Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татнаја Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама М. Г. из Велике Реке код Малог Зворника, Љ. Б, С. Ш, С. Ђ, Р. А, Н. Ј. и Р. Ј, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Г. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1710/22 од 22. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Усваја се уставна жалба Љ. Б. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1708/22 од 22. марта 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Усваја се уставна жалба С. Ш. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1309/22 од 10. марта 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Усваја се уставна жалба С. Ђ. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1740/22 од 22. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
5. Усваја се уставна жалба Р. А. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1746/22 од 22. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
6. Усваја се уставна жалба Н. Ј. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 2083/22 од 17. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
7. Усваја се уставна жалба Р. Ј. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1369/22 од 16. марта 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
8. Поништавају се решења Привредног суда у Београду Р4. Ст. 6153/21 од 1. фебруара 2022. године, Р4. Ст. 6127/21 од 1. фебруара 2022. године, Р4. Ст. 6123/21 од 31. децембра 2021. године, Р4. Ст. 6142/21 од 2. фебруара 2022. године, Р4. Ст. 6131/21 од 1. фебруара 2022. године, Р4. Ст. 6154/21 од 8. фебруара 2022. године и Р4. Ст. 6135/21 од 11. јануара 2022. године и решења Привредног апелационог суда Рж. Ст. 1710/22 од 22. марта 2022. године, Рж. Ст. 1708/22 од 22. марта 2022. године, Рж. Ст. 1309/22 од 10. марта 2022. године, Рж. Ст. 1740/22 од 22. марта 2022. године, Рж. Ст. 1746/22 од 22. марта 2022. године, Рж. Ст. 2083/22 од 17. марта 2022. године и Рж. Ст. 1369/22 од 16. марта 2022. године.
9. Усвајају се уставне жалбе М. Г, Љ. Б, С. Ш, С. Ђ, Р. А, Н. Ј. и Р. Ј. и утврђује да су подносиоцима уставних жалби повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15.
10. Утврђује се право М. Г, Љ. Б, С. Ш, С. Ђ, Р. А, Н. Ј. и Р. Ј. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. Одбацују се захтеви подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Г. из Велике Реке код Малог Зворника и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке поднела су Уставном суду 21. априла 2022. године, преко пуномоћника П. Б, адвоката из Београда, уставне жалбе, допуњене поднесцима од 10. октобра 2024. године, против решења наведених у тач. 1. до 7. изреке одлуке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чл. 32. и 58. Устава. Подносиоци уставних жалби се истовремено позивају на повреде чл. 6. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Подносиоци у уставним жалбама истичу да су оспореним решењима произвољно одбијени њихови приговори ради убрзавања предметног стечајног поступка, као и да је игнорисана пракса Европског суда за људска права на коју су подносиоци указали. У уставним жалбама наведено је да предметни стечајни поступак траје више од шест година, а да подносиоци нису намирили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику - предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
Уставним жалбама је тражено да се утврди да су подносиоцима оспореним решењима повређена означена уставна права, те да се пониште оспорена решења и наложи Привредном апелационом суду да донесе нове одлуке о приговорима предлагача, овде подносилаца уставних жалби.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу документације достављене уз уставне жалбе, као и дописа Министарства привреде број 023-02-00009/2023-05-348-8/01-2501 од 17. јануара 2023. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником „Д.“ д.о.о. Београд отворен је решењем Привредног суда у Београду Ст. 265/15 од 17. септембра 2015. године.
Стечајни дужник „Д.“ д.о.о. Београд је предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им у истом поступку и призната.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда одбијене су жалбе предлагача, овде подносилаца уставних жалби, и потврђена првостепена решења Привредног суда у Београду којима су одбијени приговори подносилаца уставних жалби, поднети ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15. У образложењу оспорених другостепених решења наведено је да је тачно да предметни стечајни поступак траје преко шест година, али да дужина трајања поступка сама по себи не доводи до повреде права у сваком случају, будући да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, те да је стечајни суд поступао ефикасно, марљиво и у законом прописаним роковима.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносилаца уставних жалби изјављених против оспорених решења, којима су правноснажно одбијени њихови приговори ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да су тврдње подносилаца о повреди права на правично суђење засноване на наводима да су њихови приговори произвољно одбијени и да је игнорисана релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд).
У вези са основаношћу навода подносилаца који се односе на оспорена решења, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлукама Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године и Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављене на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у претходно наведеним одлукама, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка преко шест година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао преко шест година, те да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносилаца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је оспореним решењима Привредног суда у Београду и Привредног апелационог суда повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. до 7. изреке одлуке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена другостепена решења, одлучујући као у тачки 8. изреке.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским државним или друштвеним капиталом, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 8. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
7. За одлучивање у конкретном случају од значаја је досадашња пракса Уставног суда у предметима у којима је уставна жалба изјављена због ненамирења потраживања из радног односа у извршном и/или стечајном поступку према дужнику који је привредно друштво са већинским друштвеним, односно државним капиталом. Уставни суд је у тим предметима, уважавајући праксу Европског суда, усвајао уставне жалбе и утврђивао повреду права на имовину, као и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у извршном, односно стечајном поступку, умањених за износе који су по том основу већ исплаћени. Услов за утврђење повреде права на имовину и последично права на накнаду материјалне штете је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у оспореном судском поступку, било да је Уставни суд сам утврдио или да је то учинио надлежни суд, сагласно Закону о заштити права на суђење у разумном року.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да подносиоци нису у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року, остварили заштиту права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред надлежним судом, Уставни суд констатује да утврђење повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку пред Уставним судом представља услов за утврђење повреде права на имовину и последично права на накнаду материјалне штете.
Имајући наведено у виду, као и то да уставне жалбе садржи детаљан опис тока предметног стечајног поступка, Уставни суд је најпре одлучивао о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15.
8. Одлучујући о постојању повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да предметни стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, траје више од шест година, при чему потраживања подносилаца из радног односа у наведеном периоду нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
9. С обзиром на то да из навода уставних жалби произлази да подносиоци суштински указују и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је разматрао да ли је подносиоцима повређено означено право у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15.
Уставни суд указује на свој став према коме у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року представља предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа према стечајном дужнику са државним, односно друштвеним капиталом представља повреду права подносилаца на имовину, зајемчена чланом 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
10. Имајући у виду сврху уставносудске заштите у овој врсти предмета, као и чињеницу да је након подношења уставних жалби ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), услед чега су овде подносиоци уставних жалби изгубили могућност да пред редовним судом захтевају накнаду имовинске штете услед повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је у конкретном случају одлучивао о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, без обзира на то што подносиоци нису поставили конкретан захтев у овом смислу.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 10. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 265/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Уставни суд указује да није посебно разматрао тврдње подносилаца којима се указује да им је оспореним решењима и у предметном стечајном поступку повређено право на једнаку заштиту права и право на правно средство из чл. 36. Устава, имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде права из чл. 32. и 58. Устава и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставне жалбе, решавајући као у другом делу тач. 1. до 7. изреке.
12. У погледу захтева подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83). Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 11. изреке.
13. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.