Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Милан Шкулић, др Владан Петров, Мирослав Николић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. К. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. К. и утврђује да су решењем Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Стари град број 57231-1481/2019 од 23. октобра 2019. године, решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 201-00-00064/2019-14 од 14. фебруара 2020. године и пресудом Управног суда У. 7060/20 од 19. августа 2021. године подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 7060/20 од 19. августа 2021. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 201-00-00064/2019-14 од 14. фебруара 2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. К. из Београда поднела је Уставном суду, 4. новембра 2021. године, преко пуномоћника М. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 7060/20 од 19. августа 2021. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног одредбама члана 21. ст. 1. до 3. Устава Републике Србије, као и права на правично суђење и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 65. Устава.
У уставној жалби је наведено да је мал. Т, ванбрачно дете подноситељке уставне жалбе и Д. А, непосредно по рођењу, уписан у матичну књигу рођених под презименом мајке – К, из разлога што је било потребно обезбедити благовремен упис чињенице рођења детета која је у случају ванбрачне заједнице условљена сагласношћу оца, који у том моменту није био у контакту са подноситељком и није био у земљи, као и због тога што је подноситељка током трудноће јасно изнела свој став да жели да дете носи и њено презиме. У поступку покренутом по захтеву оца, који је окончан оспореном пресудом Управног суда, промењено је презиме детета тако да оно убудуће носи презиме оца – А. Истиче се да је тиме дата предност мушком родитељу детета само из разлога што је то уобичајено у средини у којој дете живи, без иједног другог аргумента. Подноситељка сматра да јој је ускраћено право да дете носи (и) њено презиме, као и да одлучује о презимену детета, само зато што је женског пола, чиме је стављена у неповољнији положај по основу личног својства, што је забрањено чланом 21. Устава. Такође, сматра да је променом презимена детета ускраћена да равноправно врши родитељско право, што је супротно одредби члана 65. став 1. Устава, као и да јој је вршење родитељског права ограничено одлуком органа управе, супротно одредби члана 65. став 2. Устава, према којој је то могуће учинити само одлуком суда. Повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава види у незаконитом и пристрасном поступању управних органа и суда. Истакла је и да је детету променом презимена ускраћено право из члана 64. Устава и члана 5. Конвенције Уједињених нација о правима детета.
Предложено је да Уставни суд утврди да су подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом Управног суда и решењима управних органа повређени начело из члана 21. Устава и права из чл. 32. и 65. Устава, те да поништи оспорену пресуду и одреди да исти суд донесе нову одлуку о тужби подноситељке поднетој против другостепеног решења.
Из садржине уставне жалбе и захтева који је у њој постављен произлази да подноситељка, поред пресуде Управног суда, оспорава и решење Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Стари град број 57231-1481/2019 од 23. октобра 2019. године и решење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 201-00-00064/2019-14 од 14. фебруара 2020. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права, Уставни суд је у поступку по уставној жалби надлежан искључиво да испитује постојање повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода, те стога и наводи уставне жалбе морају, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, очигледно указивати на његову повреду или ускраћивање.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку из списа предмета Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Стари град број 57231-1481/2019 и документације приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1. Мал. Т. А. је рођен 19. октобра 2018. године у ванбрачној заједници И. К, овде подноситељке уставне жалбе, и Д. А. Заједница живота родитеља, која је трајала четири године, прекинута је одмах по рођењу детета и на кратко обновљена у периоду од 8. до 15. јануара 2019. године.
Подноситељка уставне жалбе је, непосредно по порођају у здравственој установи, у пријави рођења детета навела да је отац детета непознат, те му је самостално одредила лично име (име и презиме) – Т. К. Отац детета је у периоду од 17. до 21. октобра 2018. године (два дана пре и два дана после порођаја) био у иностранству због посла, а вратио се у земљу док је подноситељка још била у породилишту са дететом и када му је већ одредила име и презиме, при чему је подноситељку обавестио о свом повратку. Дете живи са подноситељком уставне жалбе.
Делимичном пресудом на основу признања Вишег суда у Београду П2. 147/18 од 19. фебруара 2019. године је утврђено да је Д. А. отац мал. детета Т. К, те је наложено да се изврши упис очинства у матичну књигу рођених. Подноситељка је у том поступку признала да је тужилац природни отац детета.
