Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. К. из Биоске код Ужица и С. Г. из Стапара код Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. К. и С. Г. и утврђује да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12.
2. Утврђује се право М. К. и С. Г. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право М. К. и С. Г. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. К. из Биоске код Ужица и С. Г. из Стапара код Ужица, поднели су 18. марта 2019. године, преко пуномоћника В. К, адвоката из Ужица, Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12.
У уставној жалби се наводи да су подносиоцима уставне жалбе призната и утврђена потраживања у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу над стечајним дужником „В.“ д.о.о. из Ужица. Подносиоци, незадовољни дугим трајањем стечајног поступка у коме нису наплатили своја потраживања, су истакли повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и повреду права на имовину из члана 58. Устава. Тражили су накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 2.000 евра у динарској противвредности, као и накнаду материјалне штете сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником – В. д.о.о. из Ужица, у стечају, отворен је решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 21/12 од 24. априла 2012. године.
Стечајни поступак је закључен решењем Привредног суда у Ужицу Ст. 21/12 од 22. фебруара 2019. године, које је постало правоснажно 15. марта 2019. године.
Стечајни повериоци, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 8. јуна 2012. године пријаве потраживања из радног односа у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12 над стечајним дужником – В. д.о.о. из Ужица, у стечају. Стечајни дужник је субјект са већинским државним капиталом. Потраживања подносилаца су у већем делу призната.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
5. Одлучујући о повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска правау вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које прихвата и овај Суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Имајући у виду наведено и да је оспорени стечајни поступак који је вођен над привредним друштвом са већинским друштвеним или државним капиталом трајао скоро седам година, при чему у наведеном периоду призната потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12, повређено право на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Разматрајући тврдње подносилаца уставних жалби да им је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Ужицу да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним капиталом, истовремено представља и повреду права подносилаца на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подносиоцима у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12 повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке, одлучио да се правично задовољење подносилаца уставних жалби због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, и то сваком подносиоцу у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, поред захтева из уставних жалби, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке, утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Ужицу у предмету Ст. 21/12, умањеног за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.