Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставним жалбама А. Р. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. Р. и утврђује да су јој у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 560/23 (раније предмет И. 363/21) повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије.
2. Oдређује се правично задовољење А. Р. због утврђене повреде права исплатом износа од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба А. Р. и утврђује да су решењем Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године подноситељки уставних жалби повређена права родитеља из члана 65. Устава.
4. Поништава се решење Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставних жалби изјављеној против решења истог суда И. 560/23 од 12. фебруара 2024. године.
5. Одбацује се уставна жалба А. Р. изјављена против решења Вишег суда у Београду Ржг. 132/23 од 18. марта 2024. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Р. из Београда поднела је Уставном суду, 26. априла 2024. године, преко пуномоћника И. Т, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права детета на заштићеност од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања и злоупотребљавања и права родитеља, зајемчених одредбама члана 64. став 3. и члана 65. Устава, у извршном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 560/23 (раније предмет И. 363/21), као и против решења Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и на правно средство и права родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1, чл. 36. и 65. Устава. Уставна жалба је заведена под бројем Уж-5704/2024.
А. Р. из Београда поднела је Уставном суду, 29. априла 2024. године, преко пуномоћника И. Т, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Ржг. 132/23 од 18. марта 2024. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава. Уставна жалба је заведена под бројем Уж-5829/2024.
Уставни суд је, у складу са одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), уставне жалбе спојио ради јединственог поступања и завео под бројем Уж-5704/2024.
У уставној жалби од 26. априла 2024. године се, поред осталог, наводи: да се неспровођењем извршне исправе у предметној правној ствари – правноснажног и извршног решења којим је извршном дужнику наложен хитан повратак деце у Савезну Републику Немачку (у даљем тексту: СР Немачка), подноситељки ускраћује вршење родитељских права, која подразумевају издржавање, васпитање и образовање деце; да извршни суд од самог почетка на све начине покушава да обустави или пролонгира поступак који је хитан, чиме погодује извршном дужнику да легализује отмицу деце; да извршни дужник злоупотребљава своја родитељска права, јер је код њега присутно отуђујуће понашање на релацији деца – мајка, што представља ризик за даљи развој тог односа; да су безуспешни покушаји спровођења извршења, за које извршни дужник децу није адекватно припремао, створили неизвесну и напету ситуацију, што представља вид насиља извршног дужника над децом, као и чињеница да је децу искористио како би избегао казну затвора која му је изречена решењем од 12. јануара 2023. године; да је у оспореном другостепеном решењу, као и решењу поступајућег извршног судије, које је донето по предлогу из члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу, изражен апсурдан став да је предајом деце од 15. јуна 2023. године решење о извршењу спроведено, упркос томе што су се деца већ истог дана поново нашла код извршног дужника; да другостепено веће и извршни судија као разлог за одбијање предлога наводе то да су се деца код извршног дужника вратила самоиницијативно, а не по његовим инструкцијама, иако одредба члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу не захтева постојање такве околности за њену примену; да је поступајући извршни судија изменио извршну исправу тиме што је саслушањем деце на рочишту поново утврђивао шта је у њиховом најбољем интересу, иако је то већ утврђено извршном исправом; да није узето у обзир мишљење судског вештака који је утврдио да је код деце компромитована способност за давање аутентичног исказа, услед инструментализације од стране оца; да поступајући судија није ни могао да одржи рочиште, јер је извршни поступак претходно обустављен.
Подноситељка у уставној жалби од 29. априла 2024. године, поред осталог, истиче да Виши суд у Београду у оспореном другостепеном решењу, као и првостепени суд у својој одлуци, нису образложили због чега сматрају да у околностима конкретног случаја није дошло до повреде права на суђење у разумном року, иако је реч о поступку за хитну предају деце, који траје скоро три године.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди повреду означених права и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Првог основног суда у Београду И. 560/23, као и документацију која је достављена уз уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
3.1 Чињенице из ванпарничног поступка који је вођен ради издавања налога за повратак деце
Министарство правде Републике Србије, као Централни извршни орган у смислу Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце од 25. октобра 1980. године (у даљем тексту: Хашка конвенција), покренуло је 28. августа 2020. године поступак пред Првим основним судом у Београду, ради повратка у СР Немачку малолетних Р. Р, рођене 11. децембра 2006. године, С. Р, рођеног 8. фебруара 2010. године и Н. Р, рођене 30. маја 2015. године. Поступак је покренут на основу захтева мајке А. Р, овде подноситељке уставних жалби, који је надлежном органу Републике Србије проследио Централни извршни орган СР Немачке.
Решењем Првог основног суда у Београду Р4. 4/20 од 2. децембра 2020. године, које је исправљено решењем истог суда Р4. 4/20 од 29. децембра 2020. године, наложен је хитан повратак именоване деце у СР Немачку, њиховом предајом мајци.
Решењем Вишег суда у Београду Гж2. 7689/21 од 9. априла 2021. године потврђено је у целини наведено првостепено решење.
У образложењу другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да су неосновани жалбени наводи противника предлагача да је првостепени суд погрешно применио одредбу члана 13. став 2. Хашке конвенције, тиме што је утврдио да се мишљење малолетних Р. Р. и С. Р. о повратку у СР Немачку не може узети као релевантно приликом доношења одлуке; да је првостепени суд, у циљу правилне примене Хашке конвенције, обезбедио учешће малолетних Р. Р. и С. Р, односно, њихово изјашњење поводом враћања у СР Немачку, те је од Градског центра за социјални рад у Београду – Одељење Врачар (у даљем тексту: ЦСР Врачар) прибавио „протокол о мишљењу деце“, из којег произлази да су деца дубоко инволвирана у сукоб родитеља, уз детектован отуђујући утицај оца на однос деце са мајком, због чега се изјаве малолетних Р. Р. и С. Р. не могу у овом поступку узети као аутентичне и не могу бити од пресудног утицаја за доношење коначне одлуке, без обзира на њихов узраст; да како је ЦСР Врачар укључен у рад са породицом Р. и пре покретања овог поступка, то је првостепени суд, у погледу процене аутентичности изјава малолетних Р. Р. и С. Р, прихватио мишљење и аргументе тог органа, јер су последице сагледавања целокупног функционисања породице, те је правилно закључио да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 13. став 2. Хашке конвенције, тачније, да суд, узимајући у обзир мишљења малолетних Р. Р. и С. Р, одбије да наложи њихов повратак у СР Немачку.
3.2. Чињенице из оспореног извршног поступка – извршење налога о враћању деце
Подноситељка уставних жалби је 26. јула 2021. године, на основу правноснажног и извршног решења Првог основног суда у Београду Р4. 4/20 од 2. децембра 2020. године, које је исправљено решењем истог суда Р4. 4/20 од 29. децембра 2020. године, у својству извршног повериоца, поднела наведеном суду предлог за извршење против извршног дужника Н. Р, ради обезбеђења повратка малолетних Р. Р. и С. Р. у СР Немачку. Предложила је да се извршење спроведе одузимањем деце од извршног дужника и предајом њој, уз претњу новчаним кажњавањем. Што се тиче малолетне Н. Р, у предлогу за извршење је наведено да се она већ налази код мајке у СР Немачкој.
Предложено извршење је одређено решењем Првог основног суда у Београду И. 363/21 од 27. јула 2021. године.
Поступајући судија је дописом од 27. јула 2021. године наложио ЦСР Врачар да се као надлежни орган старатељства и орган надлежан за принудно одузимање и предају деце, изјасни о плану интервенције при спровођењу извршења, уз мишљење психолога и предлог најподобнијег средства извршења.
У извештају од 30. јула 2021. године, ЦСР Врачар је обавестио поступајућег судију да је Први основни суд у Београду решењем П2. 1734/19 од 16. јула 2021. године усвојио привремену меру, којом је родитељско право над старијом децом странака, до окончања тог поступка, поверено оцу, док је најмлађе дете поверено мајци.
Решењем И. 363/21 од 19. августа 2021. године обустављен је извршни поступак и укинуте су све спроведене радње.
Поступајући по жалби извршног повериоца од 1. септембра 2021. године, Виши суд у Београду је донео решење Гжи. 2758/21 од 15. октобра 2021. године, којим је укинуо наведено решење о обустави и предмет је враћен на поновни поступак.
Поступајући по налогу суда, ЦСР Врачар је у свом извештају од 8. децембра 2021. године истакао да из разговора са извршним дужником произлази да он није спреман на добровољну предају деце, због чега је предложено или одлагање извршења или да се започне са кажњавањем извршног дужника.
Решењем од 14. децембра 2021. године извршном дужнику је изречена новчана казна у износу од 100.000 динара. Извршни дужник је 23. децембра 2021. године изјавио приговор против решења о новчаном кажњавању, као и предлог за враћање у пређашње стање због пропуштеног рока за жалбу против решења о извршењу.
Дописом од 17. јануара 2022. године, суд је наложио ЦСР Врачар да настави са спровођењем извршења.
Извршни дужник је 18. јануара 2022. године изјавио жалбу против решења о извршењу, на коју је извршни поверилац одговорила поднеском од 28. јануара 2022. године.
Виши суд у Београду је решењем Гжи. 269/22 од 9. фебруара 2022. године одбацио предлог за враћање у пређашње стање и жалбу извршног дужника против решења о извршењу као неблаговремене.
Дописом од 7. фебруара 2022. године, ЦСР Врачар је обавестио суд да се извршни дужник није одазвао позивима тог органа за 28. јануар и 2. фебруар 2022. године, као и да је предаја деце заказана за 9. фебруар 2022. године. Уз допис ЦСР Врачар достављен је и извештај психолога од 30. јануара 2022. године, у коме је наведено да су са децом странака обављена три разговора и да деца категорички одбијају повратак у СР Немачку, при чему је малолетна Р. Р. постигла психосоцијалну адаптираност, док малолетни С. Р. непоколебљиво жели да остане у Београду. За извршног дужника је наведено да је посвећен деци и да је високо мотивисан за улогу родитеља.
На записнику од 9. фебруара 2022. године, сачињеном у просторијама ЦСР Врачар, констатовано је да се извршни дужник није појавио са децом ради њихове предаје извршном повериоцу. Констатовано је и да је извршни дужник доставио e-mail, у коме је навео да је због рада у COVID систему спречен да приступи у ЦСР Врачар, као и да се противи томе што се извршење спроводи без икакве психолошке припреме деце.
Наредни покушај спровођења извршења, све у договору са извршним повериоцем, јер живи у СР Немачкој, заказан је за 20. април 2022. године, у просторијама ЦСР Врачар. Извршни дужник се ни тада није појавио, као ни деца, а у e-mail који је доставио навео је да деца не желе повратак у СР Немачку.
Решењем већа Првог основног суда у Београду Ипв (И). 412/22 од 9. маја 2022. године одбијен је као неоснован приговор извршног дужника изјављен против решења о новчаном кажњавању од 14. децембра 2021. године.
Поступајући судија је 31. маја 2022. године још једном новчано казнио извршног дужника износом од 200.000 динара. Приговор против тог решења, који је извршни дужник изјавио 16. јуна 2022. године, одбијен је као неоснован решењем Ипв (И). 1308/22/1 од 22. новембра 2022. године. Наредног дана – 17. јуна 2022. године, суд је донео решење о извршењу прве новчане казне, које је достављено послодавцу извршног дужника, ради обуставе од зараде. Извршни дужник је и то решење оспорио приговором од 30. јуна 2022. године, који је одбијен као неоснован решењем Ипв (И). 2612/22/3 од 3. фебруара 2023. године.
На рочишту за предају деце, које је било заказано за 20. јул 2022. године у просторијама ЦСР Врачар, извршни дужник се опет није појавио, као ни деца странака. Извршни поверилац је поднеском од 22. јула 2022. године предложила да се према извршном дужнику изрекне казна затвора, док је ЦСР Врачар у свом извештају од 28. јула 2022. године истакао да извршни дужник очигледно не схвата сврху судске одлуке која се спроводи, из ког разлога је сугерисано да се настави са казненим мерама.
Решењем од 2. септембра 2022. године извршни дужник је поново новчано кажњен са 200.000 динара. Приговор против овог решења изјављен је 16. септембра 2022. године.
