Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама А. А. из села Власаница код Владимираца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. А. и утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
2. Усваја се уставна жалба А. А. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15.
3. Утврђује се право А. А. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацују се захтеви подносиоца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. А. из села Власаница код Владимираца је, 31. октобра 2023. године, преко пуномоћника М. Ђ, адвоката из Београда, на основу члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднео Основном суду у Шапцу - Судска јединица у Коцељеви тужбу против Републике Србије – Високог савета судства - Привредног суда у Београду, ради исплате новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15.
Исти подносилац је истог дана, 2. новембра 2023. године, преко истог пуномоћника, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднео тужбу Основном суду у Шапцу - Судска јединица у Коцељеви против Републике Србије – Високог савета судства - Привредног суда у Београду, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у истом стечајном поступку.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 3. и 4. истог закона прописано да се тужбе за новчано обештећење, односно за накнаду имовинске штете, које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона, по којима нису донете првостепене одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставним жалбама, Основни суд у Шапцу - Судска јединица у Коцељеви је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносилац је у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакао да је због предугог трајања стечајног поступка изјавио приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем Привредног суда у Београду и подносиоцу је утврђена повреда права на суђење у разумном року. Подносилац је истакао да му је у предметном стечајном поступку који се води над стечајним дужником А. д. „Д.“ Обреновац, у стечају, утврђено потраживање из радног односа, а које до дана подношења тужбе није исплаћено. Подносилац је захтевао да му на име новчаног обештећења због дугог трајања предметног стечајног поступка буде досуђен износ од 2.000 евра, а на име накнаде материјалне штете износ утврђеног, а ненаплаћеног потраживања у висини од 15.853,19 динара, као и трошкови поступака.
Како по поднетим тужбама до ступања на снагу измена и допуна Закона о заштити права на суђење у разумном року нису донете првостепене пресуде, Уставни суд је по њима поступао као по уставним жалбама изјављеним због отклањања штетних последица утврђене повреде права на суђење у разумном року, односно утврђивања права на накнаду нематеријалне штете и због повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава, те утврђивања права на накнаду материјалне штете.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником А. д. „Д.“ Обреновац отворен је решењем Привредног суда у Београду Ст. 311/15 од 2. фебруара 2016. године.
Стечајни управник је Агенција за лиценцирање стечајних управника. Стечајни дужник је предузеће са већинским државним капиталом.
Подносилац уставне жалбе је у предметном стечајном поступку благовремено пријавио своје потраживање из радног односа, које је признато, сврстано у трећи исплатни ред и није намирено.
Правоснажним решењем Привредног суда у Београду Р4. Ст. 917/23 од 11. маја 2023. године усвојен је приговор подносиоца и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15 и наложено је стечајним органима да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузму све неопходне мере и радње у циљу окончања стечајног поступка. Истим решењем је обавезана Република Србија да на име трошкова поступка исплати предлагачу износ од 9.000,00 динара.
4. Полазећи од наведеног, а разматрајући прво уставну жалбу којом је тражено отклањања штетних последица утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15, Уставни суд је, у овом делу усвојио уставну жалбу сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23) и, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона, у складу са ставом Европског суда за људска права израженом у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а који Уставни суд примењује у својој пракси, утврдио право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15 Накнада нематеријалне штете исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Стога је у овом делу одлучено као у тачки 1. изреке.
5. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Полазећи од става Европског суда за људска права о одговроности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним, односно друштвеним капиталом, према коме држава има обавезу да из сопствених средстава намири потраживање које поверилац није успео да наплати због неделотворног поступка намирења, а који у својој пракси примењује Уставни суд, те имајући у виду да је, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води против стечајног дужника са већинским државним капиталом, а у коме му је признато потраживање из радног односа, те да до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, пред првостепеним судом није донета првостепена пресуда по његовој тужби за накнаду материјалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року, чиме је успостављена надлежност Уставног суда да одлучује у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносиоца у стечајном поступку у предмету Ст. 311/15, представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд и у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подносиоца на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђеног у стечајном поступку пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 311/15, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, а у односу на накнаду материјалне штете у делу који се тиче законске затезне камате, Уставни суд указује на пресуду Европског суда за људска права Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) у којој је тај суд прихватио становиште да приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање буде намирено у стечајном поступку подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који се у конкретном случају могу односити само на трошкове за састав две тужбе), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подносиоца у смислу цитираних измена Закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтев подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). Ово из разлога што је овом одлуком Уставног суда обезбеђена целовита и делотворна заштита права подносиоца, која ће се, у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда за људска права, брже остварити у оквирима националног правног система. Поред тога, Уставни суд истиче да подносилац, подношењем две одвојене тужбе по основу истог решења којим је утврђена повреда права на суђење у разумном року, свакако није допринео економичности поступка и избегавању непотребних трошкова.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 4. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.