Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ј. из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Ј. изјављена против пресуде Врховног касационог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Ј. из Новог Пазара, поднела је Уставном суду, 8. августа 2022. године, преко пуномоћника Р. Л, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 15. новембра 2022. године, против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у делу у коме је преиначена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 44/18 од 19. маја 2021. године, пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.3. 3/22 од 21. марта 2022. године и пресуде Врховног Касационог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава Републике Србије, као и против радњи службених лица Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа Краљево, због повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета, зајемченог одредбама члана 25. Устава, као и одредбама члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подноситељка уставне жалбе је 13. јуна 2024. године, преко другог пуномоћника, А. К, адвоката из Београда, поднела Уставном суду поднесак насловљен као „ургенција за одлучивање о уставној жалби“.
Како се права гарантована означеним одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима је подноситељка уставне жалбе, као другоокривљена, правноснажно оглашена кривом због извршења кривичног дела трговина утицајем из члана 366. став 1. Кривичног законика и осуђена на казну затвора у трајању од једне године, која ће се извршити тако што ће је окривљена издржавати у просторијама у којима станује уз примену електронског надзора, с тим да не сме напуштати просторије у којима станује осим у случајевима прописаним Законом који уређује извршење кривичних санкција. Додатно, уставном жалбом су оспорене и радње овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа Краљево, које су наводно предузете приликом њеног саслушања 23. јула 2014. године.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подноситељки повређено право на правично суђење тиме што је Врховни касациони суд, одбијајући као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, погрешно применио одредбе Законика о кривичном поступку и то јер је оптужба прекорачена, јер је одбрана окривљене пред Полицијском управом Краљево у предмету Ку. 11997/14 од 23. јула 2014. године прибављена уз примену психичке тортуре, као и у погледу терета доказивања оптужбе, а не доказивања невиности од стране окривљене; да је изрека оспорене пресуде противречна разлозима, а пресуда нема уопште разлога о одлучним чињеницама, док су дати разлози су потпуно нејасни и у знатној мери противречни; да се прекорачење оптужбе огледа у томе да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Краљеву окривљеној стављено на терет извршење кривичног дела из члана 366. став 1. Кривичног законика, због тога што је захтевала новац и примила једну тренерку како би „коришћењем свог претпостављеног утицаја за који је окр. С.Б. приказала да као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару познаје више лица која могу донети ову одлуку и да преко жене која је запослена у Влади Републике Србије може издејствовати да се у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде РС донесе одлука по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“, а да се у изреци оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у овом делу, наводи „да коришћењем свог претпостављеног утицаја и то преко извесних лица из Београда, а која лица је упознала као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару, посредује да надлежни државни орган - Управа за извршење кривичних санкција у Београду донесе одлуку по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“; да је, упоређујући диспозитив најбитнијег дела оптужбе и изреке наведених пресуда, јасно да је чињенични опис поступања окривљене у пресудама другачије приказан од оног из оптужнице; да утврђење пресуда да ће окривљена преко извесних лица, а не преко жене из Владе Републике Србије посредовати у доношењу одлуке, представља прекорачење оптужбе повећањем криминалне делатности окривљене, јер она, по пресудама, посредује не преко „једне жене из Владе РС“, већ преко већег броја лица која, чак, имају већу моћ од ње; да значајно и неограничено проширење броја лица преко којих ће, наводно, бити извршен утицај за остварење незаконите радње у односу на оптужбу, свакако повећава криминални потенцијал окривљене, што представља прекорачење оптужбе; да је окривљеној повређено право на одбрану на више начина; да другостепени и трећестепени суд дају потпуно неприхватљиво образложење да одбрана окривљене, дата на записник о саслушању осумњичене С. Ј. Ку. 11997/14 од 