Дописом од 21. септембра 2022. године, суд је наложио ЦСР Врачар да настави са спровођењем извршења. У договору са извршним повериоцем, ЦСР Врачар је у кратком периоду три пута заказао спровођење извршења – 9. новембра, 28. децембра 2022. године и 4. јануара 2023. године. Извршни дужник се само једном појавио, али без деце, за коју је тврдио да нису хтела да пођу. Код првог покушаја није било доказа о уредном позивању извршног дужника.
Решењем од 12. јануара 2023. године извршном дужнику је изречена казна затвора у трајању до 60 дана. Извршни дужник је 26. јануара 2023. године изјавио приговор, који је одбијен као неоснован решењем Ипв (И). 363/23/1 од 23. фебруара 2023. године. Одељењу за извршење кривичних санкција Првог основног суда у Београду упућен је допис од 9. марта 2023. године, ради упућивања извршног дужника на издржавање казне затвора.
Суд је 16. марта 2023. године донео решење о извршењу новчане казне од 31. маја 2022. године, које је достављено послодавцу извршног дужника, ради обуставе од зараде.
У извештају ЦСР Врачар од 7. априла 2023. године је указано да извршни дужник тражи помоћ како да децу припреми за прелазак код мајке, те је орган старатељства предложио одржавање заједничког састанка.
Дана 8. јуна 2023. године покушано је спровођење извршења у стану извршног дужника. Тада је било планирано његово одвођење на издржавање казне затвора. У стану је затечен само малолетни С. Р, који је одбио комуникацију са својом мајком (извршним повериоцем). Отац извршног дужника се обавезао да децу наредног дана доведе у просторије ЦСР Врачар, али то није учинио тада, већ 15. јуна 2023. године, када је децу предао мајци, и то без пасоша, за које је тврдио да су уништени током прања рубља.
Решењем од наведеног датума, суд је обуставио поступак у предметној правној ствари и укинуте су све спроведене радње, уз изричито стављање ван снаге решења од 12. јануара 2023. године, којим је извршном дужнику изречена казна затвора.
Извршни поверилац је наредног дана доставила поднесак са предлогом да се са извршењем настави, у смислу члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу, будући да су деца одмах напустила њен стан, уз претпоставку да се поново налазе код извршног дужника.
Против решења од 15. јуна 2023. године извршни поверилац је изјавила жалбу, али је Виши суд у Београду решењем Гжи. 1508/23 од 27. јула 2023. године предмет вратио извршном судији, како би се најпре одлучило о предлогу извршног повериоца од 16. јуна 2023. године.
Решењем од 17. августа 2023. године суд је одбио као неоснован наведени предлог извршног повериоца. Поступајући по њеном приговору, веће Првог основног суда у Београду је укинуло наведено првостепено решење, те је предмет враћен на поновни поступак. Тада је заведен под бројем И. 560/23.
Уз поднесак од 28. децембра 2023. године, извршни поверилац је доставила налаз и мишљење судског вештака психолога из поступка по кривичној пријави коју је поднела против извршног дужника. Закључак судског вештака јесте да је мишљење деце странака значајно компромитовано услед њихове инструментализације од стране оца.
Дана 16. јануара 2024. године одржано је рочиште, у смислу члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, сагласно налогу из укидајућег решења. Деца странака су саслушана у присуству психолога ЦСР Врачар. По њиховим изјавама, они су пристали да 15. јуна 2023. године остану са мајком, али искључиво у Београду, и то како њихов отац не би отишао у затвор, те да су мајку својевољно напустили онда када је исказала намеру да им прибави пасоше за повратак у СР Немачку.
Решењем од 12. фебруара 2024. године поново је одбијен као неоснован предлог извршног повериоца из члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Оспореним решењем Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године, веће Првог основног суда у Београду одбило је као неоснован приговор извршног повериоца, те је наведено првостепено решење у целини потврђено.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је суд, на основу изјава малолетних Р. Р. и С. Р, правилно утврдио да су исти самоиницијативно отишли од мајке по спроведеном извршењу и вратили се на адресу пребивалишта оца, па је, имајући у виду што бољу заштиту интереса деце, правилно применио одредбу члана 371. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, закључивши да би тај интерес био знатно нарушен, уколико би се поступило по предлогу извршног повериоца и наставио поступак спровођења извршења; да према ставу већа, а који став је изражен и у Одлуци Уставног суда Уж-4183/2010 од 17. новембра 2011. године, хитан повратак отетог или задржаног детета, као један од превасходних принципа Хашке конвенције, никако не може да превагне у односу на најбољи интерес деце, те је, стога, извршни суд у обавези да направи баланс између интереса малолетне деце и обавезе извршења одлуке суда, а што је првостепени суд, у конкретном случају, правилно оценио; да је веће, такође, имало у виду и одредбу члана 4. Хашке конвенције, којом је, између осталог, прописано да она престаје да се примењује када дете напуни 16 година, а како малолетна Р. Р. у тренутку доношења побијаног решења има 17 година, то су супротни наводи приговора оцењени као неосновани; да се неосновано приговорoм указује на то да је првостепени суд мењао извршну исправу и поново утврђивао чињенично стање, као и интерес деце; да то из разлога што је првостепени суд, сагласно овлашћењима из члана 371. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, приликом саслушања деце, у свему поступио по налозима датим у укидајућем решењу, након чега је донео побијано решење, не мењајући ни на који начин извршну исправу; да насупрот наводима из приговора, суд је у обавези да, сагласно члану 371. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, током целог поступка води рачуна да се што боље заштити интерес деце.
Предмет је потом достављен Вишем суду у Београду, ради одлучивања о жалби извршног повериоца изјављеној против решења од 15. јуна 2023. године. Решењем Гжи. 1916/24 од 13. јуна 2024. године предмет је враћен првостепеном суду како би се извршном повериоцу доставило решење од 15. јуна 2023. године, будући да у списима није било доказа о томе.
Након што је суд поновио доставу решења од 15. јуна 2023. године, извршни поверилац је против истог изјавила још једну жалбу, и то 18. августа 2024. године.
