Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. М. из Ковина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. М. и утврђује да је пресудом Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 158/21 од 7. јуна 2021. године и пресудом Вишег суда у Смедереву Гжрр. 556/21 од 30. новембра 2021. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право Б. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу „делимичне пресуде на основу признања“ Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 63/21 од 14. маја 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 6/14. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. М. из Ковина је 28. децембра 2021. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Ковина, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 158/21 од 7. јуна 2021. године и пресуде Вишег суда у Смедереву Гжрр. 556/21 од 30. новембра 2021. године, због повреде права на правично суђење, права на рехабилитацију и накнаду штете и права на једнаку заштиту права и на правно средство, из члана 32. став 1. и чл. 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је „делимичном пресудом на основу признања“ Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 63/21 од 14. маја 2021. године досуђено 500 евра на име новчаног обештећења због претходно утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 6/14. Истиче да је оспореним пресудама одбијен као неоснован његов тужбени захтев којим је тражио да му се исплати још 2.500 евра на име новчаног обештећења, као и да су поступајући судови у потпуности занемарили праксу Европског суда за људска права и Уставног суда. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди подносиоцу право на накнаду нематеријалне штете и право на трошкове за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и извештај стечајног управника од 2. октобра 2024. године у предмету Привредног суда у Панчеву Ст. 6/14, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Решењем Привредног суда у Панчеву Р4 Ст. 411/20 од 24. августа 2020. године усвојен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред тим судом над стечајним дужником „Д,“ а.д. Ковин у стечају, у предмету Ст. 6/14, а у коме је подносилац пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, која су му у том поступку призната.
Основни суд у Смедереву – Судска јединица у Ковину је „делимичном пресудом на основу признања“ Прр. 63/21 од 14. маја 2021. године досудио тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, 500 евра на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року.
Основни суд у Смедереву – Судска јединица у Ковину је 7. јуна 2021. године донео оспорену пресуду Прр. 158/21, којом је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му се исплати још 2.500 евра на име новчаног обештећења.
Одлучујући о жалби тужиоца, Виши суд у Смедереву је оспореном пресудом Гжрр. 556/21 од 30. новембра 2021. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду.
4. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је најпре закључио да подносилац оспорава пресуде којима је правноснажно одбијен као неоснован његов тужбени захтев за исплату новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 6/14, а која му је претходно утврђена у поступку по приговору ради убрзавања поступка. У конкретном случају, поступајући судови су, након што је постала правноснажна „делимична пресуда на основу признања“ Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 63/21 од 14. маја 2021. године којом је подносиоцу досуђено 500 евра на име новчаног обештећења, донели оспорене пресуде којима су правноснажно одбили као неоснован његов тужбени захтев којим је тражио још по 2.500 евра на име новчаног обештећења. У том смислу, Уставни суд је утврдио да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава заснивају на тврдњама да је висина новчаног обештећења, која му је досуђена, недовољна и неправична.
Полазећи од изнетог, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/18 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују и у конкретном случају. Уставни суд сматра да су за одлучивање у овој уставноправној ствари од значаја ставови Европског суда за људска права изражени у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године). Наиме, Европски суд за људска права се у тој одлуци први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је досуђена од стране „редовних“ судова на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року (због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом), довољна и адекватна. Разматрајући приговор тужене државе о губитку статуса „жртве“, Европски суд за људска права је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које тај суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то је Европски суд за људска права одбацио ту представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава оспоравају пресуде којима је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца ради исплате новчаног обештећења за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности подносиоца да у примереном року наплати утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда права на правично суђење мора испитивати применом ставова Европског суда за људска права изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, Уставни суд указује да оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете у овој уставноправној ствари нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда за људска права као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је, у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, донео Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године (која је објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у “Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставну жалбу М.К, Д.М. и С.Ј. и утврдио да је оспореним решењима, којима им је досуђена накнада нематеријалне штете применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, повређено право подносилаца на суђење у разумном року, јер досуђена висина није представљала довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду наведеног уставног права, па је Суд оценио да се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус “жртве“. Истом Одлуком је подносиоцима уставне жалбе утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а имајући у виду и да је подносиоцу уставне жалбе пре покретања парничног поступка ради исплате новчаног обештећења на име накнаде нематеријалне штете утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа од послодавца који представља предузеће са државним, односно друштвеним капиталом – „Д.“ а.д. Ковин у стечају, Уставни суд је оценио да је оспореним пресудама повређено право подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), па је одлучио као у тачки 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права на накнаду нематеријалне штете подносиоцу уставне жалбе у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу „делимичне пресуде на основу признања“ Основног суда у Смедереву – Судска јединица у Ковину Прр. 63/21 од 14. маја 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Панчеву у предмету Ст. 6/14. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Након што је подносиоцу уставне жалбе утврдио повреду права на правично суђење и право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из чл. 35. и 36. Устава.
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.