Отац детета је 12. априла 2019. године поднео захтев за промену презимена мал. детета из К. у А. Подноситељка се није сагласила са наведеним захтевом, истичући да жели да се дете и даље презива К.
Пред Градским центром за социјални рад у Београду – Одељење Стари град (у даљем тексту: првостепени орган) је 23. септембра 2019. године одржана усмена расправа, у присуству подноситељке уставне жалбе и оца детета.
Том приликом, подноситељка уставне жалбе је навела „да никада није оспоравала да је Д. отац детета“, а као разлоге због којих је дала изјаву да је отац непознат и детету одредила своје презиме, навела је да је „отац детета пред порођај отишао у иностранство и није се јавио док није сазнао да се породила, те да јој је матична служба објаснила да дете пријави на себе, а да отац може да се упише у било ком тренутку“. Подноситељка је као разлоге због којих сматра да дете и даље треба да носи њено презиме и због којих се противи промени тог презимена, навела: „да дете живи са њом и о њему самостално брине од рођења; да је отац одбио да брине о детету и да га одведе кући из породилишта, да му пружи медицинску негу (није хтео да закаже преглед кукова иако је лекар ортопед) и да му финансијски помогне док није донета правноснажна пресуда о утврђивању очинства; да је након порођаја информисана и постала свесна терета које носи презиме оца детета, јер је Д. отац, како пише у медијима, повезан са одређеним државним аферама и због тога није у интересу детета да носи терет тог презимена; да пре порођаја није постојао договор о презимену детета; да се не слаже са тим да ће мајчино презиме негативно утицати на развој детета и да ће због тога имати проблеме у овој средини“.
Отац детета је на усменој расправи навео: „да је подноситељка по рођењу детета дала неистинит податак да је отац непознат, иако су у том тренутку били у ванбрачној заједници; да је детету дала своје презиме, без икакве консултације са њим, чиме га је онемогућила да учествује у избору његовог презимена; да је одмах по рођењу детета признао очинство код матичара, али да подноситељка на то није дала сагласност, па је покренуо судски поступак“. Такође је навео да „од првог дана жели да учествује у одрастању и одгајању свог детета, као и да се против његовог оца не води ниједан процес“. Као разлоге за промену презимена детета је навео: „да се претходно није доводило у питање да ће дете које су заједнички планирали носити презиме оца; да чланови његове породице, као и породице подноситељке, по рођењу носе презимена својих очева; да у нашој средини различито презиме детета од презимена оца може изазвати разне проблеме и другачије погледе околине према детету; да промена презимена нема никакав утицај на развој детета које је млађе од годину дана“.
Родитељи су навели да немају компромисан предлог за промену презимена детета, с тим што је подноситељка навела да је у јануару 2019. године, пре покретања поступка, предложила да дете носи два презимена, са чим се отац детета није сагласио.
Оспореним решењем првостепеног органа број 57231-1481/2019 од 23. октобра 2019. године мал. Т. К. је промењено презиме из К. у А, те је надлежној матичној служби наложено да ново лично име – презиме детета упише у матичну књигу рођених. Првостепено решење је засновано на разлозима датим у тимском закључку стручног тима (педагог, психолог, социјални радник и правник) првостепеног органа од 8. октобра 2019. године, којим се одобрава промена презимена малолетном детету. У образложењу првостепеног решења је наведено: да су оба родитеља актуелно емоционално везана за дете, заинтересована за његов развој и потребе које у довољној мери препознају, поседују потребне услове и потенцијале за бригу о детету; да је дете здраво и неговано, узраста 12 месеци, чији се развој одвија у складу са узрастом; да је примарно упућено на мајку која је основни носилац бриге и неге детета; да је отац одржавао виђење са дететом најпре у присуству мајке, затим и самостално; да је по успостављању редовности контаката између оца и детета, затим и проширивања на њихово самостално виђење, мајка на позитиван начин описивала однос између њих, да се дете радује оцу и да је отац у односу према њему брижан; да је у оквиру поступка пред Вишим судом у Београду ради доношења одлуке о вршењу родитељског права достављено мишљење да је у интересу детета да буде поверено мајци на самостално вршење родитељског права, имајући у виду потребе детета нижег календарског узраста, као и да је у постојећим породичним околностима дете адаптирано на живот са мајком; да је суду достављен предлог модела виђања детета са оцем, који одређује начин постепеног проширивања тог виђања.
Даље је наведено: да је име детета одређено према претходном договору родитеља; да се актуелно неслагање између родитеља отворило на плану промене презимена детета, у вези са чим родитељи ни након саветодавног рада, ни спроведене усмене расправе пред првостепеним органом, нису постигли сагласност; да су родитељи остали при својим ставовима – отац да је потребно да се промени презиме детета, а мајка да нема потребе за том променом јер дете живи са њом и она се о њему стара од рођења; да је несагласност између родитеља испољена и по питању уписа очинства детета у матичну књигу рођених, због чега је очинство утврђено у судском поступку.
Полазећи од тога да су се законски услови за промену презимена стекли након што је у судском поступку утврђено очинство детета, да је дете нижег календарског узраста и да код њега још увек није започет процес изградње идентитета кроз свест о идентитету и идентификовањем са личним именом и презименом, да се дете налази у позицији конфликта и обостране повређености родитеља у оквиру кога се уочава тенденција мајке да искључује и критикује улогу оцу, као и да је у нашем социо-културном окружењу доминантнија ситуација да деца носе очево презиме, што је случај и у породицама оба дететова родитеља, односно и подноситељка уставне жалбе и отац детета носе презимена својих очева, заузет је став да је целисходно и није супротно интересу малолетног детета да му се промени презиме и да убудуће носи презиме свог оца.
Поред разлога датих у првостепеном решењу, у тимском закључку стручног тима првостепеног органа од 8. октобра 2019. године је још наведено: да током трајања емотивне везе и заједнице живота родитеља није било насиља; да конфликти у њиховим односима настају након рођења детета; да је подноситељка била изразито повређена тиме што је отац детета пред сам крај трудноће и у време порођаја боравио у иностранству због посла; да се код оца детета уочава тенденција ка испољавању понашања које се у постојећим околностима може сматрати психолошким притиском на подноситељку; да подноситељка и отац детета успевају да у довољној мери, на конструктиван начин, уз међусобну сарадњу, превазиђу одређене проблеме, што је између осталог резултирало утврђивањем очинства, успостављањем, одржавањем и проширивањем начина виђања детета са оцем, међусобним информисањем о потребама детета; да се током даљег рада са родитељима уочава постепено напредовање подноситељке која почиње да прихвата препоруке и омогућава виђање детета са оцем, најпре уз њено присуство, а затим и самосталне контакте.
Подноситељка је у жалби против наведеног првостепеног решења, поред осталог, истакла да су „посебне околности у време рођења детета наметнуле ситуацију да се детету додели баш презиме мајке“, као и да се, према одредбама Породичног закона, тако одређено презиме не може мењати пре навршене 15 године живота детета.
Оспореним решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 201-00-00064/2019-14 од 14. фебруара 2020. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена против наведеног првостепеног решења. Прихватајући као правилне разлоге дате у првостепеном решењу, другостепени орган је додатно нашао да је идентификација детета са оцем, као родитељем са којим не живи, као и са другим члановима очеве породице, од посебног утицаја за правилан раст и развој малолетног детета, с обзиром на то да идентификацију са мајком, као негујућим родитељем и члановима њене породице, има самим тим што од рођења живи са мајком, као и да је промена презимена одобрена у време када се дете налази на ниском календарском узрасту и када је тек у току формирање његовог идентитета. Другостепени орган је такође нашао да је у интересу малолетног детета да зна ко му је отац, да са њим редовно одржава личне односе што ће допринети његовом правилном психофизичком развоју, чему доприноси и презиме које дете носи. Исти орган је закључио да је првостепени орган у довољној мери утврдио личне, породичне и шире социјалне околности које су релевантне за промену презимена детета и њихов утицај на дете, на основу чега је правилно утврдио и објаснио најбољи интерес детета.
Оспореном пресудом Управног суда У. 7060/20 од 19. августа 2021. године, након одржане усмене јавне расправе, одбијена је тужба подноситељке поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је поступио тужени орган када је донео побијано решење, дајући за донету одлуку правилне разлоге, које је тај суд навео у образложењу оспорене пресуде.
Пресудом Вишег суда у Београду П2. 121/20 од 8. априла 2021. године, која је постала правноснажна, одређено је да подноситељка уставне жалбе самостално врши родитељско право у односу на мал. Т. А.
