Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
Утврђује се да одредба члана 92. Закона о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11, 71/12 – Одлука УС и 83/14), није у сагласности са Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
Уставни суд је, на основу одредбе члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), на седници одржаној 25. октобра 2018. године донео Решење о покретању поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 92. закона наведеног у изреци, и доставио га је Народној скупштини, ради давања одговора.
Доносећи наведено Решење, Уставни суд је оценио да се основано могу поставити, као спорна, следећа уставноправна питања:
- да ли је уређивањем посебног правног режима након прекида парничног поступка, као правне последице отварања стечајног поступка, на начин предвиђен оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају, тако што је прописана обавеза тужиоца да у предлогу за наставак поступка преиначи тужбу постављањем утврђујућег тужбеног захтева уместо обавезујућег, имајући у виду природу ових захтева, повређено Уставом гарантовано право на приступ суду, као основни сегмент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, посебно када се има у виду чињеница да је парнични поступак покренут кондемнаторном тужбом која је, у време покретања поступка, била правно дозвољен акт у диспозицији тужилачке стране;
- да ли се законским прописивањем доношења процесне одлуке о одбацивању тужбе као недозвољене, а због непоступања стечајног повериоца на начин прописан оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају, тако што ће преиначити тужбу постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, доводи у питање суштина зајемченог права на приступ суду, као елемента права на правично суђење гарантованог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Народна скупштина у остављеном року, а ни накнадно, није доставила одговор на Решење о покретању поступка, па је Суд решио да настави поступак, сагласно одредби члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио следеће:
Законом о стечају уређени су услови и начин покретања и спровођења стечаја над правним лицима. Сагласно члану 2. овог закона, циљ стечаја је најповољније колективно намирење стечајних поверилаца остваривањем највеће могуће вредности стечајног дужника, односно његове имовине. Одредбом члана 7. став 2. Закона предвиђено је да су прописани рокови преклузивни, ако овим законом није другачије одређено.
Оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају је прописано да уколико у предлогу за наставак поступка тужилац не преиначи тужбу постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, надлежни суд ће наставити поступак и одбацити тужбу као недозвољену. Уставни суд констатује да су након подношења иницијативе ступили на снагу Закон о изменама и допунама Закона о стечају („ Службени гласник РС“, број 113/17), Закон о изменама и допунама Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 44/18) и Закон о изменама и допунама Закона о стечају („Службени гласник РС“, број 95/18), као и да се наведене измене и допуне не односе на оспорену одредбу. Суд такође констатује да су одредбама чл. 88. до 93г. Закона о стечају регулисане процесноправне последице отварања стечајног поступка, тако што се у тренутку наступања правних последица отварања стечаја прекидају сви судски поступци у односу на стечајног дужника и на његову имовину, сви управни поступци покренути на захтев стечајног дужника, као и управни и порески поступци који за предмет имају утврђивање новчане обавезе стечајног дужника. Према одредби члана 89. став 1. овог закона судски поступак из члана 88. овог закона у којем је стечајни дужник тужилац, односно предлагач наставља се када стечајни управник обавести суд пред којим се води поступак да је преузео поступак, а сагласно члану 90. овог закона, парнични поступак у којем је стечајни дужник тужени наставља се ако су кумулативно испуњени услови који су таксативно набројани у тач. 1) до 4) овог члана, а то су: 1) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац поднео благовремену и уредну пријаву потраживања; 2) да је на испитном рочишту стечајни управник оспорио пријаву потраживања; 3) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац закључком стечајног судије упућен на наставак прекинутог парничног поступка ради утврђивања оспореног потраживања; 4) да је тужилац као стечајни или разлучни поверилац предложио наставак прекинутог поступка у року од осам дана од дана пријема закључка стечајног судије из тачке 3) овог члана.
Из наведеног произлази да је прекид поступка правни институт који има за последицу да предузете процесне радње од стране суда или неке од странака не производе правно дејство док прекид траје и да се пуноважне правне радње могу предузети тек по доношењу решења о наставку прекинутог судског поступка, а наставак прекинутог парничног поступка у коме стечајни или разлучни поверилац има статус тужилачке стране у односу на стечајног дужника је могућ тек ако су кумулативно испуњени сви услови прописани чланом 90. овог закона. Одредбама члана 91. ст. 1. и 2. овог закона прописано је да ако нису испуњени сви услови из члана 90. овог закона, парнични суд решењем одбацује предлог за наставак поступка, а ако су испуњени ови услови парнични суд решењем против кога није дозвољена посебна жалба одређује наставак поступка. Чланом 117. став 1. овог закона прописано је, поред осталог, да се поверилац чије је потраживање оспорено упућује на парницу, односно на наставак прекинутог парничног поступка ради утврђивања оспореног потраживања.
Уставом Републике Србије је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима и остварује се слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, поступак пред судовима и другим државним органима (члан 97. тачка 2.).
Из наведеног следи да се Уставом гарантује да судски поступак мора бити правичан, спроведен у разумном року и мора задовољити одређене критеријуме у погледу расправе и доношења пресуде, а право на приступ суду представља темељ права на правично суђење, јер гарантује субјективно право његовом титулару да о његовим правима и обавезама одлучи суд, а подразумева право да се покрене и води поступак.
Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ“ – Међународни уговори, бр. 9/03, 5/05 и 7/05) је предвиђено да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, као и да се пресуда изриче јавно, да се штампа и јавност могу искључити са целог или са дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде.
