Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. П. из Пожаревца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. П. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 4/20 од 28. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право С. П. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 4/20 од 28. фебруара 2020. године, као и за остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 572/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. П. из Пожаревца је 7. маја 2020. године, преко пуномоћника И. В, адвоката из Крагујевца, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Пожаревцу из тачке 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Оспореном пресудом Вишег суда у Пожаревцу је правноснажно одлучено о тужби подноситељке уставне жалбе ради исплате новчаног обештећења за нематеријалну штету због утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 572/10, а које је против Републике Србије поднета у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), и то досуђивањем новчаног обештећења у износу од 300 евра са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Уставном жалбом се истиче да новчани износ досуђен оспореном пресудом као новчано обештећење због повреде права подноситељке на суђење у разумном року не може представљати адекватну накнаду за повреду наведеног права, те је подноситељка и даље задржала статус жртве повреде права на суђење у разумном року. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да су оспореном пресудом повређена права подноситељке из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава и подноситељки досуди накнаду нематеријалне штете у износу од 1.200 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате и накнаду трошкове другостепеног поступка у износу од 12.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Пожаревцу Р4. Ст. 2/18 од 17. маја 2018. године усвојен је приговор подноситељке уставне жалбе и утврђено да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у стечајном поступку који се код тог суда води над стечајним дужником „Ф.“ са п.о Пожаревац - у стечају, у предмету Ст. 572/10, а у коме је подноситељка пријавила своје потраживање из радног односа према стечајном дужнику, која су јој у том поступку призната.
Пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гжрр. 4/20 од 28. фебруара 2020. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија - Привредни суд у Пожаревцу да подноситељки на име новчаног обештећења за нематеријалну штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у наведеном стечајном поступку исплати износ од 300 са законском затезном каматом од дана пресуђења па до коначне исплате, све у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, тужбени захтев преко досуђеног до траженог износа од 1.500 евра је одбијен и обавезана тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Одлучујући о уставној жалби изјављеној против оспорене пресуде Вишег суда у Пожаревцу због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се тврдња подноситрељке о учињеној повреди означеног уставног права заснива на наводима о томе да је висина новчаног обештећења која јој је досуђена због утврђене повреде права на суђење у разумном року недовољна и неправична, односно да није адекватна.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке, а који се односе на оспорену пресуду, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/18 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подносиоцу представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подносилац представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
Уставни суд налази да се, у ситуацији када се уставном жалбом, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, оспорава пресуда којом је подносиоцу правоснажно досуђено новчано обештећење за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правноснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику РС“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С. Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом Одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати своја потраживања из радног односа од послодавца - стечајног дужника који је привредно друштво са друштвеним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подноситељки оспореном пресудом Вишег суда у Пожаревцу, којом јој је на име новчаног обештећења за нематеријалну штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Пожаревцу Ст. 572/10, правоснажно досуђен износ од 300 евра у динарској противвредности, повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући начин отклањања штетних последица утврђене повреде права, Уставни суд се такође позива на образложење из одлуке Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године.
Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке, утврдио право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу оспорене пресуде Вишег суда у Пожаревцу, као и за све остале износе који су подноситељки уставне жалбе евентуално исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку пред Привредним судом у Пожаревцу у предмету Ст. 572/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
У вези са захтевом за накнаду трошкова пред другостепеним судом, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Након што је подноситељки утврдио повреду права на правично суђење и утврдио право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, те је стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. С обзиром на напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.