Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. Ћ. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. Ћ. и утврђује да је у парничном поступку који се водио пред Трећим основним судом у Београду у предмету П. 16388/11 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право Т. Ћ. на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања Одлуке том Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. Ћ. из Београда поднела је 3. септембра 2020. године, преко пуномоћника А. Л, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку наведеном у тачки 1. изреке,.
Подноситељка уставне жалбе наводи да, у конкретном случају, поступајући судови нису предузимали све неопходне мере како би се оспорени поступак окончао у што је могуће краћем року и без одуговлачења. Подноситељка предлаже да се утврди повреда означеног права, те да јој се одреди накнада нематеријалне штете у износу од 2.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Трећег основног суда у Београду П. 16388/11 и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиља И.М. из Београда поднела је 22. јула 2011. године Првом основном суду у Београду тужбу против тужене Т. Ћ, овде подноситељке уставне жалбе ради утврђења.
У спроведеном поступку заказано је укупно 20 рочишта за главну расправу, од којих је 13 одржано на којима је спроведен доказни поступак саслушањем странака и два сведока. Осталих седам рочишта нису одржана и то два због спречености поступајућег судије, два због штрајка адвоката, два на захтев тужиље и једно на захтев тужене. Решењем заменика председника Трећег основног суда у Београду од 2. јула 2015. године, усвојен је захтев поступајућег судије за сопствено изузеће од поступања у том предмету.
Трећи основни суд у Београду је донео пресуду П. 16388/11 од 22. јуна 2017. године, која је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 566/18 од 24. јануара 2020. године потврђена у ставом првим изреке, а преиначена у делу којим је одлучено о трошковима поступка.
Тужиља је 31. јула 2017. године поднела жалбу против првостепене пресуде.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Оцењујући основаност уставне жалбе којом се истиче повреда права на суђење у разумном року у парничном поступку, Уставни суд је на основу претходно изнетих чињеница и околности утврдио да је од подношења тужбе, дана 22. јула 2011. године, до доношења пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 566/18 од 24. јануара 2020. године којом је правоснажно окончан предметни поступак, протекло осам и по година.
Наведено трајање парничног поступка изазива сумњу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Ипак, приликом оцене да ли се трајање једног поступка може сматрати разумним или не, Уставни суд је имао у виду да је разумна дужина трајања судског поступка релативна категорија и да не зависи само од времена његовог трајања, већ и од низа других чинилаца који у конкретном случају утичу на дужину поступка, а то су, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања која у току поступка треба расправити, значај права за подносиоца уставне жалбе, понашање подносиоца као странке у поступку и поступање надлежних судова.
Уставни суд је оценио да се у предметном парничном поступку нису поставила сложена чињенична питања која су захтевала обимнији доказни поступак, будући да је спроведен доказни поступак само саслушањем странака и два сведока.
У погледу понашања подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подноситељка није допринела дужини трајања оспореног судског поступка, будући да су се она и њен пуномоћник редовно одазивали на позиве суда да приступе на рочиште, осим у једном случају када на захтев подноситељке уставне жалбе није одржано рочиште. Уставни суд је закључио да је подноситељка уставне жалбе имала легитимни интерес да се оспорени поступак оконча у разумном року.
Оцењујући поступање надлежних судова у овом поступку, Уставни суд је нашао да je одлучујући допринос дугом трајању предметног парничног поступка дао поступајући првостепени суд. Наиме, Уставни суд је оценио да првостепени суд није предузимао све законом предвиђене процесне мере које су му стајале на располагању да се поступак ефикасно спроведе и оконча, без непотребног одуговлачења, будући да је првостепена пресуда донета тек након скоро шест година од подношења тужбе, у ком периоду је на 13 одржаних рочишта спроведен доказни поступак само саслушањем странака и два сведока, а два рочишта нису одржана због спречености поступајућег судије. При том се не може ставити на терет суду то што два рочишта нису одржана због обуставе рада адвоката. Поред тога, и поступак по жалби странака трајао је две и по године.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је усвојио уставну жалбу и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), утврдио да је подноситељки уставне жалбе у оспореном поступку повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је одлучио као у тачки 1. изреке.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 900 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности значајне у овом уставносудском спору, посебно имајући у виду дужину трајања поступка. По оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подноситељка претрпела. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије (представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15, од 5. априла 2016. године), и више касније донетих пресуда, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неделотворног поступања суда.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.