продужен радни век, то је оцена Уставног суда да наводи поднете жалбе нису основани.
Такође, из утврђеног чињеничног стања, по оцени Уставног суда, следи да је поступак у коме је донета оспорена одлука о престанку судијске функције спроведен у складу са одредбама члана 56. Закона о судијама. Суд налази да је неосновано позивање подноситељке жалбе на повреду поступка из члана 52. став 2. Закона, а из разлога што није била на време обавештена о томе да због навршења радног века испуњава услове за престанак судијске дужности, јер овом законском одредбом није ни било прописано било какво претходно обавештавање судије о испуњености услова да му по овом основу престане судијска дужност.
На основу свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореном Одлуком Народне скупштине није повређено начело забране дискриминације по основу рада, с обзиром на то да је одлука о престанку судијске дужности донета због чињенице да је подноситељка жалбе навршила радни век и стекла услове за старосну пензију, а не због било ког њеног личног или другог својства, те тиме ни на који начин није стављена, нити је могла бити стављена у неравноправан положај у односу на друге носиоце судијске функције. Такође, Суд је становишта да оспореном Одлуком није повређено ни право подноситељке жалбе на правно средство, што потврђује и њено обраћање Уставном суду и спроведени поступак пред Уставним судом у коме је одлучено о постојању повреде Уставом зајемчених права подноситељке ове жалбе, а на која се она позвала у односу на оспорени акт на основу кога јој је престала судијска функција.
Полазећи од тога да није нашао да су наводи уставне жалбе основани, Уставни суд је жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07).
7. Поводом дела захтева који представља иницијативу за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 52. став 1. и члана 53. Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06), Уставни суд је формирао посебан предмет, у складу са одредбама Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08 и 27/08), па ће се о иницијативи одлучити у поступку за оцењивање уставности закона.
8. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је одлучио као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |