Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Наташа Плавшић, Мирослав Николић и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. Ћ. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. децембра 2024. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ђ. Ћ. и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду Р4.п 888/19 од 27. децембра 2019. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Београду Р4.п 888/19 од 27. децембра 2019. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања поступка који се водио пред Вишим судом у Београду у предмету Гж. 449/19.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. Ћ. из Београда, изјавио је 21. јануара 2020. године, преко пуномоћника М. З. Р, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења наведеног у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац оспорава решење Вишег суда у Београду Р4.п 888/19 од 27. децембра 2019. године, тврдећи, да је тражио заштиту права на суђење у разумном року у поступку који у тренутку подношења приговора још није био правоснажно окончан. Подносилац је предложио да се поништи оспорено решење и да му се због повреде означених права одреди накнада нематеријалне штете, као и накнада трошкова поступка
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у уставну жалбу и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Р4.п 888/19 од 27. децембра 2019. године одбачен је приговор Ђ. Ћ. ради убрзавања поступка који се водио пред Вишим судом у Београду у предмету Гж. 449/19. У образложењу тог решења је, поред осталог, наведено: да је приговор ради убрзавања поступка поднет 21. новембра 2019. године; да је одлука по жалби донета 11. децембра 2019. године, као и да је предмет враћен првостепеном суду дана 27. децембра 2019. године.
Како је у предмету Вишег суда у Београду Гж. 449/19 одлука донета 11. децембра 2019. године, као и да је предмет враћен првостепеном суду дана 27. децембра 2019. године, то по оцени Вишег суда не постоји правни интерес предлагача да тражи да се поступак убрза, па је, у смислу члана 8. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одбацио приговор.
4. За оцену навода уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подноситељка уставне жалбе позива, од значаја су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прoписано је да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подноситељка темељи тврдње о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује да право на приступ суду, као сегмент права на правично суђење зајемченог oдредбом члана 32. став 1. Устава, подразумева да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама. Повреда овог права састојала би се у ускраћивању странци права да се обрати суду ради остваривања или заштите њених права, односно ради преиспитивања за њу спорних обавеза. Ускраћивање овог права постоји, како у случају потпуног онемогућавања обраћања суду, тако и у случају стварања услова за обраћање суду који би приступ суду учинили знатно отежаним, у мери да приступ суду чине немогућим у значајном броју случајева.
Одредбом члана 5. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, као процесна претпоставка за изјављивање приговора ради убрзавања поступка, је предвиђено да се приговор подноси док поступак у односу на који се тражи заштита права на суђење у разумном року није окончан. С тим у вези, Уставни суд напомиње да из чињеница утврђених пред Вишим судом у Београду произлази да у време подношења приговора ради убрзавања поступка у предмету тог суда Гж. 449/19 није било одлучено о жалби, нити је парнични поступак био правоснажно окончан.
Полазећи од изнетог, Уставни суд сматра да ако у моменту подношења приговора ради убрзавања парничног поступка тај поступак није правноснажно окончан (без обзира да ли је у међувремену до одлуке суда о приговору поступак окончан), суд је дужан да одлучи мериторно о приговору и да утврди да ли је до подношења приговора учињена повреда. Самим тим, по оцени Уставног суда, одбацивањем приговора подносиоца ради убрзавања поступка оспореним решењем Вишег суда у Београду, подносиоцу је повређено право на приступ суду, као један од елемената права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Београду подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права могу отклонити само поништајем оспореног решења и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца ради убрзавања поступка који се водио пред Вишим судом у Београду у предмету Гж. 449/19, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Након што је подносиоцу утврдио повреду права на правично суђење и поништио оспорено решење, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права из члана 36. Устава.
7. У вези са захтевом подносиоца уставне жалбе да му Уставни суд одреди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд указује на то да ће се о његовом приговору ради убрзавања поступка поново одлучивати, а сагласно одредби члана 26. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за новчано обештећење за неимовинску штету у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење, те да право на правично задовољење, сагласно овом закону, има странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу, затим странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора и странка чија је жалба усвојена (члан 22. став 1.) Имајући у виду наведено, Суд је одбацио захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, а да у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.). Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. С обзиром на напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.