Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставним жалбама О. Ђ. из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе О. Ђ. и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на имовину, из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајним поступцима који се воде пред Привредним судом у Ваљеву у предметима Ст. 41/10, Ст. 48/10 и Ст. 50/10.
2. Утврђује се право О. Ђ. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајним поступцима који се воде пред Привредним судом у Ваљеву у предметима Ст. 41/10, Ст. 48/10 и Ст. 50/10 умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацују се захтеви подноситељке уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. О. Ђ. из Лознице је 1. јуна 2021. године и 20. априла 2023. године, преко пуномоћника Т. О, адвоката из Београда, на основу члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), поднела три тужбе Основном суду у Лозници против Републике Србије – Високог савета судства – Привредног суда у Ваљеву, ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбом члана 16. став 4. истог закона прописано да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Основни суд у Лозници је доставио ове предмете Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања.
Подноситељка је у предметним тужбама, које се у смислу цитираних одредаба Закона имају сматрати уставним жалбама (у даљем тексту: уставне жалбе), истакла да су у спорним стечајним поступцима поднете пријаве потраживања из радног односа које су у тим поступцима признате, али која нису наплаћена. Из тог разлога је поднела приговоре ради убрзавања поступка, који су усвојени решењима Привредног суда у Ваљеву.
Подноситељка је тужбама захтевала да јој буде досуђена накнада материјалне штете у износу признатих, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметним стечајним поступцима. Такође, подноситељка је захтевала накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставних жалби у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставне жалбе и списе предмета надлежног суда, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Трговинског суда у Ваљеву Ст. 7/09 од 11. јуна 2009. године (касније предмет Привредног суда у Ваљеву број Ст. 41/10) отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Х. „В,“ АД – „Ц.“ ЛОЗНИЦА.
Решењем Трговинског суда у Ваљеву Ст. 14/09 од 19. јуна 2009. године (касније предмет Привредног суда у Ваљеву број Ст. 48/10) отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Х. „В“ АД – „Л.“ ЛОЗНИЦА.
Решењем Трговинског суда у Ваљеву Ст. 16/09 од 19. јуна 2009. године (касније предмет Привредног суда у Ваљеву број Ст. 50/10) отворен је стечајни поступак над стечајним дужником Х. „В“ АД – „С.“ ЛОЗНИЦА.
Стечајни управник је Агенција за лиценцирање стечајних управника. Стечајни дужници су предузећа са већинским државним капиталом.
Подноситељка уставних жалби, као и њен правни претходник, су у предметним стечајним поступцима благовремено пријавили своја потраживања по основу неисплаћених зарада, која су им призната, али нису намирена односно нису у целости намирена.
Решењем Основног суда у Лозници О. 2245/21 од 29. октобра 2021. године за јединог наследника на накнадно пронађеној имовини иза смрти пок. В. Ђ. коју чини новчано потраживање утврђено у стечајним поступцима који се воде пред Привредним судом у Ваљеву у предметима Ст. 50/10 и Ст. 48/10, оглашена је О. Ђ.
Решењима Привредног суда у Ваљеву усвојени су приговори подноситељке ради убрзавања поступака и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у стечајним поступцима који се воде пред Привредним судом у Ваљеву у предметима Ст. 41/10, Ст. 48/10 и Ст. 50/10.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за накнаду имовинске штете која је поднета у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којој није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Такође, из одредбе члана 31. став 1. овог закона произлази да се заштита права на имовину у случају утврђене повреде права на суђење у разумном року, остварује пред надлежним судовима, и то подношењем тужбе против Републике Србије, са захтевом за накнаду материјалне штете.
Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбу члана 16. став 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се тужбе подноситељке, које су поднете надлежном суду ради накнаде материјалне штете изазване повредом права на суђење у разумном року, сматрају уставним жалбама.
Сагласно томе, Уставни суд је у овој уставносудској ствари одлучивао о томе да ли је подноситељки повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, због кашњења у намирењу и исплати правноснажно утврђених потраживања из радног односа према предузећу са већинским државним капиталом, као и о захтевима подноситељке за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћених потраживања у спорном стечајном поступку.