23. јула 2014. године, састављеним пред Полицијском управом Краљево, у полицијским просторијама Рашка, није последица примењене психичке тортуре, јер је окривљена била способна за расуђивање, а записник о датој одбрани је потписала у присуству браниоца ангажованог по службеној дужности; да, при томе, оба суда не третирају налаз и мишљење вештака медицинске струке да су тегобе које је окривљена С. имала при давању наведене одбране „могле утицати на правилно расуђивање и одлучивање“; да је ову околност требало тумачити и образложити у складу са осталим изведеним доказима који недвосмислено указују на психичку тортуру окривљене која се, између осталог, огледа и у томе што је претрес стана окривљене С. вршен од стране великог броја униформисаних и неуниформисаних припадника полиције у присуству великог броја лица, па и малолетне деца, да је окривљена лишена слободе у врло лошем здравственом стању, јер је тог дана дошла из Београда са лечења, са браунилом на руци, да је након лишења слободе одведена у Полицијску станицу Рашка, а не у надлежну Полицијску управу Нови Пазар, да је задржана преко девет часова, да јој је ускраћено право на изабраног браниоца и наметнут јој је бранилац по службеној дужности и да јој је обећано неодређивање притвора у случају признања; да су судови одбијали предлог одбране у току читавог поступка да се, као сведок, саслуша Д.Д. из Београда, чијим саслушањем би се једино могло утврдити да ли је окривљена С. од њега тражила било какво посредовање, те је стога, одбијање предлога за саслушање наведеног лица драстично кршење права на одбрану окривљене; да у пресуди Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, на страници 14. став први, другостепени суд, коментаришући разговоре оптужене и НН лица из Београда по имену Д, наводи да „…како то произлази из транскрипата разговора у списима предмета, не искључује постојање кривичног дела…“, које разлоге прихвата и суд трећег степена, што представља повреду правила о терету доказивања; да је пред Апелационим судом у Крагујевцу, као судом трећег степена, окривљеној повређено право на законом установљен суд, јер је суд поступао у већу састављеном од троје судија од којих ниједно од то троје судија, годишњим распоредом, није распоређено у веће надлежно за одлучивање о жалбама у трећем степену; да су у изреци потврђене другостепене пресуде нејасно и непотпуно описани објективни и субјективни елементи кривичног дела које се окривљеној С. стављају на терет; да се основано може поставити питање да ли радње окривљене С, чак и да су извршене на начин приказан у оптужници, представљају само припремне радње, које нису кажњиве или покушај кривичног дела који, у овом случају, није кажњив; да је, у вези са наведеним, дошло до повреде начела In dubio pro reo јер тужилац, очигледно, није доказао чињеничне наводе из којих произлази дата правна квалификација, а другостепени и трећестепени суд су, својим пресудама, повредили наведено начело да чињенице које иду на штету окривљеног морају бити потпуно доказане, а да се чињенице које иду у корист окривљеног узимају као доказане.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји њену уставну жалбу, утврди повреду истакнутих права, поништи оспорене пресуде и одреди правично задовољење због претрпљених повреда у опредељеном износу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Кто. 42/14 од 17. септембра 2014. године, измењеном актима тог тужилаштва Кто. 42/14 од 28. новембра 2017. године и Кто. 42/14 од 10. јула 2019. године, подноситељки уставне жалбе, као трећеоптуженој од четири окривљена, је стављено на терет извршење продуженог кривичног дела давање мита из члана 368. ст. 1. и 2. у вези члана 61. Кривичног законика и кривичног дела трговина утицајем из члана 366. став 1. Кривичног законика.
Првостепеном пресудом Вишег суда у Краљеву К. 44/18 од 19. маја 2021.године, поред осталих, окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, оглашена је кривом да је радњама под тачком 1. извршила продужено кривично дело давање мита из члана 368 став 1. у вези члана 61. Кривичног законика, па је суд окривљену осудио на казну затвора у трајању од једне године, у коју јој се урачунава време проведено у притвору у периоду од 23. јула 2014. године до 26. августа 2014. године, коју казну ће издржавати у просторијама у којима станује уз примену електронског надзора и од окривљене је одузет износ од 192.349,89 динара, па је обавезана да наведени износе уплати у корист буџета Републике Србије у року од 15 дана од правноснажности пресуде, као и да на име трошкова кривичног поступка плати износ о коме ће суд одлучити посебним решењем, а на име судског паушала износ од 10.000,00 динара, све у року од 15 дана од дана правноснажности те пресуде.