Пресудом Вишег суда у Београду П2. 623/20 од 8. фебруара 2023. године уређен је модел виђања између малолетног детета и његовог оца.
3.2. Д. А, који је био странка у поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда, доставио је 4. децембра 2024. године, преко пуномоћника Н. К, адвоката из Београда, поднесак којим се изјаснио на наводе уставне жалбе. Предложио је да Суд одбије уставну жалбу као неосновану.
Уставни суд је предметно изјашњење о уставној жалби наведеног трећег (заинтересованог) лица доставио адвокату М. П, пуномоћнику подноситељке уставне жалбе, ради упознавања са садржином истог. Пуномоћник је наведено изјашњење примила 24. фебруара 2025. године.
4. Одредбама Устава, које овај суд сматра релевантним за одлучивање у овом предмету, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да су избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни (члан 37. став 3.); да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет (члан 64. став 2.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (члан 65. став 1.); да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65. став 2.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета, ратификоване Законом о ратификацији Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ - Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ - Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да је у свим активностима које се тичу деце од примарног значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да дете од рођења има право на име (…) (члан 7. став 1.); да државе чланице обезбеђују остваривање ових права у складу с националним законом и својим обавезама у складу с одговарајућим међународним инструментима из ове области (…) (члан 7. став 2.); да се државе чланице обавезују да поштују право детета на очување свог идентитета, укључујући држављанство, име и породичне везе, како је то признато законом, без незаконитог мешања (члан 8. став 1.); да државе чланице обезбеђују детету које је способно да формира своје сопствено мишљење право слободног изражавања тог мишљења о свим питањима која се тичу детета, с тим што се мишљењу детета посвећује дужна пажња у складу са годинама живота и зрелошћу детета (члан 12. став 1.).
Породичним законом („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 - др. закон и 6/15) је прописано: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да је забрањена злоупотреба родитељског права (члан 7. став 3.); да се право на лично име стиче рођењем и да се лично име може променити под условима одређеним овим законом (члан 13. ст. 2. и 3.); да дете, без обзира на узраст, има право да зна ко су му родитељи (члан 59. став 1.); да је матичар, када мајка пријављује рођење детета ван брака, дужан да је поучи о њеном праву да именује мушкарца кога сматра оцем детета (члан 308. став 1.); да ако мајка именује мушкарца кога сматра оцем детета, матичар је дужан да позове тог мушкарца да у року од 30 дана дâ изјаву о признању очинства (члан 308. став 2.); да се лично име састоји од имена и презимена (члан 342. став 1.); да је свако дужан да се служи својим личним именом (члан 342. став 3.); да презиме детета одређују родитељи према презимену једног или оба родитеља (члан 345. став 1.); да презиме детета одређује орган старатељства ако родитељи (…) не могу да постигну споразум о презимену детета (члан 345. став 3.); да право на промену личног имена има свако лице које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање (члан 346. став 1.); да дете које је навршило десету годину живота и које је способно за расуђивање има право на давање сагласности са променом личног имена (члан 346. став 2.); да се детету може променити презиме утврђивањем очинства (члан 349. став 1) тачка 1.); да се право на лично име може повредити нарочито спречавањем имаоца да се служи својим личним именом или делом имена, односно ометањем на други начин да врши право на лично име (спречавање и ометање вршења права на лично име) (члан 351. тачка 1.).
Законом о матичним књигама („Службени гласник РС“, бр. 20/09 и 145/14), у тексту који је важио у време рођења детета подноситељке уставне жалбе, било је прописано: да се рођење детета пријављује надлежном матичару ради уписа у матичну књигу рођених (члан 46.); да је рођење детета у здравственој установи дужна да пријави здравствена установа на прописаном обрасцу (члан 47. став 1.); да се рођење детета пријављује у року од 15 дана од дана рођења (члан 48. став 1.); да су лица, која су по прописима о личном имену овлашћена да одреде лично име детета, дужна да ради уписа у матичну књигу рођених пријаве надлежном матичару лично име детета најкасније у року од 30 дана од дана рођења детета (члан 54. став 1.); да су лица из става 1. овог члана, ако се не споразумеју о личном имену детета, дужна да о томе обавесте надлежног матичара у року од 30 дана од дана рођења детета (члан 54. став 2.)
