Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тамаш Корхец Корхец (Korhecz Tamás), Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Драгана Коларић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Д. из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Д. и утврђује да је решењем Основног суда у Чачку Р4 И. 411/19 од 20. децембра 2019. године и решењем Вишег суда у Чачку Рж г. 5/20 од 3. фебруара 2020. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решењe Основног суда у Чачку Р4 И. 411/19 од 20. децембра 2019. године и решење Вишег суда у Чачку Рж г. 5/20 од 3. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба Б. Д. и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 808/19 (раније број предмета И. 1058/13) повређена права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
4. Утврђује се право Б. Д. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 808/19 (ранији број предмета И. 1058/13). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Б. Д. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу Основног суда у Чачку И. 1058/13 од 12. марта 2013. године, умањених за износе који су јој по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Д. из Чачка је 25. фебруара 2020. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Чачка, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Чачку Р4 И. 411/19 од 20. децембра 2019. године и решења Вишег суда у Чачку Рж г. 5/20 од 3. фебруара 2020. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе је истовремено истакла и повреду права на суђење у разумном року и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 1058/13.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је за шест година само делимично намирила потраживање из радног односа у предметном извршном поступку, због чега је поднела приговор ради убрзавања поступка. Истиче да је оспореним решењима правноснажно одбијен као неоснован тај приговор, при чему су поступајући судови ценили само период након што је јавни извршитељ поново уступио суду предмет ради даљег спровођења извршења, не сагледавајући у континуитету поступак пред судом и јавним извршитељем. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди јој право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 7. марта 2013. године Основном суду у Чачку предлог за извршење против извршног дужника Ф. „А.“ д.о.о. Чачак, на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П1. 166/12 од 25. маја 2012. године. Основни суд у Чачку је 12. марта 2013. године донео решење И. 1058/13, којим је усвојио тај предлог и одредио извршење.
Оспореним решењем Основног суда у Чачку Р4 И. 411/19 од 20. децембра 2019. године одбијен је као неоснован приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања наведеног извршног поступка.
Одлучујући о жалби предлагача, Виши суд у Чачку је 3. фебруара 2020. године донео оспорено решење Рж г. 5/20, којим је одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је решењем Основног суда у Чачку И. 161/17 од 23. марта 2017. године обустављено спровођење извршења одређено решењем о извршењу И. 1058/13 од 12. марта 2013. године и усвојен захтев извршног повериоца да поступак спровођења извршења настави јавни извршитељ Александар Крџић из Чачка; да је поменути јавни извршитељ 9. јула 2019. године доставио Основном суду у Чачку закључак И. И 157/17 од 20. јуна 2019. године, којим се обуставља даље спровођење извршења пред јавним извршитељем и усваја предлог извршног повериоца да се поступак извршења настави пред судом; да је решењем Основног суда у Чачку И. 808/19 од 22. јула 2019. године прекинут поступак извршења, јер је извршни дужник престао да постоји као правно лице, па је пуномоћник извршног повериоца поднеском од 29. јула 2019. године тражио да се поступак настави према АД „Ф.“ Чачак у складу са усвојеном статусном променом; да је правилно становиште првостепеног суда да није основан приговор предлагача, јер поступак пред Основним судом у Чачку, од дана достављања списа предмета од стране јавног извршитеља ради поновног спровођења извршења пред Основним судом у Чачку, траје четири месеца; да се трајање поступка пред јавним извршитељем не цени у складу са одредбом члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, јер се иста односи на поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе којим се побијају наведена решења са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем грешка у примени права или утврђивању чињеница учињена од стране суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Великог већа Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд, пре свега, констатује да су поступајући судови донели оспорена решења којима су одбили као неоснован приговор подноситељке уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у коме подноситељка има својство извршног повериоца, налазећи да се досадашња дужина трајања поступка не може сматрати неразумно дугом према мерилима из Закона о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године. У том смислу, Основни суд у Чачку и Виши суд у Чачку су приликом разматрања постојања повреде права на суђење у разумном року ценили само део поступка који се водио од 9. јула 2019. године, односно од момента када је јавни извршитељ Александар Крџић вратио предмет Основном суду у Чачку на даље спровођење извршења. Првостепени и другостепени суд су оценили да се трајање поступка пред јавним извршитељем не узима у обзир приликом оцене основаности приговора ради убрзавања поступка, већ да се одредба члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године односи искључиво на поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа. С обзиром на околности конкретног случаја, Уставни суд налази да су поступајући судови приликом доношења оспорених решења фрагментирали предметни извршни поступак, посматрајући га као три одвојене целине и искључујући могућност да се странка у извршном поступку може користити правним средствима за заштиту права на суђење у разумном року у поступку пред јавним извршитељем.
Уставни суд и у овом предмету указује да се фаза спровођења извршења пред јавним извршитељем сматра саставним делом извршног поступка и да трајање поступка пред јавним извршитељем може бити обухваћено правним средствима из Закона о заштити права на суђење у разумном року (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је уставноправно неприхватљив закључак Основног суда у Чачку и Вишег суда у Чачку да се трајање предметног извршног поступка има посматрати након 9. јула 2019. године. Ово поготово уколико се узме у обзир да је поступак покренут још 7. марта 2013. године, те да према пракси Европског суда за људска права у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, став 11.), коју прихвата и овај суд, свако трајање поступка за намирење правноснажно утврђеног потраживања према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, које траје више од једне године, представља повреду права из Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), па је утврдио да је оспореним решењима повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је поништио оспорена решења, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 808/19 (ранији број предмета И. 1058/13), Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени извршни поступак у тренутку подношења уставне жалбе трајао непуних седам година, а да потраживања подноситељке према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом нису намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу, па је одлучио као у тачки 3. изреке
8. Разматрајући тврдњу подноситељке уставне жалбе да је у предметном извршном поступку повређено њено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у оспореном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Чачку да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према извршном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, истовремено представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу и утврдио да је подноситељки уставне жалбе у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 808/19 (ранији број предмета И. 1058/13) повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води пред Основним судом у Чачку у предмету И. 808/19 (ранији број предмета И. 1058/13). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу Основног суда у Чачку И. 1058/13 од 12. марта 2013. године, умањених за износе који су јој по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Узимајући у обзир да је поништио оспорена решења и утврдио право подноситељки на накнаду нематеријалне и материјалне штете, то Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу у коме је истакнута повреда права из члана 36. и члана 58. став 1. Устава у односу на оспорена решења.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.