Имајући у виду наведено, Суд констатује да странке имају право на једнаку правну заштиту, да поступак у коме се пружа правна заштита мора бити правичан, што обухвата могућност остваривања права на приступ суду, права на независан и непристрасан суд, процесну равноправност и једнакост странака у коришћењу процесних средстава. При томе, Уставни суд је имао у виду да ни Устав ни Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода изричито не помињу право на приступ суду, али да је ово право неодвојиво од права на правично суђење, те да је Европски суд за људска права у случају Golder против Уједињеног Краљевства (представка број 4451/70, пресуда од 21. фебруара 1975. године) изразио став да је право на приступ суду укључено у гаранције у члану 6. став 1. Конвенције и да то право не сме бити условљено или отежано.
Ефективно право на приступ суду, као темељ права на правично суђење, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава и одредбом члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, подразумева обавезу државе да омогући једноставан приступ суду тако што ће да га поштује, односно да га не отежава и не повређује, како би оно било свакоме доступно, стварно и ефикасно, будући да право без могућности да се ужива остаје привидно, односно илузорно.
Право на приступ суду значи да судови треба да буду приступачни, што укључује и доступност судских пресуда, односно подразумева да судови морају одлучивати у споровима, јер судови, по дефиницији, штите владавину права као темељно начело сваког демократског друштва. Стога, исход судског поступка мора бити такав да суд непосредно одлучује о предметном праву појединца, јер само тако права могу бити делотворна, а не теоријска и привидна. Ограничење права на приступ суду не сме нарушавати саму суштину предметног права, нити прекид поступка сме да буде такав да има за последицу спречавање појединца да исходује решење спора. Претеране формалности које се односе на строго тумачење процесних правила не могу имати за последицу да се подносиоцу тужбе ускрати испитивање основаности његових навода, јер би у супротном била осујећена сама суштина права на приступ суду, односно делотворан приступ суду ради утврђивања оспореног права, чиме би се чинила повреда одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Маширевић против Србије, представка број 30671/08, од 11. фебруара 2014. године и пресуду Eşim против Турске, представка број 59601/09, од 17. септембра 2013. године). У наведеним пресудама Суд је поводом питања претераног формализма изразио схватање да је право на приступ суду нарушено када процесна правила престану служити циљевима правне сигурности и правилног деловања правосудног система, те представљају неку врсту баријере која спречава одлучивање о основаности права парничне странке од стране надлежног суда.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је становишта да је у случају предвиђеном оспореном одредбом члана 92. Закона о стечају, надлежни суд дужан поступати по предлогу за наставак прекинутог парничног поступка и онда када тужилац није истовремено извршио и преиначење тужбе постављањем утврђујућег тужбеног захтева и то тако што ће поступак наставити, а потом и одлучити о захтеву тужиоца. Ово из разлога што је, по становишту Суда, у тужби са кондемнаторним тужбеним захтевом, који је у време покретања парничног поступка био једини дозвољен тужбени захтев (јер је тужиочево потраживање већ било доспело), садржан и захтев за утврђење спорног потраживања, будући да суд не може обавезати странку на чинидбу уколико претходно не утврди постојање и основаност потраживања. Право на приступ суду значи, поред осталог, да исход судског поступка мора бити такав да суд непосредно одлучује о предметном праву појединца, а како је у конкретној правној ситуацији поступак покренут дозвољеном тужбом у којој су изнете одређене чињенице које суд треба да утврди и исти је био у току до отварања стечајног поступка, када по сили закона наступа његов прекид, то тужилац има легитимно очекивање да по наставку поступка, надлежни суд одлучи о његовом праву.
Како се дозвољеност тужбе суд цени при њеном претходном испитивању и то према околностима које су тада постојале, а тужба са кондемнаторним захтевом цењена је као дозвољена и поступак по овој тужби је био у току у време отварања стечајног поступка, то се, у случају да тужилац, уз предлог за наставак поступка није предложио преиначење тужбе променом тужбеног захтева из кондемнаторног у декларативни, поступак наставља по одлуци суда, а потом би надлежни суд могао одбацити тужбу само у делу тужбеног захтева којим се тражи обавезивање туженог, сада стечајног дужника, јер због наступања нових чињеница (отварање стечајног поступка) обавезивање на плаћање више није могуће и дозвољено, док би у делу тужбеног захтева за утврђење који је садржан у првобитном кондемнаторном тужбеном захтеву, суд морао мериторно да одлучи утврђивањем потраживања или одбијањем захтева за утврђење.
Преиначење тужбе је у диспозицији тужилачке стране, сагласно одредбама закона којим је уређен парнични поступак, из чега даље следи да се странци не може наложити преиначење тужбе променом захтева из кондемнаторног у декларативни, нити има места доношењу процесне одлуке о одбацивању тужбе као недозвољене уколико тужилац уз предлог за наставак поступка не преиначи тужбу на описани начина.
Уставни суд додатно указује да је оспореним Законом прописан рок од осам дана од пријема закључка стечајног судије, у оквиру кога тужилац као стечајни или разлучни поверилац може предложити наставак прекинутог парничног поступка и преиначити тужбу променом првобитно постављеног тужбеног захтева. Како су рокови у стечајном поступку прописани у овом закону преклузивни, то пропуштањем странке да поступи сагласно оспореном законском решењу она трајно губи право да оствари своје потраживање.
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд је оценио да оспорено законско решење, да ће суд одбацити тужбу као недозвољену у случају када тужилац – стечајни или разлучни поверилац благовремено поднесе предлог за наставак парничног поступка прекинутог због покренутог стечајног поступка, без истовременог преиначења тужбе постављањем утврђујућег уместо обавезујућег тужбеног захтева, садржи повреду права на приступ суду као елемента права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, и да доводи до претераног формализма и повреде начела владавине права утврђеног чланом 3. Устава.
Сагласно изнетом, Уставни суд је на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) и члана 45. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), донео Одлуку као у изреци.
На основу одредбе члана 168. став 3. Устава, одредба члана 92. Закона о стечају („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 99/11, 71/12 – Одлука УС и 83/14) престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић