Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ч. Р. из Винче, код Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ч. Р. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право Ч. Р. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. Р. из Винче, код Београда, поднео је Уставном суду, 18. априла 2022. године, преко пуномоћника Д. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је другостепена пресуда донета у парничном поступку вођеном по тужби подносиоца уставне жалбе за исплату новчаног обештећења за неимовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року, а која је поднета против Републике Србије – Привредни суд у Београду. Оспореном пресудом правноснажно је обавезана тужена да подносиоцу на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку исплати износ од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са законском затезном каматом.
Подносилац је оспорио висину износа досуђене накнаде, сматрајући да пружено обештећење није адекватно и довољно, те да не представља правично задовољење у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року. Повреду права на једнаку заштиту права, образлаже тврдњом да је исти суд у другим поступцима, са сличним чињеничним стањем, досуђивао накнаду у износу од 800 евра. Такође, истакао је да му је досуђивањем неадекватне накнаде и „чекањем на исплату зарада“ у овом стечајном поступку повређено и право на имовину.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену пресуду. Истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, а поставио је и захтев за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 390/11 од 20. фебруара 2012. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ГП „Д.“ АД Београд – предузећем са друштвеним, односно државним капиталом. У предметном стечајном поступку, подносилац је пријавио своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику, а које му је и утврђено у том поступку.
Правноснажним решењем Привредног суда у Београду Р4. Ст. 859/20 од 24. новембра 2020. године усвојен је приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, те је утврђено да му је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11 повређено право на суђење у разумном року.
Пресудом Другог основног суда у Београду Прр. 90/21 од 10. новембра 2021. године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Република Србија – Привредни суд у Београду да тужиоцу на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, са законском затезном каматом. У ставу другом изреке пресуде одбијен је тужбени захтев преко досуђеног, а до траженог износа од 1.000 евра, док је у ставу трећем изреке обавезана тужена да тужиоцу на име трошкова поступка исплати износ од 19.500,00 динара.
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, ставом првим изреке, потврђена је првостепена пресуда у првом ставу изреке, а у другом ставу изреке је одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.
4. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи подносиоца о учињеној повреди означеног уставног права заснивају на томе да је висина новчаног обештећења која му је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносиоца, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на своје ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја и ставови Европског суда за људска права изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд за људска права се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“, Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд за људска права је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правноснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним, односно државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда за људска права као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда за људска права у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцу уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је привредно друштво са друштвеним, односно државним капиталом, Уставни суд је утврдио да му је оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, којом му је на име новчаног обештећења за неимовинску штету причињену повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст. 390/11, правноснажно досуђен износ од 500 евра, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоцу уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 39/22 од 28. јануара 2022. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 390/11. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Имајући у виду да је подносиоцу утврђена повреда права на правично суђење и утврђено му право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.