Другостепеном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, оспореном у делу у коме је преиначена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 44/18 од 19. маја 2021. године, након отвореног и одржаног претреса пред тим судом, делимичним усвајањем жалби Вишег јавног тужиоца у Краљеву, окривљених и њихових бранилаца преиначена је пресуда Вишег суда у Краљеву К.44/18 од 19. маја 2021. године, и то тако што је у ставу један изреке, поред осталих, и окривљена оглашена кривом због извршења кривичног дела трговина утицајем из члана 366. став 1. Кривичног законика и осуђена на казну затвора у трајању од једне године, у коју је урачунато време проведено у притвору од 23. јула 2014. године до 26. августа 2014. године, с тим да ће се изречене казне извршити тако што ће их окривљене издржавати у просторијама у којима станују уз примену електронског надзора, а у ставу два изреке пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године окривљена је ослобођена од оптужбе да је извршила продужено кривично дело давање мита из члана 368. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика и одлучено је да трошкови кривичног поступка, у овом делу, падну на терет буџетских средстава суда, док су жалбе Вишег јавног тужиоца у Краљеву, окривљених и њихових бранилаца, у преосталом делу одбијене као неосноване.
У образложењу оспорене другостепене пресуде, између осталог, је наведено: да се основано изјављеним жалбама јавног тужиоца, окривљене и њеног браниоца указује да првостепени суд пресудом није потпуно решио предмет оптужбе у погледу кривичног дела трговина утицајем из члана 366. став 1. Кривичног законика, које је, између осталог, стављено на терет окривљеној оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Краљеву Кто. 42/14 од 17. септембра 2014. године, која је измењена дана 28. новембра 2017. године (као и дана 10. јула 2019. године, али не у погледу овог кривичног дела) и учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, тиме што у изреци пресуде није донео одлуку о овом кривичном делу, а у образложењу пресуде је нашао да није доказано да је окривљена извршила предметно кривично дело, а што је последица погрешно утврђеног чињеничног стања, на шта се указује жалбом јавног тужиоца; да, одлучујући о супротстављеним тврдњама јавног тужиоца да у радњама окривљене стоје елементи кривичног дела из члана 366. став 1. Кривичног законика и окривљене и њене формалне одбране који истичући битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, предлажу доношење ослобађајуће пресуде према окривљеној за наведено кривично дело, Апелациони суд налази да је жалба јавног тужиоца основана и да су се у радњама окривљене стекли објективни и субјективни елементи кривичног дела које јој је стављено на терет; да је Апелациони суд, као другостепени, након одржаног претреса, прихватајући доказе на околност извршења овог кривичног дела који су изведени пред првостепеним и другостепеним судом, нашао да је погрешан закључак првостепеног суда да окривљена није имала претпостављени утицај; да, насупрот наводима жалбе браниоца окривљене да је записник о саслушању осумњичене у Полицијској управи Краљево, Полицијска станица Рашка од 23. јула 2014. године, који је уврштен у доказну грађу и за предметно кривично дело, незаконит доказ, јер је над окривљеном примењена психичка тортура, Апелациони суд налази да је првостепени суд правилно прихватио наведени записник као доказ и на истом засновао свој закључак да је окривљена од осуђеног Б.С. тражила и примила награду на име посредовања (иако исти није био од одлучног утицаја јер би и без тог записника одлука била иста, имајући у виду остале доказе), дајући о томе јасне разлоге, које је прихватио и Апелациони суд, а посебно имајући у виду налаз и мишљење комисије вештака Опште болнице Студеница у Краљеву, у коме су се изјаснили о здравственом стању окривљене у време давања исказа у полицији, наводећи да су постојеће тегобе (санирани чир на дванаестопалачном цреву, хронични гастритис, депресија са елементима ПТСП и акутна стресна реакција због привођења) компромитовале њено психичко стање, али не у мери да би била процесно неспособна; да, имајући у виду овакав налаз и мишљење из кога произлази да окривљена није била лишена могућности да рационално расуђује, односно да су наведене тегобе деловале на способност расуђивања, али не у тој мери да би се могло рећи да није била способна за расуђивање, то су наводи жалбе да се ради о психичкој тортури над окривљеном оцењени као неосновани, тим пре што за овакву тврдњу нема постојећих доказа сем речи окривљене са главног претреса, при чему ове околности нису истицане у тужилачкој истрази; да је, услед тога Апелациони суд одбио предлог одбране окривљене да се на претресу пред другостепеним судом као сведок испита М.