Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама Д. Д. из села Трњане код Алексинца, Д. С. из села Горњи Крупац код Алексинца, З. Ђ. из села Прћиловица код Алексинца, Р. Т. из села Тешица код Алексинца, С. М. из села Брадарац код Алексинца, Л. Н. и В. С, обе из Алексинца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Д. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3645/22 од 1. јуна 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Д. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3801/22 од 6. јуна 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
3. Усваја се уставна жалба З. Ђ. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3636/22 од 16. јуна 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Усваја се уставна жалба Р. Т. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 4089/22 од 20. јуна 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
5. Усваја се уставна жалба С. М. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 3807/22 од 20. јуна 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
6. Усваја се уставна жалба Л. Н. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 4092/22 од 20. јуна 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
7. Усваја се уставна жалба В. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 4087/22 од 20. јуна 2022. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
8. Поништавају се решења Привредног суда у Нишу Р4 Ст. 447/22 од 28. марта 2022. године, Р4 Ст. 416/22 од 28. марта 2022. године, Р4 Ст. 415/22 од 24. марта 2022. године, Р4 Ст. 440/22 од 8. априла 2022. године, Р4 Ст. 441/22 од 24. марта 2022. године, Р4 Ст. 442/22 од 8. априла 2022. године и Р4 Ст. 449/22 од 8. априла 2022. године и решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 3645/22 од 1. јуна 2022. године, Рж Ст. 3801/22 од 6. јуна 2022. године, Рж Ст. 3636/22 од 16. јуна 2022. године, Рж Ст. 4089/22 од 20. јуна 2022. године, Рж Ст. 3807/22 од 20. јуна 2022. године, Рж Ст. 4092/22 од 20. јуна 2022. године и Рж Ст. 4087/22 од 20. јуна 2022. године.
9. Усвајају се уставне жалбе Д. Д, Д. С, З. Ђ, Р. Т, С. М, Л. Н. и В. С. и утврђује да су подносиоцима уставних жалби повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. става 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10.
10. Утврђује се право Д. Д, Д. С, З. Ђ, Р. Т, С. М, Л. Н. и В. С. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д. из села Трњане код Алексинца и друга лица наведена у уводу и изреци поднели су 5. августа 2022. године, преко пуномоћника М. Н, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда наведениху тач. 1 до 8 изреке, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. става 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10.
Подносиоци у уставним жалбама истичу да су оспореним решењем произвољно одбијени њихови приговори ради убрзавања предметног стечајног поступка, као и да иста не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана пракса Европског суда за људска права и Уставног суда на коју су указали. У уставним жалбама је, такође, наведено да спорни стечајни поступак траје 13 година, а да подносиоци нису наплатили своја потраживања из радног односа од стечајног дужника - предузећа са већинским друштвеним капиталом.
Уставним жалбама је тражено да се утврди да су подносиоцима у оспореном стечајном поступку повређена наведена права. Такође, подносиоци су захтевали да им буде утврђено право на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Трговинског суда у Нишу Ст. 7/09 од 1. априла 2009. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДТП „А.“ Алексинац, а за стечајног управника је именована Агенција за приватизацију. Поступак се од 2010. године води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст.34/10.
Подносиоци уставних жалби су у предметном стечајном поступку пријавили своја потраживања из радног односа, која су им у истом поступку и утврђена.
Оспореним решењема Привредног апелационог суда одбијене су као неосноване жалбе подносилаца уставне жалбе и потврђена решења Привредног суда у Нишу којима су одбијени њихови приговор ради убрзавања стечајног поступка који се води пред тим судом у предмету Ст. 34/10. У образложењу оспорених другостепених решења је наведено да се за постојање повреде овог права цене сви критеријуми из одредбе члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подносилаца у односу на оспорена решења, Уставни суд констатује да су тврдње подносилаца о повреди права на правично суђење засноване на наводима да су њихови приговори произвољно одбијени и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења, јер је игнорисана релевантна пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) и Уставног суда.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносилаца који се односе на оспорено решење, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући суд приликом доношења оспореног решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да је оспорено решење искључиво засновано на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку доношења оспорених решења трајао 13 година, те да поступајући суд приликом доношења оспорених решења није имао у виду релевантну праксу Европског суда, коју прихвата и Уставни суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин на штету подносилаца.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године, објављеној на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорена решења, одлучујући као у тачки 8. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмете „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року. Из истог разлога, Уставни суд је у тачки 8. изреке поништио и првостепена решења, иако она нису оспорена уставним жалбама. Овакав став Уставни суд је изразио у Одлуци Уж-5357/2022 од 7. марта 2024. године.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оспорени стечајни поступак који се води према предузећу са већинским државним, односно друштвеним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао 13 година, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Нишу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа од стечајног дужника са претежним државним, односно друштвеним капиталом представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 9. изреке.
9. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 10. изреке, утврдио право подносилаца уставних жалби на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку пред Привредним судом у Нишу у предмету Ст. 34/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
10. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.