Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. С. из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. С. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11.
2. Утврђује се право З. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. С. из Лознице поднео је 23. јуна 2022. године, преко пуномоћника Т. О, адвоката из Београда, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), Основном суду у Лозници тужбу против Републике Србије ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11, над стечајним дужником Г. „Д.“ ад Београд, у стечају.
Основни суд у Лозници је поводом поднете тужбе формирао предмет Прр. 148/22 (нови број Прр. 20/24).
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Лозници је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
У конкретном случају, надлежни суд, до ступања на снагу измена и допуна Закона о заштити права на суђење у разумном року, није донео првостепену пресуду.
Подносилац је у тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакао да у стечајном поступку, у коме има својство стечајног повериоца, и у коме му је усвојен приговор ради убрзавања поступка, није наплатио утврђено потраживање. Тужбом је тражио да му буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатог, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом почев од 26. априла 2012. године, као дана доношења закључка о признатим и оспореним потраживањима Привредног суда у Београду Ст. 390/11, до дана коначне исплате. Подносилац је захтевао и накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, Уставни суд у поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 360/11 од 20. фебруара 2012. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Г. „Д.“ а.д. Београд.
Након Одлуке Агенције за приватизацију од 14. новембра 2012. године о преносу капитала на Агенцију, услед раскида уговора о продаји друштвеног капитала, за стечајног управника је именована Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Стечајни дужник ГП „Д.“ а.д. Београд – у стечају је предузеће са већинским друштвеним, односно државним капиталом.
Закључком о коначној листи утврђених и оспорених потраживања Привредног суда у Београду Ст. 390/11 од 26. априла 2012. године, утврђено је потраживање из радног односа М. С. из Београда, у износу од 1.733.802,00 динара, које је сврстано у трећи исплатни ред.
Након смрти стечајног повериоца М. С, решењем Привредног суда у Београду Ст. 390/11 од 31. августа 2021. године, исправљени су закључак о коначној листи утврђених и оспорених потраживања, закључак о листи утврђених и оспорених потраживања и решење тог суда од 3. марта 2021. године, тако што у права стечајног повериоца – пок. М. С. из Београда, ступају његови правни следбеници: супруга Б. С. из Београда и син З. С. из Лознице, са уделима од ½ утврђеног потраживања њиховог правног претходника, односно у износу од по 866.901,00 динара.
Правоснажним решењем Привредног суда у Београду Р4Ст. 4894/21 од 6. децембра 2021. године усвојен је приговор подносиоца З. С. и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред тим судом над стечајним дужником ГП „Д.“ а.д. Београд – у стечају у предмету Ст. 390/11.
Подносилац је на основу претходно наведеног решења 23. јуна 2022. године Основном суду у Лозници поднео тужбу за накнаду материјалне штете изазване утврђеном повредом права на суђење у разумном року.
4. Из утврђених чињеница и околности следи да је подносилац уставне жалбе стечајни поверилац који није у разумном року наплатио потраживање из радног односа свог правног претходника, у износу који му је утврђен, од стечајног дужника који је предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом. С обзиром на измене и допуне Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд у овом уставносудском поступку одлучује о повреди права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава и, последично, о праву на накнаду имовинске штете.
5. Полазећи од ставова и праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) о одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а које у својој пракси примењује и Уставни суд, Уставни суд је оценио да, у ситуацији када је подносиоцу правоснажном судском одлуком утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку у коме има својство стечајног повериоца, пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносиоца у стечајном поступку у предмету тог суда Ст. 390/11, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подносиоца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
У односу на накнаду материјалне штете у делу који се тиче законске затезне камате, Уставни суд указује на пресуду Европског суда за људска права Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) у којој је тај суд прихватио становиште да приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање буде намирено у стечајном поступку подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
6. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова парничног поступака који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужба подносиоца у смислу цитираних измена Закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подносиоца за накнаду трошкова, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлога што је Одлуком Уставног суда подносиоцу обезбеђена целовита, делотворна заштита његових права, коју ће, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, брже остварити у оквирима националног правног система.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.