Ц, адвокат из Р, који је био бранилац окривљене приликом саслушања у полицији, као сувишан, будући да је вештачењем утврђено у каквом се физичком и психичком стању налазила окривљена приликом давања исказа и од каквог је то било значаја за валидност њеног исказа; да се, такође, неосновано жалбом истог браниоца тврди да су транскрипти разговора као резултат посебне доказне радње тајног праћења и снимања незаконит доказ, јер је наредба издата од стране ненадлежног судије за претходни поступак из Краљева, будући да одредбе чл. 171. и 172. Законика о кривичном поступку предвиђају да ову наредбу мора да изда судија за претходни поступак где окривљени има пребивалиште или евентуално према месту извршења дела; да, код неспорно утврђене чињенице да је окривљена од осуђеног Б.С. захтевала износ од 4.000 евра и једну женску тренерку, коју је касније и примила, да коришћењем свог утицаја преко извесних лица из Београда, која су очигледно утицајна јер су им познате поверљиве информације, посредује како би надлежни орган донео одлуку по којој ће окривљеном променити место извршења казне затвора, то је по оцени Апелационог суда, окривљена као државни службеник и дугогодишњи управитељ писарнице у суду, услед личних познанстава имала претпостављени утицај; да околност да се у разговорима са НН лицем из Београда експлицитно не помиње извршење казне, већ да окривљена само поставља питање том лицу „Јеси ли ми сазнао за оно још, моје?“, како то произлази из транскрипта разговора у списима предмета, не искључује постојање кривичног дела, из претходно наведених разлога; да је, стога Апелациони суд одбио доказни предлог формалне одбране окривљене да се као сведок испита лице за које одбрана претпоставља да је лице означено као „НН “ у транскриптима преслушаних разговора, налазећи да је извођење овог доказа сувишно за доношење одлуке; да се, надаље, основано изјављеним жалбама бранилаца обе окривљене суштински указује да је погрешно утврђено чињенично стање у погледу радње која представља биће кривичног дела примање мита из члана 367. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, које је окривљеној М.Ј. стављено на терет, а односи се на примање поклона да у оквиру свог службеног овлашћења изврши службену радњу коју није смела извршити, односно да не изврши службену радњу коју би морала извршити; да, полазећи од правне и процесне ситуације у којој је прималац мита оглашен кривим да је извршио продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 3. у вези става 2. у вези члана 61. Кривичног законика (јер је примио поклон како би извршио службену радњу коју је морао да изврши), то није доказано да је окривљена посредовала у подмићивању службеног лица како исто не би извршило службену радњу коју би морало да изврши, већ су се у њеним радњама стекли елементи продуженог кривичног дела давање мита из члана 368. став 2. у вези члана 61. Кривичног законика, за које није могла да буде оглашена кривом, јер је у међувремену наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења протеком шест година од извршења кривичног дела за које је запрећена казна затвора до три године (застарелост је почела да тече од 11. априла 2014. године, као последњег дана у периоду означеном као време извршења кривичног дела); да је, следствено томе, Апелациони суд усвајањем жалбе окривљене и њеног браниоца у том делу преиначио првостепену пресуду тако што је ову окривљену ослободио од оптужбе да је извршила продужено кривично дело давање мита из члана 368. став 2. у вези члана 61. Кривичног законика, јер није доказано да је исто извршила, на начин како је то описано у измењеној оптужници Вишег јавног тужиоца у Краљеву од 10. јула 2019. године и одлучио као у изреци под II.
Оспореном трећестепеном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Кж.3. 3/22 од 21. марта 2022. године одбијене су као неосноване жалбе окривљене и њених бранилаца изјављене против другостепене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, која је и потврђена.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године, у ставу другом изреке, одбијен је као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљене С. Ј. - адвоката Р. Л. поднет против пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.3. 3/22 од 21. марта 2022. године, у односу на повреду кривичног закона из члана 438. став 1. тачка 9) Законика о кривичном поступку, док је у преосталом делу захтев за заштиту законитости одбачен као недозвољен.
