Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, у поступку по уставној жалби С. С.(1) из Лебана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. С.(1) и утврђује да је пресудом Вишег суда у Лесковцу Гж рр. 851/21 од 9. новембра 2021. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право С. С.(1) на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж рр. 851/21 од 9. новембра 2021. године, као и за остале износе који су подносиоцу евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С. из Лебана је поднео 29. децембра 2021. године, преко пуномоћника С. С, адвоката из Лебана, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж рр. 851/21 од 9. новембра 2021. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије. Подносилац уставне жалбе је истовремено истакао и повреду права на имовину из члана 58. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је оспореном пресудом досуђено само 450 евра на име новчаног обештећења за нематеријалну штету због претходно утврђене повреде права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку, па да је висина досуђене накнаде неадекватна. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди подносиоцу право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2000 евра, те да му досуди трошкове за састављање уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је најпре закључио да подносилац оспорава другостепену пресуду у делу у коме је одбијен као неоснован његов тужбени захтев за исплату новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11, а која му је претходно утврђена у поступку по приговору ради убрзавања поступка, решењем Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 1211/20 од 16. априла 2020. године. У конкретном случају, Виши суд у Лесковцу је оспореном пресудом Гж рр. 851/21 од 9. новембра 2021. године одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе преко досуђеног износа од 450 евра у динарској противвредности, а до траженог износа од 2000 евра у домаћој валути. У том смислу, Уставни суд је утврдио да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устава заснивају на тврдњама да је висина новчаног обештећења, која му је досуђена, недовољна и неправична.
Полазећи од изнетог, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују и у конкретном случају. Уставни суд сматра да су за одлучивање у овој уставноправној ствари од значаја ставови Европског суда за људска права изражени у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године). Наиме, Европски суд за људска права се у тој одлуци први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је досуђена од стране “редовних“ судова на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року (због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом), довољна и адекватна. Разматрајући приговор тужене државе о губитку статуса “жртве“, Европски суд за људска права је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које тај суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус “жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то је Европски суд за људска права одбацио ту представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава оспорава пресуда којом је подносиоцу досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности подносиоца да у примереном року наплати утврђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда права на правично суђење мора испитивати применом ставова Европског суда за људска права изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, Уставни суд указује да оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете у овој уставноправној ствари нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда за људска права као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је, у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, донео Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године (која је објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у “Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставну жалбу М.К, Д.М. и С.Ј. и утврдио да је оспореним решењима, којима им је досуђена накнада нематеријалне штете применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, повређено право подносилаца на суђење у разумном року, јер досуђена висина није представљала довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду наведеног уставног права, па је Суд оценио да се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус “жртве“. Истом Одлуком је подносиоцима уставне жалбе утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а имајући у виду и да је подносиоцу уставне жалбе пре покретања парничног поступка ради исплате новчаног обештећења на име накнаде нематеријалне штете утврђена повреда права на суђење у разумном року у стечајном поступку због немогућности да у примереном року наплати своје потраживање из радног односа од послодавца који представља предузеће у државној својини – „м.“ а.д. Ждеглово у стечају, Уставни суд је оценио да је оспореном другостепеном пресудом, којом је подносиоцу досуђен износ од 450 евра у динарској противвредности, повређено његово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), па је одлучио као у тачки 1. изреке.
4. Разматрајући начин отклањања штетних последица због утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд се такође позива на образложење из Oдлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
У том контексту, Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио подносиоцу уставне жалбе право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу оспорене пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж рр. 851/21 од 9. новембра 2021. године, као и за остале износе који су му евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 256/11. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Након што је подносиоцу уставне жалбе утврдио повреду права на правично суђење и право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу у коме се подносилац позива на повреду права на једнаку заштиту права и на имовину из члана 36. став 1. и 58. Устава у предметном парничном поступку.
6. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.