Решењем Гжи. 1916/24 од 26. септембра 2024. године, Виши суд у Београду је укинуо првостепено решење од 15. јуна 2023. године, те је предмет 17. октобра 2024. године враћен првостепеном суду на поновни поступак.
Решењем председника Првог основног суда у Београду од 21. новембра 2024. године одређен је нови поступајући судија у предметној правној ствари, будући да је претходни изабран за судију Вишег суда у Београду.
3.3. Чињенице из поступка по приговору ради убрзавања оспореног извршног поступка
Решењем Првог основног суда у Београду Р4И. 6/23 од 10. фебруара 2023. године одбијен је као неоснован приговор предлагача, овде подноситељке уставних жалби, ради убрзавања извршног поступка у предмету Првог основног суда у Београду И. 363/21.
Поступајући по жалби предлагача, Виши суд у Београду је донео оспорено решење Ржг. 132/23 од 18. марта 2024. године, којим је жалбу одбио и наведено првостепено решење у целини потврдио.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. став 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Хашком конвенцијом коју је СФРЈ ратификовала Законом о ратификацији 1991. године („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 7/91) је прописано: да су циљеви ове конвенције да обезбеди што хитнији повратак деце незаконито одведене или задржане у некој држави уговорници и да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници (члан 1.); да ће државе уговорнице предузети све одговарајуће мере да обезбеде на својој територији спровођење циљева Конвенције и да ће у ову сврху користити најефикасније расположива поступке (члан 2.); да ће се одвођење или задржавање детета сматрати незаконитим ако представља повреду права на старање које је добило лице, институција или било које друго тело, колективно или појединачно, по закону државе у којој је дете било стално настањено пре одвођења или задржавања или ако су се у време одвођења или задржавања та права остваривала, колективно или појединачно, или би се остваривала да није дошло до одвођења или задржавања (члан 3. став 1.); да ће се Конвенција примењивати на дете које је живело у држави уговорници непосредно пре било какве повреде права на старање или на виђење, а престаће да се примењује када дете напуни 16 година (члан 4.); да у смислу ове конвенције израз „право на старање“ укључује права која се односе на старање о личности детета, а посебно право на одређивање места боравка детета, а „право на виђење“ укључује право да се дете за одређени период времена одведе ван места сталног боравка (члан 5.); да ће Централни извршни органи међусобно сарађивати и унапређивати сарадњу међу надлежним органима у земљама уговорницама како би се обезбедило што хитније враћање детета и постигли остали циљеви ове конвенције, да ће, пре свега, централни извршни орган, непосредно или преко посредника, предузимати све потребне мере – а) за откривање места где се налази дете које је незаконито одведено или задржано, б) за спречавање даљих евентуалних опасности по дете или пристрасности у односу на једну од заинтересованих страна предузимањем или иницирањем предузимања привремене мере, ц) за обезбеђење добровољног повратка детета или постизање споразумног решавања тог питања, д) за размену, где је то потребно, информација у вези са социјалним пореклом детета, е) за пружање општих информација о важећем праву односне државе у вези са применом ове конвенције, ф) за покретање или олакшавање покретања судског или управног поступка ради обезбеђивања повратка детета и где је то могуће за склапање одговарајућих споразума о организовању или обезбеђивању ефикасног остваривања права на виђење, г) за обезбеђивање или олакшавање обезбеђивања, где околности то захтевају, правне помоћи и савета, укључујући и учешће бранилаца и правних саветника, х) за склапање управних споразума који су потребни и адекватни за обезбеђивање безбедног повратка детета, и) за обезбеђивање узајамне размене информација које се односе на примену ове конвенције и, ако је то могуће, елиминисање свих препрека у њеној примени (члан 7.); да ће судски или управни органи држава уговорница хитно спровести поступак за повратак детета, да ако одговарајући судски или управни органи не донесу одлуку у року од шест недеља од дана покретања поступка, подносилац молбе или централни извршни орган државе којој је упућен захтев, на сопствену иницијативу или на захтев централног извршног органа државе која упућује захтев, има право да тражи образложење због одлагања (члан 11.); да без обзира на одредбе претходног члана, судски или управни орган државе којој се упућује захтев није дужан да наложи повратак детета ако лице, институција или друго тело које се супротстављају његовом повратку докаже да лице, институција или друго тело које се стара о личности детета није стварно остваривало право на старање у време одвођења или задржавања или да се било сагласило или накнадно пристало на одвођење или задржавање или да постоји озбиљна опасност да би повратак изложио дете физичкој опасности или психичкој трауми или га на други начин довео у неповољан положај, као и да судски или управни орган може, такође, да одбије да наложи повратак детета ако утврди да се дете супротставља повратку и да је напунило оне године и стекло степен зрелости при коме је потребно узети у обзир његово мишљење (члан 13. ст. 1. и 2.); да се повратак детета на основу одредаба члана 12. може одбити ако би то представљало кршење основних принципа заштите људских права и основних слобода државе којој је упућен захтев (члан 20.); да Централни извршни органи морају поштовати обавезе о сарадњи које су утврђене у члану 7. ради унапређивања неометаног уживања права на виђење и испуњења свих услова од којих може зависити остваривање ових права и да ће Централни извршни органи предузети кораке за отклањање, онолико колико је то могуће, свих препрека у остваривању тих права, онолико колико је то могуће (члан 21. став 1.).