У образложењу ове оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, захтев за заштиту законитости браниоца окривљене С. Ј. - адвоката Р. Л. је неоснован у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, док је у преосталом делу недозвољен; да је бранилац окривљене С. Ј.– адвокат Р. Л. у поднетом захтеву за заштиту законитости навео да је побијаним пресудама учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, коју образлаже наводима да је оптужницом Вишег јавног тужиоца у Краљеву окривљеној С. Ј. стављено на терет извршење кривичног дела из члана 366. став 1. КЗ због тога што је захтевала новац и примила једну тренерку како би „...коришћењем свог претпостављеног утицаја за који је окривљеном С.Б. приказала да као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Н.П. познаје више лица који могу донети ову одлуку и да преко жене која је запослена у Влади Републике Србије може издејствовати да се у Управи за извршење кривичних санкција Министарства праве РС донесе одлука по којој ће се окривљеном С.Б. променити место издржавања казне затвора ...“, док је у изреци пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8 новембра 2021. године, у овом делу наведено „... да коришћењем свог претпостављеног утицаја и то преко извесних лица из Београда, а која лица је упознала као вишегодишњи управитељ писарнице Основног суда у Н.П, посредује да надлежни орган – Управа за извршење кривичних санкција у Београду донесе одлуку по којој ће се окривљеном С.Б. променити место извршења казне затвора ...“; да је на описани начин, по ставу одбране, учињена повреда закона из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, јер из изреке пресуде произлази да ће окривљена свој претпостављени утицај извршити преко извесних лица из Београда, док из диспозитива оптужног акта произлази да ће окривљена свој претпостављени утицај извршити преко жене која је запослена у Влади Републике Србије; да је одредбом члана 420. став 1. ЗКП прописано да се пресуда може односити само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднесеној или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници; да из цитиране законске одредбе произлази да између оптужбе и пресуде мора постојати идентитет и подударност у погледу субјективне и објективне истоветности дела; да прекорачење оптужбе на штету окривљеног подразумева измену чињеничног описа дела, који је дат у оптужном акту додавањем нове радње извршења, односно веће криминалне воље окривљеног, на који начин се погоршава његов положај у погледу правне оцене дела или кривичне санкције; да се, у конкретном случају, правноснажна пресуда односи на исто лице – окривљену С. Ј. и на исто кривично дело – трговина утицајем из члана 366. став 1. КЗ; да, по налажењу Врховног касационог суда, побијаном правноснажном пресудом није прекорачена оптужба, односно није повређен објективни, ни субјективни идентитет оптужбе и пресуде, а ово имајући у виду да су у односу на окривљену С. Ј. битна обележја бића кривичног дела иста и у диспозитиву оптужног акта и у изреци пресуде, односно да у битном постоји истоветност чињеничног описа радње извршења предметног кривичног дела из изреке пресуде са чињеничним описом радње дела датог у прецизираној оптужници; да је, из наведених разлога, по налажењу Врховног касационог суда, Апелациони суд у Крагујевцу прилагодио изреку пресуде чињеничном стању које произлази из изведених доказа, при чему није измењена суштина чињеничног описа радње из оптужења - „коришћењем свог претпостављеног утицаја“ тако да није повређен објективни идентитет између оптужбе и пресуде, нити је тим изменама суд увећао криминалну количину на штету окривљене С. Ј. у погледу кривице, па су изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљене С. Ј. - адвоката Р. Л, којима се на наведени начин указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 9) ЗКП, од стране овог суда, оцењени као неосновани; да је у преосталом делу захтев за заштиту законитости браниоца окривљене С. Ј. - адвоката Р. Л. недозвољен; да бранилац окривљене у захтеву за заштиту законитости наводи да је окривљеној у току поступка повређено право на одбрану, обзиром да је у току поступка предлагала издвајање из списа записника о саслушању С. Ј. Ку. 11997/14 од 23. јула 2014. године састављен пред ПУ Краљеву у полицијским просторијама Рашка, јер је прибављен супротно члану 85. став 5. ЗКП, али