Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. Ц. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Л. Ц. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се пресуде Основног суда у Лесковцу Прр. 687/17 од 6. децембра 2017. године у ставу 3. изреке и Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године у делу којим је одбијена као неоснована жалба тужиље и потврђена наведена првостепена пресуда Основног суда у ставу 3. изреке.
3. Усваја се уставна жалба Л. Ц. и утврђује да јој је повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава Републике Србије у стечајном поступку Привредног суда у Лесковцу у предмету Ст. 37/10.
4. Утврђује се право Л. Ц. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износ исплаћен по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године, као и за остале износе који су подноситељки евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 37/10. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Л. Ц. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку Привредног суда у Лесковцу у предмету Ст. 37/10, умањених за износе који су по том основу евентуално исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Ц. из Лесковца поднела је 24. априла 2018. године, преко пуномоћника Д. М, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године, због повреде права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава у стечајном поступку Привредног суда у Лесковцу у предмету Ст. 37/10.
Подноситељка је у уставној жалби навела да је, након што јој је правноснажно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, у складу са одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року, поднела тужбу против Републике Србије ради накнаде штете, али да јој је оспореном пресудом тужбени захтев за накнаду имовинске штете у целини одбијен као неоснован, док је тужбени захтев за накнаду неимовинске штете делимично усвојен у износу од 400 евра, а одбијен до износа од тражених 2.000 евра. Истакла је да поступајући судови уопште нису узели у обзир чињеницу да је тражена накнада имовинске штете за ненаплаћено потраживање према друштвеном предузећу, као и да је износ досуђене накнаде неимовинске штете прениско одређен. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права, поништи оспорену одлуку, односно да утврди право на накнаду материјалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе пријавила је својa потраживањa из радног односа у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 37/10 над стечајним дужником АД „Р.“ Лесковац.
Решењем Привредног суда у Лесковцу Р4.Ст. 1242/16 од 8. септембра 2016. године усвојен је приговор подноситељке, као предлагача, ради убрзавања наведеног стечајног поступка. Након тога, подноситељка је поднела тужбу против Републике Србије - Привредни суд у Лесковцу, ради новчаног обештећења због утврђене повреде права на суђење у разумном року, као и ради накнаде имовинске штете.
Оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године правноснажно је обавезана тужена да тужиљи на име новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року исплати износ од 400 евра у динарској противвредности, док је у преосталом тужбени захтев тужиље, за исплату износа преко досуђеног, па до траженог износа од 2.000 евра у динарској противвредности, одбијен као неоснован. Такође је правоснажно одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражено да се обавеже тужена да јој на име имовинске штете исплати износе утврђене у поступку стечаја Привредног суда у Лесковцу у предмету Ст. 37/10, са образложењем да тужиља није доказала постојање узрочно-последичне везе између настале штете и повреде права на суђење у разумном року.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбама члана 16. став 3. и 4. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се тужба за новчано обештећење и тужба за накнаду имовинске штете које су поднете у вези са повредом права на суђење у разумном року у стечајном или извршном поступку из члана 1. овог закона по којима није донета првостепена одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматрају уставном жалбом.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Када је реч о истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава подноситељке у вези са правноснажним одбијањем тужбеног захтева за накнаду имовинске штете, Уставни суд констатује да се наводи о повреди означеног уставног права заснивају на тврдњи да је узрочно-последична веза, за коју Виши суд у Лесковцу сматра да није доказана, потврђена у пракси Уставног суда и Европског суда за људска права.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подноситељке, а који се односе на оспорену пресуду у наведеном делу, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године, а који се примењују и у конкретном случају.
У поменутој одлуци, Уставни суд је подсетио на праксу Европског суда за људска права, коју је и сам прихватио кроз своје одлуке, у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом и правом на накнаду материјалне штете. Такође, Уставни суд је констатовао да су, у међувремену, надлежни судови у својим одлукама заузели исто правно становиште у вези са питањем одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете, позивајући се управо на релевантну праксу Европског суда за људска права и Суда, као и на Закључак о одговорности Републике Србије за накнаду материјалне штете настале због неизвршења правноснажних судских одлука, који је усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године закључио да је сама чињеница да је судском одлуком утврђено да неко лице због неефикасног и неделотворног поступања надлежног суда није у могућности да у разумном року наплати своје потраживање из радног односа у извршном, односно стечајном поступку, према дужнику, који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, довољна да би се утврдила одговорност државе за накнаду имовинске штете. Другим речима, претпоставка за заснивање објективне одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете настале из потраживања из радног односа према дужнику који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, јесте претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном, односно стечајном поступку. У том контексту, Уставни суд је нагласио да код овог облика објективне одговорности Републике Србије за штету важи претпоставка узрочности, тако да оштећено лице не сноси терет доказивања постојања узрочно-последичне везе, већ се она претпоставља.