Одредбама Конвенције Уједињених нација о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90 и „Службени лист СРЈ“ – Међународни уговори, бр. 4/96 и 2/97) је прописано: да у свим активностима које се тичу деце од примарног је значаја интерес детета без обзира на то да ли их спроводе јавне или приватне институције за социјалну заштиту, судови, административни органи или законодавна тела (члан 3. став 1.); да државе чланице предузимају све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за остваривање права признатих у овој конвенцији, да у вези са економским, социјалним и културним правима, државе чланице предузимају такве мере максимално користећи своја расположива средства, а где је то потребно, у оквиру међународне сарадње (члан 4.); да државе чланице поштују право детета које је одвојено од једног или оба родитеља да одржава личне односе и непосредне контакте са оба родитеља на сталној основи, осим ако је то у супротности са најбољим интересима детета (члан 9. став 3.); да ће државе чланице уложити све напоре како би се уважавало начело да оба родитеља имају заједничку одговорност у подизању и развоју детета, да родитељи или, у зависности од случаја, законити старатељи имају главну одговорност за подизање и развој детета, а интереси детета су њихова основна брига (члан 18. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16 – аутентично тумачење, 113/17 – аутентично тумачење, 54/19 и 9/20), који се примењује у конкретном случају, прописано је: да је извршни поступак хитан, да у извршном поступку није дозвољен застој у поступку, да рок у коме су странке и друга лица дужни да по налогу суда предузму радње не може бити дужи од осам дана, ако овим законом није одређен друкчији рок, да је суд дужан да о захтеву или предлогу странке или другог лица одлучи у року од осам дана и да донету одлуку отправи у наредних пет радних дана, ако овим законом није одређен краћи или дужи рок (члан 15.); да непоступање судија у роковима за доношење одлука који су одређени овим законом представља дисциплински прекршај судије (члан 16.); да су средства извршења ради остваривања неновчаног потраживања, поред осталог, предаја детета и извршење других одлука у вези с породичним односима (члан 54. став 3.); да јавни извршитељ по службеној дужности решењем обуставља извршни поступак, поред осталог, ако је извршна исправа на основу које је донето решење о извршењу правноснажно или коначно укинута, преиначена или стављена ван снаге (члан 129. став 1. тачка 1)); да се извршном дужнику који, поред осталог, спречава суд да предузме поједине радње извршења изриче новчана казна, да извршном дужнику може да се изрекне новчана казна ако не поступи по налогу суда, да новчану казну изриче суд решењем, на сопствену иницијативу или на предлог извршног повериоца, водећи рачуна о значају радње или пропуштања због којих се изриче казна, да се физичком лицу изриче новчана казна од 10.000 до 200.000 динара и да новчана казна може поново да се изриче, док не престану разлози за њено изрицање (члан 131. ст. 1, 4, 5. и 6.); да се у извршном поступку ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују поједине одредбе главе пете овог закона – „Извршење одлука у вези са породичним односима“ (чл. 368, 370, 371, 373, 374, 375, 376. и 377.) (члан 379.); да у предлогу за извршење ради предаје детета не мора да буде назначено средство извршења, а ако је и назначено суд није њиме везан (члан 370.); да суд посебно води рачуна о томе да се што боље заштити интерес детета и да суд може изузетно заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 371.); да суд може решењем против ког је дозвољен приговор изрећи казну затвора која траје све док се дете не преда, а најдуже до 60 дана, да се на извршење казне затвора примењују одредбе закона којим се уређује извршење кривичних санкција, осим одредаба о одлагању извршења казне, да приговор против решења којим се изриче казна затвора одлаже његово извршење (члан 374. став 3.); да се школи, породичном саветовалишту и другим специјализованим установама за посредовање у породичним односима доставља позив да учествују у извршном поступку ако је то неопходно (члан 375. став 2.); да на предлог странке, суд поново извршава исто решење о извршењу ако се дете, противно решењу о извршењу, у року од 60 дана од предаје опет затекне код лица од кога је одузето (члан 378.). Одредбама члана 376. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано: да суд обавештава странку која је поднела предлог за извршење и лице коме треба да се преда дете о времену и месту одузимања и предаје детета, по правилима о личном достављању (став 1.); да дете принудно одузима и предаје орган старатељства уз присуство и надзор суда (став 2.); да је психолог органа старатељства дужан да у току одузимања и предаје детета прати понашање и реакције детета и лица коме се дете одузима, да утиче на спречавање или смањење понашања која могу изазвати сукоб или трауматско реаговање детета, да саветује суд како да се одузимање и предаја детета остваре са што мање штете по раст и развој детета и да сам предузима све потребне радње у те сврхе и да унесе своја запажања у записник о одузимању и предаји детета и потпише га (став 3.).
5. Разматрајући наводе о повреди означених уставних права, Уставни суд је најпре констатовао да је предмет уставне жалбе од 26. априла 2024. године двојак, имајући у виду да подноситељка појединачно оспорава извршни поступак у коме још увек није спроведен налог за хитан повратак деце у СР Немачку, као и другостепену одлуку донету поводом њеног предлога поднетог у смислу члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу.
6. Испитујући основаност дела уставне жалбе од 26. априла 2024. године којим се оспорава предметни извршни поступак као целина, тј. навода којима се указује на неспровођење извршења налога за хитан повратак деце, што по мишљењу подноситељке уставних жалби, оставља последице у односу између ње и деце, Уставни суд је констатовао да се овим наводима суштински истиче повреда права родитеља из члана 65. Устава.
Када је реч о наведеном члану Устава, Уставни суд указује на свој став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Конвенције (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће јесте да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.). Члан 8. Конвенције захтева и активну улогу родитеља у поступцима који се тичу деце с циљем постизања заштите њихових интереса. У ситуацији у којој се захтева извршење судске одлуке, понашање родитеља који је тражио извршење такође мора бити размотрено, имајући у виду да представља једнако важан фактор као и понашање самог суда (видети пресуде у предметима Fuşcă против Румуније, број представке 34630/07, од 13. јула 2010. године, став 38. и Cristescu против Румуније, број представке 13589/07, од 10. јануара 2012. године, став 59.). Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне одлуке, као што је у конкретном случају, може имати негативне последице по однос између родитеља и детета, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, Уставни суд закључује да је уставна жалба допуштена са аспекта члана 65. Устава, без обзира на то што је оспорени извршни поступак још увек у току (Уставни суд је сличан став први пут изразио у Одлуци Уж-14395/2018 од 26. децембра 2019. године, која је доступна на веб страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
Уставни суд ће у наставку подсетити и на одређене констатације и ставове садржане у Одлуци Уж-8276/2014 од 23. јуна 2016. године (такође доступно на веб страници Уставног суда), који су у непосредној вези са Хашком конвенцијом и њеном применом.