и због тога што је он плод примене психичке тортуре; да бранилац окривљене изнетим наводима, по ставу овог суда, указује на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, означавајући напред наведени записник као незаконит доказ; да, образлажући означену повреду закона бранилац у суштини оспорава чињенично стање везано за околности под којим је обављено саслушање окривљене С. Ј. односно указује на повреду закона из члана 440. ЗКП, наводећи да другостепени и суд трећег степена дају потпуно неприхватљиво образложење да наведена одбрана окривљене није последица примењене психичке тортуре, јер је окривљена била способна за расуђивање, а записник о датој одбрани је потписала у присуству браниоца ангажованог по службеној дужности, а да при том судови не „третирају“ налаз и мишљење вештака медицинске струке да су тегобе које је окривљена С. Ј. имала при давању наведене одбране „могле утицати на правилно расуђивање и одлучивање“, а који налаз и мишљење је требало тумачити и образложити у складу са осталим изведеним доказима, који недвосмислено, по ставу одбране, указују на психичку тортуру; да, с тим у вези бранилац означава и указује на Конвенцију о људским правима, судску праксу Европског суда за људска права, као и судску праксу Врховног касационог суда и Апелационог суда у Крагујевцу; да, поред изнетог, бранилац окривљене указује и на повреду кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 3) ЗКП, наводима да је пред Апелационим судом у Крагујевцу, као судом трећег степена, окривљеној повређено право на законом установљени суд, обзиром да ниједно од троје судија - судија Ђ.Р, председник већа, З.Ђ. и Д.С, чланови већа, није распоређено у веће надлежно за одлучивање по жалбама у трећем степену; да, такође, овај бранилац, у поднетом захтеву за заштиту законитости указује и на повреду закона из члана 438. став 1. тачка 11) ЗКП, наводима да су у изреци потврђене другостепене пресуде нејасно и непотпуно описани објективни и субјективни елементи кривичног дела који се окривљеној С. Ј. стављају на терет, као и на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, наводима да побијане пресуде не садрже разлоге о томе, на основу којих доказа се утврђује да је окривљена С. Ј. имала претпостављени утицај да издејствује промену места издржавања казне окривљеном С.Б, а да се из образложења пресуде може закључити да другостепени и суд трећег степена кривицу окривљене С. Ј. утврђује само на основу њене одбране у ПС Рашки и „прислушкиваних разговора“ са окривљеним Б.С. и Д.Д; да, како чланом 485. став 4. ЗКП који прописује разлоге због којих окривљени, односно његов бранилац, сходно правима која у поступку има у смислу члана 71. тачка 5) ЗКП могу поднети захтев за заштиту законитости против правноснажне одлуке и поступка који је претходио њеном доношењу, није предвиђена могућност подношења овог ванредног правног лека због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања односно повреде закона из члана 440. ЗКП, као ни због повреде закона из члана 438. став 1. тачка 3 и. тачка 11) и члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП, то је Врховни касациони суд захтев браниоца окривљене С. Ј. – адвоката Р. Л. у напред наведеном делу оценио као недозвољен.
Одредбама члана 366. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-исправка, 107/05-исправка, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је да ће се, ко захтева или прими поклон или какву другу корист за себе или другог, непосредно или преко трећег лица, да коришћењем свог службеног или друштвеног положаја или стварног или претпостављеног утицаја, посредује да се изврши или не изврши нека службена радња, казнити затвором од шест месеци до пет година.
5. Мериторно разматрајући део уставне жалбе у коме је оспорена пресуда Врховног касационог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године и у коме је подноситељка истакла повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава, Уставни суд је оценио да, у суштини, подноситељка те повреде образлаже наводима да је Врховни касациони суд, одбијајући као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљене, погрешно применио одредбе Законика о кривичном поступку и то јер је оптужба прекорачена, као и да су судови повредили правила о терету доказивања, тиме што је у образложењу другостепене пресуде наведено „не искључује постојање кривичног дела“.