5. Подноситељка уставне жалбе истиче да је у поступку који је окончан оспореном пресудом Управног суда, њеном детету, противно њеној вољи, промењено презиме, тако што му је уместо мајчиног презимена, које је носило у првој години живота, убудуће одређено очево презиме. Сматра да јој је тиме повређено право из одредбе члана 65. став 1. Устава, којом се родитељима гарантује равноправност у вршењу њихових права и дужности према детету.
Када је реч о Уставом зајемченим правима родитеља, Уставни суд констатује да је одредбама Породичног закона ближе уређена садржина родитељског права, које сачињавају права и дужности родитеља према детету. Сагласно одредбама наведеног закона, родитељи имају право и дужност да се, поред осталог, старају о личности детета, што обухвата и одређивање његовог личног имена. Имајући у виду да је одређивање личног имена детета део родитељског права, Уставни суд је разлоге и наводе уставне жалбе испитао са становишта истакнуте повреде права родитеља из члана 65. став 1. Устава.
Уставни суд констатује да су у овом предмету од значаја и одредбе члана 37. став 3. Устава, којом се јемчи слобода избора и коришћења имена своје деце, и члана 64. став 2. Устава, којом се сваком детету јемчи право на лично име, упис у матичну књигу рођених, да сазна своје порекло и очува свој идентитет. Уставни суд додатно указује на чл. 7. и 8. Конвенције о правима детета којима је, између осталог, предвиђено да дете од рођења има право на име, да државе чланице обезбеђују остваривање тог права у складу са националним законом и обавезују се да поштују право детета на очување свог идентитета, укључујући име и породичне везе, како је то признато законом, без незаконитог мешања. Полазећи од наведених одредаба Устава и Конвенције, Породични закон је уредио одређивање и промену личног имена детета, које се састоји од имена и презимена, стављајући свима у дужност, сагласно члану 3. Конвенције, да се у свим активностима које се тичу деце, руководе најбољим интересом детета.
Устав и Породични закон приликом одређивања презимена детета дају предност избору родитеља, који детету могу одредити једно или оба њихова презимена, по редоследу за који се сами определе, при чему заједничкој деци не могу одредити различита презимена. Дакле, презиме се непосредно по рођењу добија преношењем са родитеља на децу, а тако се преноси и на будуће нараштаје. Промена презимена детета је могућа утврђивањем или оспоравањем материнства односно очинства и заснивањем или поништењем усвојења, с тим што је потребна и сагласност детета које је старије од десет година и које је способно за расуђивање. Наведени начини одређивања и промене презимена детета су прописани у циљу заштите породичних веза и очувања идентитета детета, као и правне сигурности и стабилности у породичним и друштвеним односима. У случају када родитељи не могу да постигну споразум о презимену детета, односно ако у законом одређеном року не одреде презиме детета, надлежни орган је овлашћен да одреди његово презиме, према презимену једног или оба родитеља, руководећи се при том најбољим интересом детета. Законодавац настоји да ограничи случајеве у којима би надлежни орган уместо родитеља одређивао презиме њиховог детета, тиме што прописује да родитељи могу одредити детету оба њихова презимена, што ће бити случај када су од почетка сагласни да дете носи оба презимена или када нису постигли сагласност да носи презиме једног од родитеља, али су се ипак сагласили да то буду оба њихова презимена. На тај начин је родитељима дата могућност да се после почетне несагласности, накнадно договоре о презимену детета, без покретања поступка пред надлежним органом. И у случају када је покренут поступак пред надлежним органом, настоји се да се, пре доношења одлуке о презимену детета, постигне сагласност родитеља, имајући у виду да они на првом месту могу да процене најбољи интерес свог детета. Тако одређено презиме дете носи најмање до навршене 15. године живота, када лице способно за расуђивање стиче право на промену личног имена.