Према члану 1. Хашке конвенције, њен основни циљ јесте да обезбеди хитан повратак деце која су незаконито одведена или задржана у некој од држава уговорница, тј. враћање те деце под јурисдикцију из које су противправно одведена, као и да обезбеди да се права на старање и виђење са дететом по закону једне од држава уговорница стварно поштују у другој држави уговорници. Дакле, Хашка конвенција, између осталог, инсистира на успостављању ранијег фактичког стања које је постојало пре противправног одвођења или задржавања детета и његовом враћању у место његовог „уобичајеног боравка“. Овом основном циљу Хашке конвенције супротстављен је један други циљ, а то је заштита „најбољег интереса детета“, што произлази из Преамбуле Хашке конвенције према којој су „државе уговорнице у снажном уверењу да је интерес деце од прворазредног значаја у односима који се тичу родитељског права“. Међутим, како је принцип „најбољег интереса детета“ широк појам који се процењује у сваком конкретном случају, Хашка конвенција је предвидела ситуације у којима надлежни орган државе којој је упућен захтев може одбити издавање налога за враћање детета и поред тога што је утврђено да се ради о незаконитом одвођењу или задржавању (члан 13. став 1. тачка б) и став 2. и члан 20.). У ситуацији када се дете интегрисало у нову средину, циљ Хашке конвенције – повратак детета у јурисдикцију из које је незаконито одведено ради одлучивања о праву на старање, не може више да буде постигнут и у том случају више не важи претпоставка да је земља уобичајеног боравка» у најбољој позицији да реши спор. Ово стога, што ако дете живи у стабилној породичној средини, тада ће са аспекта заштите његових најбољих интереса у неким случајевима бити најбоље да и остане у новој средини, при чему интеграција подразумева не само физички однос са новом заједницом/средином, већ и психичку стабилност и сигурност детета у њој, као и снажно уверење да ће тако и остати у будућности, јер интерес детета мора да буде тако јак да превазилази циљ Хашке конвенције – хитан повратак детета у државу „уобичајеног боравка“.
Из Експланаторног извештаја – Извештај са објашњењима уз Хашку конвенцију који је припремила Elisa Perez - Vera (познатији као Perez - Vera Извештај, доступан на: www.hcch.net), који је 1982. године објавила Хашка конференција о међународном приватном праву, произилази да ова конвенција, у циљу спречавања да родитељ који је извршио отмицу озакони своју радњу у држави у коју је дете одвео, осим свог превентивног карактера садржи и могућност повратка у претходно стање кроз изрицање налога о хитном враћању детета, чиме се омогућава враћање у стање које је противправно и једнострано измењено (ст. 11. до 19.). У Извештају је истакнуто и да сврха спречавања хитног повратка детета кореспондира са принципом његовог „најбољег интереса“, али да конвенција предвиђа одређене изузетке од опште обавезе државе у коју је дете незаконито одведено или задржано да осигура његов хитан повратак (став 25.).
Хашка конференција о међународном приватном праву објавила је и неколико водича за добру праксу у примени Хашке конвенције, који су, пре свега, намењени новим државама уговорницама и немају обавезујући карактер, али је њихов циљ да олакшају примену Хашке конвенције кроз дате препоруке и објашњења. Тако је 2003. године објављен други део Водича у коме је, поред осталог, наведено да кашњење у спровођењу налога, односно њихово неизвршење у неким државама уговорницама изазива велику забринутост, те је препоручено да државе уговорнице осигурају једноставне и делотворне механизме за извршење налога за враћање уз истицање да се повратак заправо мора и извршити, а не само наложити (тачка 6.7.).
ЕСЉП је у пресуди Carslon против Швајцарске, од 8. децембра 2008. године, број представке 49492/06, подсетио на принципе које је развио у својој пракси приликом разматрања питања да ли су државе уговорнице, суочене са отмицом деце, поштовале обавезе које се од њих захтевају на основу члана 8. Конвенције. У том смислу ЕСЉП је истакао да се принципи који произлазе из његове праксе (између осталих пресуде Maumousseau и Washington против Француске, од 6. децембра 2007. године, број представке 39388/05 ст. 55. до 83; Bianchi против Швајцарске, од 22. јуна 2006. године, број представке 7548/04, ст. 76. до 85; Monory против Румуније и Мађарске, од 5. априла 2005. године, број представке 71099/01, ст. 69. до 85; Karadžić против Хрватске, од 15. децембра 2005. године, број представке 35030/04, ст. 51. до 54; Iglesias Gil и A.U.I.против Шпаније, од 29. априла 2003. године, број представке 56673/00, ст. 48. до 52; Sylvester против Аустрије, од 24. априла 2003. године, број представке 36812/97 и 40104/98, ст. 55. до 60; Ignaccolo-Zenide против Румуније, од 25. јануара 2000. године, број представке 31679/96, ст. 94. до 96.) могу сумирати на следећи начин:
- да члан 8. Конвенције у суштини има за циљ да заштити појединца од арбитрерног деловања јавних власти, с тим да додатно могу постојати и позитивне обавезе државе које подразумевају „делотворно“ поштовање породичног живота;
- да позитивне обавезе државе на основу члана 8. Конвенције укључују право родитеља на мере које ће омогућити спајање са дететом;
- да обавеза домаћих власти на предузимање таквих мера није апсолутна јер спајање родитеља са дететом које је неко време живело са другим родитељем можда неће одмах бити могућа, због чега је неопходно да се спроводе припремне мере;
- да свака употреба силе мора да буде ограничена јер се мора водити рачуна о интересима, правима и слободама свих учесника, а нарочито о најбољем интересу детета и његових права, те тамо где контакт са родитељем може изгледати као претња тим интересима, домаће власти су дужне да воде рачуна о правичној равнотежи између супротстављених интереса;
- да је у предметима у којима се ради о извршењу одлука из области породичног живота, одлучујуће то да ли су домаће власти предузеле све неопходне кораке да, у оној мери у којој се то разумно може тражити у посебним околностима случаја, олакшају њихово спровођење;
- да се позитивне обавезе које члан 8. Конвенције намеће државама уговорницама у погледу сједињења родитеља са њиховом децом, морају тумачити у светлу Хашке конвенције.
