Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Милан Шкулић и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама А. П, Н. К. и М. С, свих из Челарева код Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. П. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 173/20 од 10. марта 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право А. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 173/20 од 10. марта 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 72/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба Н. К. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 133/20 од 4. марта 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Утврђује се право Н. К. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 133/20 од 4. марта 2020. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 72/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Усваја се уставна жалба М. С. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 146/20 од 10. марта 2020. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
6. Утврђује се право М. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Новом Саду Гжрр. 146/20 од 10. марта 2020. године, као и за остале износе који су подносиоцу уставне жалбе евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 72/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Одбацују се захтеви подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. П. из Челарева код Бачке Паланке и друга лица наведена у уводу и изреци поднели су Уставном суду, 11. јуна 2020. године, преко пуномоћника Р. П. и М. Ј, адвоката из Новог Сада, уставне жалбе против пресуда Вишег суда у Новом Саду наведених у тач. 1, 3. и 5. изреке, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставни суд је, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), наведене уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Уставним жалбама оспорене су пресуде донете у парничним поступцима вођеним по тужбама подносилаца уставних жалби ради исплате новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року, а које су поднете против Републике Србије. Оспореним пресудама правноснажно је обавезана тужена да подносиоцима на име новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку исплати по 600 евра, у динарској противвредности на дан исплате, према средњем курсу Народне банке Србије, са законском затезном каматом.
Подносиоци су оспорили висину износа досуђене накнаде, наводећи да судови нису правилно вредновали критеријуме за одређивање висине накнаде. У прилог томе, истакли су да је предметни стечајни поступак трајао дуже од девет година, а у коме они нису успели да наплате своја потраживања из радног односа. Предложили су да Уставни суд усвоји уставне жалбе и утврди повреду означених уставних права. Истакли су захтеве за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року у износу од по 2.400 евра, као и захтеве за накнаду трошкова за састав жалбе против првостепених одлука у износу од по 12.000,00 динара. Такође, поставили су захтеве за накнаду трошкова на име састава уставних жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењима Привредног суда у Новом Саду, односно Привредног апелационог суда усвојени су приговори предлагача, овде подносилаца уставних жалби, и утврђено да им је повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред тим судом над стечајним дужником А. д. „Д.“ Челарево, у предмету Ст. 72/10, а у коме су предлагачи пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, која су им у том поступку призната.
Оспореним пресудама Вишег суда у Новом Саду правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима, овде подносиоцима уставних жалби, на име новчаног обештећења за неимовинску штету због повреде права на суђење у разумном року исплати износе од по 600 евра, у динарској противвредности на дан исплате према средњем курсу Народне банке Србије, са законском затезном каматом, док су одбијени њихови тужбени захтеви преко досуђених до тражених износа од по 1.500 евра, односно 1.000 евра.
4. Одлучујући о уставним жалбама изјављеним против пресуда Вишег суда у Новом Саду из тач. 1, 3. и 5. изреке, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи подносилаца о учињеној повреди означеног уставног права заснивају на томе да је висина новчаног обештећења, која им је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року, недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези основаности ових навода и тврдњи подносилаца, а који се односе на оспорене пресуде, Уставни суд упућује на своје ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја и ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“, Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставним жалбама, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспоравају пресуде којима је подносиоцима правноснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја правноснажно досуђена потраживања из радног односа од послодавца – дужника, који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра, у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подносиоцима уставних жалби повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплате своја потраживања из радног односа од послодавца - дужника који је привредно друштво са друштвеним, односно државним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима оспореним пресудама Вишег суда у Новом Саду из тач. 1, 3. и 5. изреке, којима им је на име новчаног обештећења за неимовинску штету причињену повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Новом Саду Ст. 72/10, правноснажно досуђен износ од по 600 евра, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тач. 1, 3. и 5. изреке.
5. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се, такође, позива на образложење Одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подносиоцима уставних жалби на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року, најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тач. 2, 4. и 6. изреке, утврдио право подносиоцима уставних жалби на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуда Вишег суда у Новом Саду из тач. 1, 3. и 5. изреке, као и за остале износе који су подносиоцима уставних жалби евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Новом Саду у предмету Ст. 72/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Имајући у виду да је подносиоцима утврђена повреда права на правично суђење и утврђено им право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд налази да је беспредметно разматрање уставних жалби у односу на истакнуте повреде права из члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставне жалбе, решавајући као у другом делу тач. 1, 3. и 5. изреке
7. Разматрајући захтев подносилаца за накнаду материјалне штете на име плаћених адвокатских услуга за изјављивање жалбе против првостепене одлуке, Уставни суд је оценио да не постоје процесне претпоставке за одлучивање о том захтеву.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, и у овом делу одбацио уставне жалбе подносилаца, решавајући као у другом делу тач. 1, 3. и 5. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 7. изреке.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.