С тим у вези, Уставни суд је имао у виду праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, а коју прихвата и Уставни суд. У више пресуда које су у овој врсти предмета донете против Републике Србије, Европски суд је заузео став да је тужена држава одговорна ratione personae за неизвршење одлука донетих против предузећа са већинским државним, односно друштвеним капиталом, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним судским одлукама (видети пресуде у предметима: Качапор и други против Србије, представке бр. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 и 3046/06, од 15. јануара 2008. године, ст. 96-99. и Црнишанин и други против Србије, представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.). Наведено становиште прихватио је и Уставни суд у својој пракси (видети, поред других, одлуке Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године и Уж-7134/2017 од 8. новембра 2018. године, доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Поред тога, Уставни суд је имао у виду свој став да је утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов истицања повреде права на имовину и захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања, те да су правноснажним решењима надлежног привредног суда усвојени приговори подноситељке и утврђено да јој је повређено право на суђење у разумном року у спорним стечајним поступцима, у којима су подноситељка, односно њен правни претходник пријавили своја потраживања из радног односа према стечајном дужнику, а која су им у тим поступцима призната, али нису намирена.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Ваљеву да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа у стечајним поступцима тог суда у предметима Ст. 41/10, Ст. 48/10 и Ст. 50/10, према стечајним дужницима са претежним државним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставне жалбе подноситељке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноситељке уставних жалби на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајним поступцима пред Привредним судом у Ваљеву у предметима Ст. 41/10, Ст. 48/10 и Ст. 50/10, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Како је подноситељка истакла и захтев за исплату законске затезне камате и за период након отварања стечајног поступка, Уставни суд с тим у вези указује на ставове Европског суда изражене у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) који се тичу захтева за обрачунавање и исплату законске затезне камате за период трајања стечајног поступка. Наиме, у наведеној пресуди је констатовано да су подносиоци представки имали право на главни дуг и законску затезну камату до покретања стечајног поступка, што им је и исплаћено, а да им након тог датума камата није исплаћена, јер на то нису имали право, те је стога закључено да су оспорене домаће одлуке у потпуности извршене. У том контексту, Европски суд је даље изнео да се, иако је тужена држава одговорна за дугове друштвених, односно државних предузећа, који су утврђени правноснажним пресудама, општа правила домаћег права и даље примењују на било који извршни, односно стечајни поступак против таквог предузећа.
7. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова парничних поступака који су пред надлежним судом вођени до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року (а који су након тога уступљени на надлежност Уставном суду), Уставни суд најпре указује да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се тужбе подноситељке у смислу цитираних измена закона сматрају уставним жалбама, Уставни суд је захтеве подноситељке за накнаду трошкова парничног поступка, разматрао у смислу одредаба о трошковима поступка пред Уставним судом из члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.).
Уставни суд, такође, указује да је пред овим судом у току велики број поступака по уступљеним предметима – уставним жалбама подносилаца са захтевима за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину због кашњења у наплати потраживања према предузећима са већинским државним/друштвеним власништвом, а који се налазе у истој чињеничној и правној ситуацији и који су подносили посебне, појединачне уставне жалбе преко истих адвоката, при чему су и ове уставне жалбе додатно вештачки фрагментисане тако што су подношене посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду нематеријалне штете, а посебне уставне жалбе (раније тужбе) са захтевом за накнаду материјалне штете.
Уставни суд сматра да овакав начин фрагментисања поступака не може допринети економичности, нити ефикасности одлучивања у предметима у којима странка већ дужи временски период чека намирење свог потраживања из радног односа, а што је примарни циљ делотворне заштите права. Истовремено, овакво поступање доводи до раста укупног броја судских предмета и може негативно да утиче на организацију и оптерећеност у раду судова, а што даље може довести до дужег трајања судских поступака уопште и успорити процес одлучивања (видети одлуку Европског суда у предмету Alessandro Ferrara против Италије и 18 других представки, представке бр. 2394/22 и др, од 16. маја 2023. године, ст. 45-68.) .
Поред тога, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке уставних жалби, која ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система.
Имајући наведено у виду, Уставни суд оцењује да нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом на име заступања од стране адвоката у сваком појединачном предмету, будући да ти трошкови нису били оправдани, нити нужни. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.