У контексту хитности и адекватности предузетих мера, Хашка конвенција прописује читав низ мера (члан 7. став 2.) чији је задатак да осигурају хитан повратак детета које је незаконито одведено или задржано у некој од земаља уговорница, док у члану 11. тај међународноправни документ захтева од судских или управних органa држава уговорница да хитно спроведу поступак за повратак детета, при чему се у случају недоношења одлуке у року од шест недеља од дана покретања поступка може захтевати објашњење за такав пропуст (видети пресуду Великог већа Neulinger и Shuruk против Швајцарске, број представке 41615/07, од 6. јула 2010. године, став 140.).
Примењујући напред изнето на конкретан случај, Уставни суд констатује да овде треба утврдити ли су извршни суд и орган старатељства, као орган надлежан за принудно одузимање и предају детета, предузели све неопходне мере које су се оправдано и разумно могле очекивати у датим околностима, а како би се омогућило извршење налога за хитан повратак деце у СР Немачку, сагласно извршној исправи – правноснажном и извршном решењу Првог основног суда у Београду Р4. 4/20 од 2. децембра 2020. године, које је исправљено решењем истог суда Р4. 4/20 од 29. децембра 2020. године.
Из утврђених чињеница и околности произлази да правноснажно и извршно решење, којим је извршном дужнику, као оцу малолетних Р. Р. и С. Р, наложено да децу хитно преда подноситељки уставних жалби, као мајци, ради повратка у СР Немачку, извршено 15. јуна 2023. године, када су именована деца предата мајци у просторијама ЦСР Врачар, као надлежног органа старатељства. То је имало за последицу доношење решења којим се извршни поступак обуставља и укидају све спроведене радње, уз изричито стављање ван снаге решења о изрицању казне затвора извршном дужнику од 12. јануара 2023. године. Међутим, деца странака су истог дана напустила подноситељку уставних жалби, тако да се и даље налазе код извршног дужника. У међувремену је правноснажно одлучено о предлогу подноситељке уставних жалби из члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу, тако што је исти одбијен као неоснован, а затим је укинуто решење којим је обустављен извршни поступак, те је предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. Оспорени извршни поступак је започет 26. јула 2021. године, подношењем предлога за извршење Првом основном суду у Београду, што значи да у моменту одлучивања Уставног суда траје три и по године.
Суд је током поступка три пута новчано казнио извршног дужника, при чему је два пута донето решење о извршењу које је достављено послодавцу извршног дужника, ради спровођења извршења обуставом од његове зараде. Након тога је суд изрекао казну затвора извршном дужнику и то решење је потврђено од стране другостепеног већа. Извршни дужник је тек након изрицања казне затвора први пут исказао вољу да поступи по извршној исправи, што произлази из извештаја ЦСР Врачар од 7. априла 2023. године, у коме је указано да он тражи помоћ како да децу припреми за прелазак код мајке. Све до тада, он је одбијао сарадњу, а на позиве ЦСР Врачар за предају деце се није одазивао, изузев једном приликом, када се појавио без деце. ЦСР Врачар, који у овој врсти извршног поступка нема само улогу помоћног органа суда, већ непосредно спроводи извршење, уз присуство и надзор суда, од самог почетка извршног поступка има сазнања да извршни дужник нема намеру да добровољно преда децу, о чему је извршног судију обавестио у једном од својих првих обраћања. Утицај извршног дужника на малолетне Р. Р. и С. Р, у виду њихове инструментализације, која доводи до отуђености од мајке, овде подноситељке уставних жалби, што је ЦСР Врачар потенцирао као свој закључак у ванпарничном поступку вођеном ради издавања налога за повратак деце, био је разлог због којег судови у том поступку нису прихватили аутентичност исказа именоване деце да не желе повратак у СР Немачку. Међутим, у досадашњем току извршног поступка, ЦСР Врачар се није чак ни осврнуо на поменути закључак из ванпарничног поступка. Штавише, уз допис од 7. фебруара 2022. године, којим је ЦСР Врачар обавестио извршног судију да се извршни дужник не одазива његовим позивима, достављен је извештај психолога тог органа, у коме се, без икакве резерве, констатује да деца категорички одбијају повратак у СР Немачку, а да је извршни дужник посвећен деци и да је високо мотивисан за улогу родитеља. По мишљењу Уставног суда, напред изнето било је довољно за суд да доведе у питање рад ЦСР Врачар, али је, ипак, стручну помоћ све време захтевао и очекивао искључиво од тог органа. Овде посебно треба узети у обзир да ЦСР Врачар, након што је извршни дужник затражио одговарајућу помоћ око припреме деце за предају мајци, осим што је у извештају упућеном суду предложио одржавање заједничког састанка, ништа даље није предузео. Уставни суд сматра да управо у таквим околностима, суд треба да искористи овлашћење из члана 375. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, тако што ће у поступак укључити школу, породично саветовалиште или неку другу специјализовану установу за посредовање у породичним односима, што је у конкретном случају изостало.
