Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, др Наташа Плавшић, др Драгана Коларић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. М. из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. М. и утврђује да је решењем Привредног суда у Нишу Р4 Ст. 3041/20 од 8. фебруара 2021. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Нишу Р4 Ст. 3041/20 од 8. фебруара 2021. године.
3. Усваја се уставна жалба В. М. и утврђује да су повређена права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13.
4. Утврђује се право В. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право В. М. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13, умањеног за износе који су јој по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М. из Алексинца је 1. марта 2021. године, преко пуномоћника И. Ђ, адвоката из Ниша, поднела Уставном суду уставну жалбу, допуњену поднеском од 19. марта 2021. године, због повреде права на суђење у разумном року, права на правно средство и права на имовину, из члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13. Подноситељка уставне жалбе је истовремено оспорила и решење Привредног суда у Нишу Р4 Ст. 3041/20 од 8. фебруара 2021. године, позивајући се на повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је оспорени стечајни поступак окончан након осам година, па да у том предмету није успела да наплати потраживање из радног односа. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди подноситељки право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Нишу Ст. 18/13 од 9. августа 2013. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „С.“ а.д. Ниш, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију.
Подноситељка уставне жалбе је у предметном стечајном поступку пријавила своја потраживања из радног односа која су јој и утврђена.
Предлагач, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 10. децембра 2020. године приговор ради убрзавања наведеног стечајног поступка.
Правноснажним решењем Привредног суда у Нишу Ст. 18/13 од 29. јануара 2021. године је закључен стечајни поступак над стечајним дужником, по ком основу је 8. марта 2021. године поменути привредни субјект брисан из регистра привредних субјеката.
Привредни суд у Нишу је 8. фебруара 2021. године донео оспорено решење Р4 Ст. 3041/20 од 8. фебруара 2021. године, којим је одбацио као беспредметан приговор ради убрзавања поступка предлагача. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је приговор ради убрзавања поступка поднет 10. децембра 2020. године, а да је решењем Привредног суда у Нишу Ст. 18/13 од 29. јануара 2021. године закључен предметни стечајни поступак; да је имајући у виду да се наведени приговор, у смислу члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, може поднети суду док се поступак не оконча, суд оценио да је беспредметан приговор предлагача, због чега је одлучио као у изреци.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 2. Устава се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту: приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење у поступку по приговору ради убрзавања стечајног поступка, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на констатацији да је Привредни суд у Нишу произвољно применио процесно право на њену штету, погрешно налазећи да је приговор беспредметан јер је поднет у вези судског поступка који је правноснажно окончан. Подноситељка уставне жалбе инсистира на томе да је стечајни поступак у тренутку подношења приговора ради убрзавања и даље био у току.
Испитујући да ли је наведени суд произвољно применио процесно право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је пре свега констатовао да је одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године омогућена странкама заштита наведеног уставног права у редовном судском поступку. Правна средства за заштиту права на суђење у разумном року представљају приговор и жалба, односно захтев за правично задовољење који се може истаћи тек када странка оствари позитиван успех по приговору или жалби. Уставни суд указује да подношење приговора ради убрзавања поступка практично има за циљ скраћење стања неизвесности у коме се налазе странке у погледу права и обавеза о којима се расправља у судском поступку, а поводом кога је уложен тај приговор. То значи да се ово примарно средство за заштиту права на суђење у разумном року може поднети све док се поступак не оконча, што потврђује и одредба члана 5. став 1. поменутог закона. У случају када је судски поступак чија је дужина трајања оспорена правноснажно окончан, суд који одлучује о приговору има процесно овлашћење да одбаци као недозвољено то правно средство.
Уставни суд је констатовао да је Привредни суд у Нишу упориште за доношење оспореног решења нашао у решењу тог суда Ст. 18/13 од 29. јануара 2021. године којим је закључен предметни стечајни поступак, па је оценио да је беспредметан приговор ради убрзавања поступка. Имајући у виду да је поступајући суд одбацио наведени приговор из разлога који не познаје Закон о заштити права на суђење у разумном року из 2015. године, Уставни суд указује да суд који је надлежан за одлучивање о приговору може одбацити ово правно средство искључиво у случају одсуства неког од обавезних елемената, ако је приговор поднело неовлашћено лице или ако је приговор преурањен или поднет после окончања поступка.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је закључио да Привредни суд у Нишу приликом одлучивања очито изгубио из вида да је у моменту подношења приговора, односно 10. децембра 2020. године, стечајни поступак и даље био у току и да је тек накнадно донето решење о закључењу поступка. С тим у вези, Уставни суд истиче став Европског суда за људска права према коме грешка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.). Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да је Привредни суд у Нишу извео уставноправно неприхватљив закључак да нису испуњени процесни услови за одлучивање о приговору поднсоитељке уставне жалбе ради убрзавања стечајног поступка. Из тих разлога, Уставни суд је закључио да је оспореним решењем повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење, те је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је поништио оспорено решење Р4 Ст. 3041/20 од 8. фебруара 2021. године, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о повреди права на суђење у разумном року.
7. Испитујући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је утврдио да је подноситељка пријавила потраживања из радног односа у овом предмету која су јој и утврђена, те да је стечајни поступак покренут доношењем решења Привредног суда у Нишу Ст. 18/13 од 9. августа 2013. године, којим је отворен поступак над стечајним дужником „С.“ а.д. Ниш, а поступак окончан након што је постало правноснажно решење о закључењу поступка истог суда Ст. 18/13 од 29. јануара 2021. године. Из наведеног произлази да је овај поступак колективног намирења стечајних повериоца трајао седам година и пет месеци, што би могло да укаже на чињеницу да поступак није окончан у разумном року.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је приликом одлучивања у овој уставноправној ствари пре свега имао у виду меродавну праксу Европског суда за људска права која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом. У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
С обзиром на изнето, а узимајући у обзир да је предметни стечајни поступак који је вођен према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом трајао дуже од седам година, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, па је уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
С обзиром на наведено, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подноситељке које потиче из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним, односно друштвеним капиталом, представља истовремено и повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 3. изреке.
Будући да је Уставни суд усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио повреду њеног права на суђење у разумном року и права на имовину у предметном стечајном поступку, то Уставни суд није посебно разматрао тврдње подноситељке о повреди права на правно средство.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 18/13, умањеног за износе који су јој по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.