Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. И, М. А. и Л. А, свих из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе Д. И, М. А. и Л. А. и утврђује да су подносиоцима уставних жалби повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15.
2. Утврђује се право Д. И, М. А. и Л. А. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право Д. И. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, а М. А. и Л. А. на накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеним за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. И, М. А. и Л. А, сви из Крагујевца, су 1. марта 2024. године, преко пуномоћника Р. В, адвоката из Крагујевца, изјавили уставне жалбе Уставном суду, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15. Подносиоци су истакли и захтеве за накнаду материјалне и нематеријалне штете.
У уставним жалбама, поред осталог, је наведено да стечајни поступак над стечајним дужником „А.“ АД Крагујевац, траје више од осам година и да потраживања подносилаца, односно њихових правних претходника, из радног односа, која су утврђена у том поступку, још увек нису намирена. Подносиоци уставних жалби су предложили да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди повреду означених уставних права и да им утврди право на накнаду материјалне штете у висини потраживања утврђених у том поступку, као и накнаду нематеријалне штете у износу од по 1.000 евра сваком у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Привредног суда у Крагујевцу Ст. 17/15 од 25. маја 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником „А.“ а.д. Крагујевац.
Правни претходници подносилаца уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа која су им и утврђена.
Решењем Привредног суда у Крагујевцу Ст. 17/15 од 5. фебруара 2024. године мења се коначна листа признатих и оспорених потраживања стечајних поверилаца стечајног дужника „А.“ а.д. Крагујевац, усвојена закључком стечајног судије Ст. 17/15 од 14. јуна 2016. године у односу на пријаву потраживања ППОТ 475, тако што се у колони „назив и седиште повериоца“, уместо имена и презимена „С. И. из Крагујевца“, сада уписује „Д. И. из Крагујевца, ул. Перистерска бр. …“, а на основу правноснажног допунског решења Јавног бележника Милице Вулетић из Крагујевца УПП: 363/20, веза О. 1450/20 од 30. јануара 2024. године којим је Д. И. из Крагујевца оглашен за законског наследника утврђеног потраживања у предметном стечајном поступку.
Решењем Привредног суда у Крагујевцу Ст. 17/15 од 17. јануара 2024. године мења се коначна листа признатих и оспорених потраживања стечајних поверилаца стечајног дужника „А.“ а.д. Крагујевац, усвојена закључком стечајног судије Ст. 17/15 од 14. јуна 2016. године у односу на пријаву потраживања ППОТ 277, тако што у колони „назив и седиште повериоца“, уместо речи „А. Б. из Крагујевца“, треба да стоје речи „М. А. из Крагујевца, Угљаревац …, са уделом ½ и Л. А. из Крагујевца, Угљаревац, улица Јаворачка .., са уделом 1/2“, а на основу правноснажног решења Основног суда у Крагујевцу О. 2878/17 од 22. јануара 2018. године којим су М. А. и Л. А, обојица из Крагујевца, оглашени за законске наследнике утврђеног потраживања у предметном стечајном поступку са уделом 1/2.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
5. Одлучујући најпре о уставним жалбама подносилаца у делу истакнуте повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, која је, у њеном релевантном делу, приказана у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године („Службени гласник РС“, број 61/23, доступно и на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs.).
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије (представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.) утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које и сам прихвата, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са друштвеним, односно већинским државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са друштвеним, односно државним капиталом, у тренутку изјављивања уставних жалби трајао преко осам година, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставне жалбе подносилаца у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући да ли је подносиоцима уставних жалби у стечајном поступку повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, као и то да су подносиоци истакли и захтеве за накнаду материјалне штете, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Крагујевцу да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа према стечајном дужнику са друштвеним, односно државним капиталом, представља и повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе и у том делу, па је утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15 повређено право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право Д. И, М. А. и Л. А. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђивањем права на накнаду нематеријалне штете, и то Далибору Илићу у износу од 800 евра, а Марку Алексићу и Лазару Алексићу у укупном износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеним за износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу нематеријалне штете због евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 17/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду опредељене захтеве подносилаца као и ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж-277/2017 од 4. јуна 2020. године).
Поред тога, Уставни суд због специфичних околности овог предмета указује и на то да је Европски суд за људска права у више својих одлука изразио став по питању висине накнаде неимовинске штете због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, у случајевима када су подносиоци представки правни следбеници лица на које та судска одлука гласи. Наиме, довољна и адекватна накнада која се досуђује подносиоцима представки као правним следбеницима лица на које судска одлука гласи, без обзира на њихов број, је управо она накнада која би припала њиховом правном претходнику (видети: предмет Мехмедовић и други против Србије, представка број 23202/20 и 14 других, пресуда од 29. септембра 2022. године и предмет Новица Ранђеловић против Србије и други подносиоци, представка 42495/18 и друге, одлука од 29. априла 2021. године).
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.