Последице игнорисања закључка из ванпарничног поступка да инструментализација деце нарушава њихов однос са мајком, што доводи у питање аутентичност њиховог исказа, нарочито долазе до изражаја након 15. јуна 2023. године, када је отац извршног дужника предао децу подноситељки уставних жалби у просторијама ЦСР Врачар, али су је она истог дана напустила, приликом покушаја да им обезбеди пасоше за повратак у СР Немачку. Извршни суд је тада донео решење о обустави извршног поступка, а предлог подноситељке уставних жалби да се спровођење извршења настави, у смислу члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу, правноснажно је одбијен као неоснован, са образложењем да су деца то самовољно учинила, без мешања извршног дужника. Дакле, након 15. јуна 2023. године, иако су се деца поново нашла код извршног дужника, извршење се више не спроводи. Уставни суд констатује да упркос томе што утицај оца на формирање мишљења код деце уопште није био предмет опсервације и анализе током трајања извршног поступка, како за суд, тако ни за орган старатељства, поступајући судија ипак није довео у питање аутентичност исказа који су деца дала на рочишту одржаном сагласно члану 375. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, полазећи од тога да је на том рочишту био присутан психолог органа старатељства, који је све то потврдио. По мишљењу Уставног суда, реч је о паушалној потврди аутентичности исказа деце, јер како на поменутом рочишту, тако ни током трајања извршног поступка, није било адекватног образложења од стране ЦСР Врачар о томе да ли још увек и у којој мери постоји утицај оца на однос деце са мајком, те да ли тај утицај и даље изазива негативне последице, што је био закључак поменутог органа у ванпарничном поступку. Према томе, Уставни суд налази да је неспровођење извршења у периоду након 15. јуна 2023. године потпуно неоправдано, јер питање аутентичности исказа деце странака није размотрено на уставноправно прихватљив начин. Тиме је компромитована и теза о најбољем интересу деце, на којој су заснована решења донета поводом предлога из члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу (да је у најбољем интересу деце да се извршење даље не спроводи). С обзиром на то да апсолутно никакву пажњу нису посветили могућем негативном утицају оца на формирање мишљења код деце, што је итекако био предмет опсервације у претходно спроведеном ванпарничном поступку, Уставни суд налази да извршни суд и орган старатељства нису испунили услове да одлучују о њиховом најбољем интересу. Овде посебно треба узети у обзир да је ЦСР Врачар, за разлику од ванпарничног поступка, у коме је одлучујуће детерминисао одлуку суда да наложи хитан повратак деце, стављајући у први план да мишљење деце није аутентично због њихове инструментализације, своје учешће у извршном поступку, а што се догодило само неколико месеци касније, суштински започео истицањем чињеница и околности које би могле бити разлог за одбијање таквог захтева (интегрисаност деце у нову средину и стабилност породичног окружења, где се отац препознаје као посвећен родитељ, који је високо мотивисан за ту улогу). Дакле, већ са првим радњама које су предузете у извршном поступку, посебно када је реч о ЦСР Врачар, започела је релативизација правноснажно издатог налога за хитан повратак деце.
Полазећи од изнетог, а уважавајући нарочити значај који предметни поступак има за подноситељку уставних жалби као родитеља, затим, да из утврђених чињеница и околности произлази да она својим поступцима није допринела дужини трајања поступка, јер иако живи и ради у СР Немачкој, остваривала је несметане контакте са извршним судом и органом старатељства и уредно се појављивала сваки пут када је била заказана предаја деце, Уставни суд је утврдио да су неспровођењем извршења правноснажног налога за хитан повратак деце, у периоду од три и по године, подноситељки уставних жалби повређена права родитеља из члана 65. Устава. Описани пропусти извршног суда и органа старатељства, по схватању Уставног суда, несумњиво могу имати штетне последице за однос између подноситељке уставних жалби и њене деце, чему сведочи и њихово понашање (деце) у досадашњем току извршног поступка.
Уставни суд има у виду да је ћерка странака Р. Р. још 11. децембра 2022. године навршила 16 година, када је, сагласно члану 4. Хашке конвенције, тај међународноправни документ престао да се примењује у односу на њу, те самим тим, престало је и правно дејство извршне исправе, али налази да је то без утицаја на одлучивање у овој уставносудској ствари, с обзиром на то да је 15. јуна 2023. године подноситељки уставних жалби извршена и њена предаја, што је уједно била и последња предузета радња у предметном извршном поступку. Дакле, питање правног дејства извршне исправе у односу на сада већ пунолетну Р. Р, која је и са навршених 16 година била предмет спровођења извршења, остаје да се реши у самом извршном поступку, који је још увек у току.
Следом свега изложеног, Суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу од 26. априла 2024. године усвојио у делу којим је истакнута повреда права родитеља из члана 65. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке одредио правично задовољење подноситељке уставних жалби због утврђене повреде права исплатом износа од 3.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
8. У погледу права детета, Суд подсећа да се на повреду члана 64. Устава може позвати само дете које сматра да су му та права повређена, односно родитељ као законски заступник детета, у име детета, а не у своје име. Полазећи од тога да подноситељка повреду права детета истиче само у своје име, следи да је уставна жалба од 26. априла 2024. године у том делу, ratione personae, недопуштена.
9. Што се тиче дела уставне жалбе од 26. априла 2024. године којим се оспорава решење Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године, поред већ изнетог закључка у претходном делу – да извршни суд и орган старатељства уопште нису испунили услове да одлучују о најбољем интересу деце странака, јер су потпуно занемарили околност да извршни дужник (негативно) утиче на формирање њиховог мишљења, Уставни суд констатује и да се уставном жалбом основано указује на то да је за примену члана 378. Закона о извршењу и обезбеђењу потпуно ирелевантно под којим се околностима дете, противно решењу о извршењу, опет затекло код лица од кога је одузето. Стога је Суд утврдио да су и оспореним решењем Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године подноситељки уставних жалби повређена права родитеља из члана 65. Устава, па је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и у том делу, одлучујући као у тачки 3. изреке.
10. Уставни суд сматра да су последице утврђене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења и одређивањем да Први основни суд у Београду донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставних жалби изјављеној против решења истог суда И. 560/23 од 12. фебруара 2024. године, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 4. изреке.
11. Како је Уставни суд утврдио повреду права родитеља и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуту повреду права из члана 32. став 1. и члана 36. Устава, а у вези са оспореним решењем Првог основног суда у Београду Ипв (И). 527/24 од 12. марта 2024. године.
12. Када је реч о решењу Вишег суда у Београду Ржг. 132/23 од 18. марта 2024. године, Уставни суд је оценио да се наводи подноситељке не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд оцени законитост оспореног акта. Уставни суд је, притом, увидом у оспорено другостепено решење, утврдио да она садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење, као и оцену да је извршни суд, у посматраном периоду (закључно са подношењем приговора ради убрзавања поступка), предузимао радње у поступку, те донео више решења о новчаном кажњавању и решења о пленидби зараде, као и решење о изрицању казне затвора извршног дужника, што све указује на то да није било непотребног одуговлачења поступка.
У вези са напред изнетим, Уставни суд посебно истиче да постоји суштинска разлика притужбе на дужину трајања поступка, која је овде истакнута приговором ради убрзавања поступка, од притужбе на неспровођење извршне исправе које за подносиоца може имати штетне последице, а што је овде предмет уставне жалбе од 26. априла 2024. године.
Следом изнетог, Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу од 29. априла 2024. године, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 5. изреке.
13. Уставни суд је закључио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, у складу са одредбом члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, због ширег значаја за заштиту уставности и законитости, људских права и основних слобода.
14. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.