Уставни суд у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tаmás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. Ђ. из села Балиновцe, код Владичиног Хана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. Ђ. и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 1/14.
2. Утврђује се право Ј. Ђ. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 1/14, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. Ђ. из села Балиновцe код Владичиног Хана, је 6. јануара 2022. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Београда, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднео Основном суду у Сурдулици, тужбу против Републике Србије Министарства правде Привредног суда у Лесковцу, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 1/14, над стечајним дужником ДП. „Д.“ Владичин Хан.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Сурдулицу је доставио овај предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подносилац је у тужби, која се у смислу цитираних одредаба Закона има сматрати уставном жалбом (у даљем тексту: уставна жалба), истакао да је у предметном стечајном поступку поднео пријаву потраживања из радног односа. У стечајном поступку подносиоцу је делимично признато пријављено потраживање, а правноснажном пресудом Привредног суда у Лесковцу П. 567/14 од 15. септембра 2014. године усвојен је тужбени захтев подносиоца и утврђено да је основан и део потраживања оспорен у стечајном поступку. Подносилац уставне жалбе своја потраживања није у целости наплатио. Из тог разлога је поднео приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем надлежног суда.
Подносилац је тужбом захтевао да му буде досуђена накнада материјалне штете у износу утврђеног, а ненаплаћеног новчаног потраживања у предметном стечајном поступку, са законском затезном каматом и накнада трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 1/14 од 30. јануара 2014. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „Д.“ Владичин Хан, а за стечајног управника именована је Агенција за приватизацију.
Подносиоцу уставне жалбе су утврђена потраживања из радног односа, која у целости нису наплаћена.
Решењима Привредног суда у Лесковцу Р4 Ст. 3085/21 од 16. децембра 2021. године усвојен је приговор подносиоца и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 1/14, над стечајном дужником ДП „Д.“ Владичин Хан и наложено је поступајућем судији да у року од четири месеца од дана пријема овог решења предузме све неопходне мере у циљу што бржег окончања стечајног поступка.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбa подносиoцa, којa je поднетa надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматра уставнoм жалбoма.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подносиоцу повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, као и о захтеву подносиоца за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања у предметном стечајном поступку.
Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, (у даљем тексту: Европски суд), доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Уставни суд је имао у виду и свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да је правноснажним решењем надлежног привредног суда усвојен приговор подносиоца и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у коме је подносилац пријавио своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су му у том поступку призната, али нису у целости намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања подносиоца, која потичу из радног односа, у стечајном поступку у предмету Ст. 1/14, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу подносиоца, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 1/14, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како је подносилац истакао и захтев за исплату законске затезне камате, Уставни суд указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који је након тога уступљен на надлежност Уставном суду), Уставни суд указује да је, имајући у виду да се тужба подносиоца у смислу цитираних измена закона сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев подносиоца за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Поред претходно наведеног, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подносиоца уставне жалбе, који ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.