6. Што се тиче оспорене другостепене пресуде у делу у којем је одбијен као неосновани тужбени захтев подноситељке уставне жалбе за исплату новчаног обештећења због повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку преко износа од 400 евра, па до тражених 2.000 евра, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-7309/18 од 17. децембра 2020. године, а који се примењују у конкретном случају.
Уставни суд налази да су у конкретном случају од значаја ставови Европског суда за људска права изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године).
Наиме, Европски суд се у одлуци у предмету Станковић против Србије први пут изјашњавао о томе да ли је висина накнаде неимовинске штете која је, на основу Закона о заштити права на суђење у разумном року, досуђена од стране „редовних“ судова, због неизвршења/кашњења у извршењу судских одлука у којима је дужник предузеће са искључивим или већинским државним или друштвеним капиталом, довољна и адекватна. Разматрајући приговор губитка статуса „жртве“ Европски суд је приметио да је износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра који су домаћи судови досудили подноситељки представке, нижи од износа које Европски суд досуђује у сличним предметима, али је нагласио да се питање адекватности досуђеног износа накнаде мора ценити у светлу свих околности случаја, што укључује не само трајање конкретног поступка, већ и вредност накнаде која се оцењује у контексту животног стандарда у одређеној држави, као и чињеницу да ће у оквиру националног система ова накнада у принципу бити досуђена и исплаћена брже и раније него да о томе одлучује Европски суд (став 23.). Закључујући да се досуђени износ накнаде нематеријалне штете од 800 евра може сматрати довољним и адекватним за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те да је, последично, подноситељка представке изгубила статус „жртве“ у смислу члана 34. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Европски суд је одбацио представку.
7. Уставни суд налази да се у ситуацији када се уставном жалбом због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оспорава пресуда којом је подноситељки правоснажно досуђено новчано обештећење за неимовинску штету која је изазвана повредом права на суђење у разумном року, а која је утврђена због немогућности да у примереном року наплати своје правоснажно досуђено потраживање из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са искључивим или већинским друштвеним или државним капиталом, истакнута повреда зајемченог права мора испитивати применом ставова Европског суда изражених у одлуци Станковић против Србије. У том смислу, у овом уставносудском предмету оцена досуђене висине накнаде неимовинске штете нема карактер инстанционог поступања Уставног суда, већ представља механизам којим се обезбеђује да се зајемчена права тумаче у складу са праксом Европског суда као међународне институције која надзире њихово спровођење. Уставни суд истиче да је у циљу усклађивања своје праксе са јединственим приступом Европског суда у решавању овог спорног питања, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео Одлуку Уж-277/2017 (објављена на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs и у „Службеном гласнику РС“, број 104/20), којом је усвојио уставне жалбе М. К, Д. М. и С.Ј. и утврдио да је подносиоцима оспореним решењима, којима им је, применом одредаба Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова, досуђена накнада на име нематеријалне штете, повређено право на суђење у разумном року, јер досуђена висина не представља довољну и адекватну накнаду за претрпљену повреду права на суђење у разумном року, те се не може сматрати да су њеним досуђивањем подносиоци изгубили статус „жртве“. Истом Одлуком подносиоцима је утврђено право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности, умањеном за износе који су им већ исплаћени по истом основу.
Примењујући претходно изложено на конкретан случај, а с обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе повреда права на суђење у разумном року утврђена због немогућности да у примереном року наплати својa правоснажно досуђенa потраживањa из радног односа од послодавца – дужника који је предузеће са већинским друштвеним, односно државним капиталом, Уставни суд је утврдио да је подноситељки оспореном пресудом Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу одлучујући као у тачки 1. изреке.
8. Одлучујући најпре о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорену пресуду Основног суда у Лесковцу Прр. 687/17 од 6. децембра 2017. године у ставу 3. изреке и пресуду Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године у делу којим је одбијена као неоснована жалба подноситељке и потврђена наведена првостепена пресуда у ставу 3. изреке, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет другостепеном суду на поновно одлучивање.
9. Разматрајући тврдње подноситељке да јој је у оспореном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је подноситељки уставне жалбе претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Лесковцу да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 37/10 повређено и право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тач. 3. изреке.
10. Разматрајући начин отклањања штетних последица због утврђене повреде Уставом зајемченог права на правично суђење који се односи на накнаду нематеријалне штете подноситељке, Уставни суд је оценио да је утврђивање права подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у висини коју Европски суд сматра довољном и адекватном новчаном сатисфакцијом због немогућности наплате потраживања у разумном року најделотворнији начин отклањања штетних последица утврђене повреде права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке утврдио подноситељки право на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за износе исплаћене по основу пресуде Вишег суда у Лесковцу Гжрр. 204/18 од 6. марта 2018. године, као и за остале износе који су јој евентуално већ исплаћени по основу утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 37/10. Накнада нематеријалне штете се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
11. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, а узимајући у обзир да Уставни суд приликом одлучивања у поступку по уставној жалби уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања која су јој утврђена у стечајном поступку пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 37/10, умањених за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
12. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.