Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби К. П. из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставнa жалбa К. П. и утврђује да су у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15) повређена права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право К. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право К. П. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. К. П. из Новог Сада поднела је Уставном суду, 27. маја 2021. године, преко пуномоћника др М. Ј. и Д. Ђ, адвоката из Куле, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15).
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, наводи да је оспорени стечајни поступак, у коме је пријавила своја потраживања из радног односа и која су јој закључком суда утврђена, трајао преко шест година, што је непримерено дуго, при чему за све то време своја потраживања није успела да намири. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди јој право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од 3.000 евра у динарској противвредности, као и право на накнаду материјалне штете због повреде права на имовину у износу утврђених, а ненамирених потраживања у стечајном поступку. Истакнут је и захтев за накнаду трошкова поступка по уставној жалби.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију која је приложена уз уставну жалбу, као и ону која је садржана у бази података на интернет сајту Агенције за привредне регистре, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поверилац К. П, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је пријаву потраживања из радног односа у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15) над стечајним дужником „Д.“ д.о.о. Нови Сад. Стечајни поступак је покренут решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 32/15 од 26. маја 2015. године, а касније је настављен према стечајној маси у предмету истог суда Ст. 2/21. Правноснажно је окончан решењем Привредног суда у Новом Саду Ст. 2/21 од 28. априла 2021. године, које је постало правноснажно 7. маја 2021. године. Стечајни управник у поступку била је Агенција за лиценцирање стечајних управника. Подноситељки уставне жалбе су пријављена потраживања призната у целини.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
5. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15), Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, од 14. јануара 2021. године, параграф 11.), Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак трајао шест година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подноситељке из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу и утврдио да је у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15) подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући тврдње подноситељке да јој је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Новом Саду да обезбеди намирење потраживања подноситељке, која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15) повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 2/21 (раније предмет Ст. 32/15), умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.