Уставни суд сматра да је потребно указати и на праксу Европског суда за људска права који је питања везана за одређивање и промену личног имена детета од стране његових родитеља разматрао са становишта члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којим се гарантује право на поштовање приватног и породичног живота. Европски суд је указао да су име и презиме средства личне идентификације унутар породице и унутар заједнице, те да одбијање власти да прихвате име или презиме које су родитељи одабрали за своје дете представља мешање у њихов приватни и породични живот (пресуде ЕСЉП, Guillot против Француске, бр. представки 15773/89 и 15774/89, од 24. октобра 1996. године, ст. 21. и 22. и Cusan и Fazzo против Италије, број представке 77/07, од 7. јануара 2014. године, став 56.). По становишту Европског суда, приликом разматрања представке на основу члана 8. Европске конвенције, мора се испитати да ли су домаће власти успеле да успоставе правичну равнотежу између различитих интереса у питању, с обзиром на широко поље слободне процене којим располажу у области одређивања и промене личног имена. Иако члан 8. Европске конвенције не садржи било какве изричите процесне захтеве, важно је да, у циљу обезбеђивања делотворног уживања права која су њиме гарантована, поступак одлучивања буде правичан и да омогући одговарајуће поштовање интереса појединца заштићених тим чланом (пресуда ЕСЉП, Jacquinet и Embаrek Ben Mohamed против Белгије, број представке 61860/15, од 7. фебруара 2023. године, ст. 56. и 57.).
Према чињеницама које су утврђене у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе: мал. Теодор је рођен као ванбрачно дете без утврђеног очинства; подноситељка је приликом пријаве рођења навела да је отац детета непознат, те му је одредила презиме К, према свом презимену, које она од рођења носи по свом оцу; правноснажном пресудом надлежног суда је, по признању подноситељке, утврђено очинство детета; отац детета је у јануару 2019. године одбио предлог подноситељке да дете носи презимена оба родитеља, а 12. априла 2019. године је поднео захтев за промену презимена детета, тако да убудуће носи искључиво његово презиме А; отац детета је у току поступка остао код свог захтева, док се подноситељка противила промени презимена, тражећи да дете задржи презиме које му је одредила по рођењу.
Првостепени орган је оценио да је целисходно и није супротно интересу малолетног детета да му се промени презиме из мајчиног у очево, позивајући се на разлоге дате у закључку свог стручног тима – да су се после утврђивања очинства стекли законски услови за промену презимена, да код детета још увек није започет процес изградње идентитета јер је нижег календарског узраста, да су по рођењу детета нарушени односи између родитеља, уз оцену да томе посебно доприноси подноситељка, и да је у нашем социо-културном окружењу доминантнија ситуација да деца носе очево презиме, што је случај и са родитељима детета. Другостепени орган је додатно нашао да очево презиме у конкретном случају доприноси правилном расту и развоју детета јер омогућава идентификацију детета са њим, као родитељем са којим не живи, као и са другим члановима очеве породице, док идентификацију са мајком, као негујућим родитељем и члановима њене породице, има самим тим што од рођења живи са њом. Управни суд је у оспореној пресуди прихватио наведене разлоге управних органа.
По оцени Уставног суда, у овом предмету се као спорно поставило питање да ли су, према укупним околностима конкретног случаја које су постојале у време одлучивања, на уставноправно прихватљив начин процењени најбољи интерес детета и у складу са њим интереси његових родитеља када је презиме мајке које му је једино било одређено по рођењу замењено, после утврђивања очинства, искључиво презименом оца.
Уставни суд указује на то да доношење одлуке надлежног органа о одређивању или промени презимена детета захтева свеобухватну процену релевантних личних, породичних и ширих социјалних околности, на основу чега је потребно утврдити најбољи интерес детета у конкретном случају. Овај суд напомиње да када родитељи не могу да постигну споразум о презимену детета, одлука надлежног органа о одређивању детету презимена само једног родитеља мора бити у довољној мери поткрепљена веома важним разлозима који упућују на то да је оправдано да се презимену једног родитеља да предност у односу на одређивање презимена другог родитеља или презимена оба родитеља.
Уставни суд је пошао од тога да је подноситељка уставне жалбе у пријави рођења навела да је отац детета непознат, иако јој је, по сопственом признању на усменој расправи пред првостепеним органом, увек била позната чињеница ко је отац детета. То је имало за последицу да се детету по рођењу одреди искључиво презиме мајке, а онемогућено је да се одмах утврди очинство детета и да отац равноправно учествује у избору његовог презимена. Подноситељка тиме није поступила у складу са најбољим интересом детета, који се у том тренутку огледао у неопходности да се утврде оба његова родитеља, односно његово неспорно порекло. Тврдње подноситељке да у време рођења детета није могла да наведе податке о његовом оцу јер је он тада био одсутан и није био у контакту са њом, те да ју је на то упутила матична служба ради благовременог уписа детета у матичну књигу рођених, немају упориште у одредбама меродавног права. Наиме, сагласно одредбама члана 308. ст. 1. и 2. Породичног закона, матичар је дужан, када мајка пријављује рођење детета ван брака, да је поучи о њеном праву да именује мушкарца кога сматра оцем детета, и, ако мајка то учини, матичар је дужан да позове тог мушкарца да у одређеном року дâ изјаву о признању очинства. Према одредбама члана 48. став 1. и члана 54. став 1. Закона о матичним књигама, рођење детета се пријављује у року од 15 дана од дана рођења, а његово лично име најкасније у року од 30 дана од дана рођења. При томе је отац два дана по рођењу детета дошао у породилиште, потом признао очинство и тражио упис у матичну књигу рођених, исказао мотивацију да учествује у његовом подизању и активно се укључио у његов живот. Имајући у виду околности под којима је одређено првобитно презиме детета, његов узраст, потребе за формирањем личног и породичног идентитета и даљег правилног развоја, као и обичаје и схватања средине у којој живи, Уставни суд сматра да је дата прихватљива оцена првостепеног органа да је детету потребно променити презиме које му је подноситељка, без учешћа оца, одредила по рођењу.
Уставни суд је даље имао у виду да је одлука првостепеног органа да дете убудуће носи очево презиме у значајној мери заснована на нарушеним односима између родитеља, по рођењу детета, при чему је наглашено да томе посебно доприноси подноситељка уставне жалбе. Овај суд је, с тим у вези, приметио да у оспореним решењима управних органа и оспореној пресуди Управног суда нису наведене и цењене све битне чињенице и околности из закључка стручног тима првостепеног органа од 8. октобра 2019. године, посебно да у односима између родитеља никада није било насиља, да су они у време доношења закључка у довољној мери успели да превазиђу почетни конфликт у погледу остваривања родитељског права оца и да је у том смислу код подноситељке уочен постепени напредак, као и да је отац детета, а не само подноситељка, испољио понашање које утиче на нарушавање њихових међусобних односа.
Уставни суд прихвата да традиција и схватања средине у којој дете живи могу бити један од разлога на којима се, уз друге посебне околности предмета, заснива одлука којом се одобрава промена презимена детета, имајући пре свега у виду да презиме треба да омогући детету да се идентификује са родитељем са којим не живи и интегрише у одређену друштвену средину. Према становишту Европског суда за људска права, позивање на традицију, опште претпоставке или преовлађујуће друштвене ставове у одређеној земљи није довољно оправдање за различито поступање по основу пола, те да би требало дати веома озбиљне разлоге како би се таква разлика могла оправдати и сматрати сагласном са Конвенцијом (пресуда ЕСЉП, Велико веће, Константин Маркин против Русије, број представке 30078/06, од 22. марта 2012. године, став 127.). Овај суд констатује да је у нашем друштву доминантна ситуација да дете носи презиме оца, што је случај и у породицама подноситељке уставне жалбе и оца детета, на шта је указао првостепени орган. При томе, родитељи, по правилу, сагласно одређују презиме својој деци.
Међутим, по мишљењу Уставног суда, било је потребно водити рачуна о томе да се ситуација у којој се налази дете у овом конкретном случају разликује од ситуације која у погледу одређивања презимена деце преовладава у целом друштву. Наиме, реч је о детету чији родитељи нису могли да постигну сагласност о његовом презимену, а при том они сами носе различита презимена и не живе заједно, док дете од рођења живи у породици са само једним родитељем – мајком. Детету је потребно обезбедити услове за правилан раст и развој, да се дугорочно гледано позитивно идентификује са оба родитеља и њиховим породицама, да зна своје порекло и да одржава квалитетне и блиске односе са родитељем са којим не живи, чему свакако треба да допринесе и презиме које дете носи. Уставни суд је имао у виду да дете, од чијег рођења један родитељ самостално врши родитељско право, свест о свом пореклу, осећај припадања и породичне везе ствара најпре у породици у којој живи, а кроз редовне личне односе и са родитељем који не врши родитељско право и његовом породицом. У том смислу се може сматрати прихватљивом оцена да ношење очевог презимена ојачава припадност и везе детета са породицом оца, који примарно не врши родитељско право, али има право и обавезу да подиже и васпитава дете. Са друге стране, оба родитеља имају право и дужност да упућују дете у његово порекло, да са њим успоставе и одржавају стабилне породичне везе и да утичу на правилно формирање његовог идентитета, и у томе су равноправни. Стога, по схватању Уставног суда, треба узети у обзир да је подноситељка уставне жалбе присутна на родитељском плану од рођења детета, које континуирано живи у њеном домаћинству и улога подноситељке, која самостално врши родитељско право, и поред важне улоге оца, приоритетна је у задовољавању животних и свакодневних потреба малолетног детета нижег календарског узраста. Поред тога, првостепени орган се у свом мишљењу достављеном надлежном суду у предмету ради вршења родитељског права изјаснио да је у интересу детета да буде поверено мајци на самостално вршење родитељског права, о чему су и родитељи тада постигли договор. Такође, подноситељка од рођења детета није сагласна са тим да оно носи искључиво презиме оца, при чему је пре покретања конкретног поступка предложила да дете носи презимена оба родитеља, што отац није прихватио.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је нашао да стручни тим првостепеног органа није испитао како би на развој и потребе детета утицало одређивање презимена оба његова родитеља, иако за то нису постојале законске сметње. Наиме, детету се могу одредити презимена оба родитељи и у случају када они носе различита презимена. Уставни суд указује на то да су надлежни органи у обавези да се у поступку одређивања или промене презимена детета руководе, по службеној дужности, његовим најбољим интересом, који претеже у односу на интересе родитеља, који се штите у мери у којој су сагласни са интересом детета. Стога је било потребно размотрити све Законом допуштене могућности за одређивање његовог презимена, а не само оне могућности за које су се у поступку определили родитељи, који претходно нису постигли сагласност о презимену детета.
Уставни суд је оценио да управни органи и Управни суд нису узели у обзир и пажљиво испитали све релевантне околности које су постојале у време одлучивања, због чега нису дали одговарајуће и довољне разлоге који би показали да је у поступку успостављена правична равнотежа између супротних интереса сваког од родитеља и интереса малолетног детета који се овде примарно штити. Стога је Уставни суд утврдио да су оспореним актима подноситељки уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда У. 7060/20 од 19. августа 2021. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука по тужби подноситељке поднетој против решења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања број 201-00-00064/2019-14 од 14. фебруара 2020. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд напомиње да није надлежан да утврђује одређивањем ког презимена детета би се успоставила правична равнотежа између различитих интереса у питању, нити се овом одлуком прејудицира одлука надлежног органа о томе, указујући при том на обавезу надлежног суда и надлежних органа да поступају и одлучују у складу са оценама и ставовима изнетим у овој одлуци Суда, као и да узму у обзир и пажљиво испитају све чињенице и околности релевантне у време поновног одлучивања.
Уставни суд указује на то да је неопходно хитно поступање Управног суда и управних органа у конкретној управној ствари, што ће омогућити да се поступак у извршењу одлуке Уставног суда правноснажно оконча у најкраћем року. Сагласно одредби члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09), суд у управном спору одлучује у разумном року, а према одредбама члана 171. ст. 2. и 5. Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 - аутентично тумачење и 2/23 - одлука УС) другостепени орган је овлашћен да сам реши управну ствар када поништи побијано решење.
6. Уставни суд није разматрао истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Конвенције, имајући у виду да је наводе уставне жалбе којима се образлажу повреда тих права ценио са становишта члана 65. став 1. Устава. Суд није разматрао ни истакнуту повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава коју подноситељка види у томе што је одлука о промени презимена детета заснована на разликовању између родитеља по основу пола, будући да је позивање на социо-културно окружење у коме деца доминантно носе очево презиме, као и да је то случај у породицама порекла детета, био само један од разлога, поред оних личне и породичне природе, који су кумулативно довели до доношења такве одлуке. Такође, нису испуњене Уставом утврђене претпоставке да се испитају наводи да су детету подноситељке уставне жалбе повређена права из члана 64. Устава и члана 5. Конвенције Уједињених нација о правима детета, имајући у виду да наведено дете није подносилац ове уставне жалбе, те да је подноситељка поднела уставну жалбу само у своје име, а не и као законски заступник детета.
7. Полазећи од изнетог, а на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.