Наводе о прекорачењу оптужбе подноситељка уставне жалбе образлаже тврдњом да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Краљеву њој било стављено на терет извршење кривичног дела из члана 366. став 1. Кривичног законика због тога што је захтевала новац и примила једну тренерку како би „коришћењем свог претпостављеног утицаја за који је окривљеном С.Б. приказала да као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару познаје више лица која могу донети ову одлуку и да преко жене која је запослена у Влади Републике Србије може издејствовати да се у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде РС донесе одлука по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“, а да се у изреци оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у том делу, наводи „да коришћењем свог претпостављеног утицаја и то преко извесних лица из Београда, а која лица је упознала као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару, посредује да надлежни државни орган - Управа за извршење кривичних санкција у Београду донесе одлуку по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“. Подноситељка уставне жалбе сматра да је оваквом изменом описа радње извршења, тако што је утврђено да ће она преко извесних лица, а не преко жене из Владе Републике Србије, посредовати у доношењу одлуке, оптужба прекорачена повећањем криминалне делатности окривљене, јер она, по пресудама, посредује не преко „једне жене из Владе РС“, већ преко већег броја лица која, чак, имају већу моћ од ње, те да значајно и неограничено проширење броја лица преко којих ће бити извршен утицај за остварење незаконите радње у односу на оптужбу, свакако повећава криминални потенцијал окривљене, а што све није отклонио Врховни касациони суд својом оспореном пресудом.
Испитујући основаност изнетих навода подноситељке уставне жалбе, Уставни суд, најпре, констатује да није надлежан да уместо и након надлежних судова преиспитује законитост оспорене пресуде и тиме преузима судску надлежност. Задатак Уставног суда у конкретном случају је да испита да ли је произвољном применом меродавног права, на коју указује подноситељка уставне жалбе дошло до ускраћивања гаранција утврђених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 5. Устава, чија се повреда истиче уставном жалбом.
По оцени Уставног суда, подноситељка повреду права из члана 33. ст. 2. и 5. Устава заснива на повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, коју образлаже тврдњом да је према њој оптужба прекорачена тиме што је суд значајно и неограничено проширио број лица преко којих ће бити извршен утицај за остварење незаконите радње у односу на оптужбу, што по њеном мишљењу, свакако повећава криминални потенцијал окривљене.
Уставни суд, пре свега, указује на то да кривични суд није везан правном квалификацијом дела, већ његовим чињеничним описом у диспозитиву оптужног акта, као и да окривљени у кривичном поступку своју одбрану износи у односу на правно релевантне чињенице које му се оптужним актом стављају на терет. Полазећи од изнетог, Уставни суд је наводе уставне жалбе о истакнутој повреди посебних права окривљеног на одбрану ценио у оквиру оцене основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на правично суђење, коју подноситељка уставне жалбе заснива на тврдњама да је према њој оптужба прекорачена.
Оцењујући основаност изнетих навода уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је у изреци те пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, другостепени суд делимично изменио чињенице и околности које конкретизују кривично дело због којих је подноситељка оглашена кривом, али да по оцени Уставног суда, наведене измене у конкретном случају, нити мењају идентитет дела, нити представљају такву неподударност између чињеничног описа дела у оптужници и чињеничног описа у изреци побијане пресуде, да доводе у питање правичност одлучивања поступајућег суда у предметном кривичном поступку.
Након увида у садржину свих оспорених пресуда, те упоређивањем чињеничног описа диспозитива прецизиране оптужнице и изреке оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, Уставни суд је мишљења да се не може сматрати очигледно произвољним ни уставноправно неприхватљивим измена описа радње извршења, извршена у тој пресуди, а коју је подржао и тада Врховни касациони суд својом оспореном пресудом Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године. Ово јасно произлази и из самог поређења радње извршења, наведене у оптужници Вишег јавног тужилаштва у Краљеву, којом је подноситељки било стављено на терет извршење кривичног дела из члана 366. став 1. Кривичног законика због тога што је захтевала новац и примила једну тренерку како би „коришћењем свог претпостављеног утицаја за који је окривљеном С.Б. приказала да као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару познаје више лица која могу донети ову одлуку и да преко жене која је запослена у Влади Републике Србије може издејствовати да се у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде РС донесе одлука по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“, са изреком оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у којој се, у том делу, наводи „да коришћењем свог претпостављеног утицаја и то преко извесних лица из Београда, а која лица је упознала као вишегодишњи управитељ писарнице у Основном суду у Новом Пазару, посредује да надлежни државни орган - Управа за извршење кривичних санкција у Београду донесе одлуку по којој ће се окр. С.Б. променити место издржавања казне затвора…“. И према оцени Уставног суда, не делује да су поступајући судови оваквом незнатном терминолошком изменом описа радње извршења, а потом ни Врховни касациони суд својом оспореном потврђујућом пресудом, прекорачили оптужбу у релевантној мери, тако што је утврђено да ће подноситељка преко више извесних лица, односно неодређеног броја, а не преко једне жене из Владе Републике Србије, посредовати у доношењу одлуке, с обзиром на то да том изменом није повећана ни криминална делатност, нити криминални потенцијал окривљене, као што очигледно изменом субјеката преко којих би окривљена деловала није и нити може бити нарушен објективни идентитет оптужбе и другостепене пресуде.
