Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставним жалбама В. С, Б. С, Л. Ђ. и Д. П, свих из Крушевца, и В. Ђ. из Велике Ломнице код Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. С. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1375/19 од 15. јануара 2020. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 347/20 од 11. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1375/19 од 15. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 347/20 од 11. фебруара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба Б. С. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1376/19 од 15. јануара 2020. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 344/20 од 26. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава.
4. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1376/19 од 15. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 344/20 од 26. фебруара 2020. године.
5. Усваја се уставна жалба Л. Ђ. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1443/19 од 15. јануара 2020. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 331/20 од 3. марта 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава.
6. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1443/19 од 15. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 331/20 од 3. марта 2020. године.
7. Усваја се уставна жалба Д. П. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1444/19 од 15. јануара 2020. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 333/20 од 7. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава.
8. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1444/19 од 15. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 333/20 од 7. фебруара 2020. године.
9. Усваја се уставна жалба В. Ђ. и утврђује да је решењем Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1450/19 од 15. јануара 2020. године и решењем Привредног апелационог суда Рж Ст. 346/20 од 18. фебруара 2020. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава.
10. Поништавају се решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1450/19 од 15. јануара 2020. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст. 346/20 од 18. фебруара 2020. године.
11. Усваја се уставна жалба В. С, Б. С, Л. Ђ, Д. П. и В. Ђ. и утврђује да су у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15 подноситељкама уставних жалби повређена права на суђење у разумном року и на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. Устава.
12. Утврђује се право В. С, Б. С, Л. Ђ, Д. П. и В. Ђ. на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
13. Утврђује се право В. С, Б. С, Л. Ђ, Д. П. и В. Ђ. на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. С, Б. С, Л. Ђ. и Д. П, све из Крушевца, и В. Ђ. из Велике Ломнице код Крушевца, поднеле су Уставном суду, 1. јуна 2020. године, преко пуномоћника Д. Ђ, адвоката из Крушевца, уставне жалбе против решења наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Уставним жалбама се оспоравају решења којима су правноснажно одбијени као неосновани приговори подноситељки ради убрзавања стечајног поступка који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15.
Подноситељке уставних жалби су предложиле да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте. Тражиле су накнаду нематеријалне штете у износу од по 600 евра. У уставним жалбама су постављени захтеви за утврђење повреде права на имовину у предметном стечајном поступку, а у вези са тим су истакнути захтеви за накнаду материјалне штете.
Уставни суд је, у складу са одредбама чл. 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставних жалби повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у докумнетацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 12/15 од 15. маја 2015. године отворен је стечајни поступак над стечајним дужником ДП „К.“ Крушевац, а у коме су подноситељке уставних жалби пријавиле своја потраживања из радног односа која су им и утврђена.
Оспореним решењима Привредног апелационог суда Рж Ст. 347/20 од 11. фебруара 2020. године, Рж Ст. 344/20 од 26. фебруара 2020. године, Рж Ст. 331/20 од 3. марта 2020. године, Рж Ст. 333/20 од 7. фебруара 2020. године и Рж Ст. 346/20 од 18. фебруара 2020. године су потврђена оспорена првостепена решења, којима су одбијени као неосновани приговори предлагача, овде подноситељки уставних жалби, ради убрзавања наведеног стечајног поступка.
Решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 12/15 од 27. августа 2020. године је закључен поступак над стечајном масом стечајног дужника. Ово решење је постало правноснажно 25. септембра 2020. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући уставне жалбе у делу у коме се побијају наведена решења Привредног суда у Краљеву и Привредног апелационог суда, Уставни суд је констатовао да су тврдње подноситељки о повреди права на правично суђење засноване на наводима да су њихови приговори ради убрзавања стечајног поступка произвољно одбијени и да оспорена решења не садрже одговарајућа образложења.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељки који се односе на решења која су донета у поступку по приговору ради убрзавања стечајног поступка, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом. У конкретном случају, Привредни суд у Краљеву и Привредни апелациони суд су образложења оспорених решења засновали искључиво на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и оцени да трајање поступка дуже од четири године не указује на повреду права на суђење у разумном року.
У том смислу, Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао четири и по године, па да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису сагледали релевантну праксу Европског суда, Уставни суд је оценио да је оспореним решењима произвољно примењено меродавно право на штету подноситељки уставних жалби.
Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставне жалбе у овим деловима и утврдио да је оспореним решењима повређено право подноситељки уставних жалби на правично суђење, одлучујући као у тач. 1, 3, 5, 7. и 9. изреке. Уставни суд напомиње да је сличан правни став изнео у Одлуци Уж- 5357/2022 од 7. марта 2024. године.
6. Уставни суд је оценио да су последице утврђене повреде права на правично суђење такве природе да се могу отклонити поништајем решења Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 1375/19 од 15. јануара 2020. године, Р4 Ст. 1376/19 од 15. јануара 2020. године, Р4 Ст. 1443/19 од 15. јануара 2020. године, Р4 Ст. 1444/19 од 15. јануара 2020. године и Р4 Ст. 1450/19 од 15. јануара 2020. године, као и решења Привредног апелационог суда Рж Ст. 347/20 од 11. фебруара 2020. године, Рж Ст. 344/20 од 26. фебруара 2020. године, Рж Ст. 331/20 од 3. марта 2020. године, Рж Ст. 333/20 од 7. фебруара 2020. године и Рж Ст. 346/20 од 18. фебруара 2020. године. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тач. 2, 4, 6, 8. и 10. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао четири и по године, Уставни суд је оценио да је подноситељкама уставних жалби повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе у овим деловима и утврдио да је подноситељкама у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 11. изреке.
8. Разматрајући тврдње подноситељки уставних жалби да им је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељкама повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подноситељки која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, истовремено има карактер повреде права подноситељки на имовину из члана 58. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставне жалбе подноситељки и утврдио да им је у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 11. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 12. изреке, а крећући се у границама захтева, одлучио да се правично задовољење подноситељки због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, свакој у износу од по 600 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 13. изреке, утврдио право подноситељки уставних жалби на накнаду материјалне штете, свакој у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 12/15, умањених за износе који су им по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.