Додатно, Уставни суд је имао у виду и тврдње подноситељке уставне жалбе да јој је право на правично суђење повређено и тиме што је Врховни касациони суд у својој оспореној пресуди пропустио да отклони повреду правила о терету доказивања, која се огледала у томе што је у образложењу другостепене пресуде наведено да „околност да се у разговорима са НН лицем из Београда експлицитно не помиње извршење казне, већ да окривљена, као државни службеник и дугогодишњи управитељ писарнице у суду, само поставља питање НН лицу из Београда „Јеси ли ми сазнао за оно још, моје?“, не искључује постојање кривичног дела, из претходно наведених разлога“. Према оцени Уставног суда, оваква формулација поступајућих кривичних судова, имајући у виду целину образложења оспорених пресуда и сагледавајући у целости кривични поступак вођен против ње, такође не указује ни prima faciаe да је у предметном кривичном поступку произвољно примењено меродавно право према овој подноситељки уставне жалбе.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да ови наводи уставне жалбе не указују на основану сумњу да је оспореном пресудом произвољно примењено меродавно право према овој подноситељки, односно да је прекорачена оптужба, на шта она указује уставном жалбом, те да се не може сматрати ни очигледно арбитрарним став највишег суда у Републици Србији изражен у оспореној пресуди тог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године да образложењем своје пресуде Апелациони суд у Крагујевцу није повредио правила о терету доказивања наводећи да одређене околности „не искључују постојање кривичног дела“.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу, у овом делу, одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд, даље разматрајући уставну жалбу у делу у коме су оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у делу у коме је преиначена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 44/18 од 19. маја 2021. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.3. 3/22 од 21. марта 2022. године, указује на то да ће се, према правном ставу Суда, у кривичном поступку, доношењем одлуке о жалби изјављеној против првостепене пресуде, односно против другостепене пресуде, или о жалби изјављеној против решења којим се окончава поступак, сматрати да је исцрпљено последње правно средство пре изјављивања уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да се благовременост уставне жалбе, у конкретном случају, у односу на оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж.1. 549/21 од 8. новембра 2021. године, у делу у коме је преиначена пресуда Вишег суда у Краљеву К. 44/18 од 19. маја 2021. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.3. 3/22 од 21. марта 2022. године рачуна од дана када су окривљена, односно њени браниоци, примили те оспорене пресуде, којим је поступак одлучивања о кривици подноситељке уставне жалбе окончан, а што је свакако било пре 17. маја 2022. године, када је Врховни касациони суд донео своју, такође, оспорену пресуду Кзз. 424/22 од 17. маја 2022. године. Стога је Уставни суд оценио да је део уставне жалбе, поднете 8. августа 2022. године, у коме су оспорене наведена другостепена и трећестепена пресуда, неблаговремен јер је, у том делу, уставна жалба поднета по истеку рока од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, прописаног одредбама члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
Додатно, и у односу на оспорене радње службених лица Министарства унутрашњих послова, Полицијска управа Краљево, Уставни суд констатује да су оспорене радње, према наводима уставне жалбе, предузете приликом њеног саслушања 23. јула 2014. године. Имајући у виду то да је уставна жалба поднета 8. августа 2022. године, Уставни суд је оценио да је и овај део уставне жалбе у коме су оспорене наведене радње, неблаговремен.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, уставну жалбу, у овом делу, одбацио као неблаговремену, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић. с.р.