Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. А. Д, А. Д. и С. Д, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. А. Д, А. Д. и С. Д. и утврђује да је пресудом Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године повређено право подносилаца уставне жалбе на имовину из члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија број 463-02-00438/2009-07 од 16. јануара 2020. године.
3. Усваја се уставна жалба В. А. Д, А. Д. и С. Д. и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне и стамбене послове Управе градске општине Звездара у предмету VIII број 463-302/2018 повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. А. Д, А. Д. и С. Д, сви из Београда, поднели су Уставном суду, преко пуномоћника Д. М. А, адвоката из Београда, 14. јула 2022. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у управном поступку који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне и стамбене послове Управе градске општине Звездара у предмету VIII број 463-302/2018.
Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, која су зајемчена и Уставом Републике Србије, па постојање повреде ових права Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
У уставној жалби се наводи: да су подносиоци 2006. године поднели захтев за поништавање решења о изузимању грађевинског земљишта из њиховог поседа; да је општински орган управе 17 година „вршио разне опструкције“; да катастарска парцела број …/. КО Миријево није приведена намени за коју је изузета, јер новопројектована саобраћајница није реализована; да је вештачењем утврђено да је та парцела већим делом у поседу бивших власника, а да се унутар ограде налази приступни пут до њихових објеката.
У уставној жалби се, такође, истиче да је Управни суд, позивајући се на став заузет на 77. седници свих судија тог суда, занемарио одредбу члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи. Подносиоци истичу да је непосредно након изузимања, к.п. број …/. подељена према урбанистичком пројекту, тако што су од ње настале три парцеле, од којих су две приведене намени и њихов повраћај није тражен, а к.п. број …/. представља неизграђено грађевинско земљиште.
Уставном жалбом се, поред осталог, предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорени акт и утврди право подносилаца на накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Подносиоци уставне жалбе нису тражили накнаду нематеријалне штете због истакнуте повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт, списе предмета VIII број 463-302/2018 Одељења за имовинско-правне и стамбене послове Управе градске општине Звездара и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажним решењем Скупштине општине Звездара – Секретаријат за привреду и финансије – Одсек за имовинско-правне послове и испитивање порекла имовине III број 463-317 од 21. јула 1978. године (даље у тексту: решење о изузимању земљишта) изузета је уз накнаду из поседа Д. Д. (правног претходника подносилаца уставне жалбе) национализована к.п. број …/. у површини од 3495 м2 КО Миријево у корист општине Звездара, а за потребе Завода за изградњу града Београда у циљу изградње стамбеног насеља Миријево.
В. А. Д, А. Д. и С. Д. (подносиоци уставне жалбе), Ж.Д. и С.Д. поднели су 7. јула 2008. године Одељењу за имовинско-правне послове општине Звездара захтев за поништај решења о изузимању земљишта, у делу који се односи на новоформирану к.п. број …/. КО Миријево у површини од 2330 м2 (даље у тексту: предметна парцела).
Решењем Одељења за имовинско-правне и стамбене послове Управе градске општине Звездара VIII број 463-647/2008 од 8. јула 2009. године одбијен је као неоснован предметни захтев, са образложењем да је у поступку утврђено да предметна парцела представља јавно грађевинско земљиште намењено за зелене и рекреативне површине и саобраћајницу.
Другостепени орган је решењем од 17. фебруара 2010. године поништио наведено решење првостепеног органа и вратио предмет том органу на поновно одлучивање, а у образложењу је наведено: да из налаза вештака произлази да није дошло до реализације изградње стамбеног насеља Миријево I-IV; да се предметна парцела води као неизграђено грађевинско земљиште, будући да је степениште на њој изграђено без грађевинске и употребне дозволе, а постојећа ограда је архитектонска целина са кућом подносилаца; да се из приложеног увида у регулациони план закључује да предметна парцела није предвиђена за саобраћајницу.
Решењем првостепеног органа од 12. јула 2010. године, донетим у поновном поступку, поново је одбијен предметни захтев као неоснован, а другостепени орган је то решење поништио решењем од 11. новембра 2010. године.
Закључком првостепеног органа од 25. октобра 2012. године прекинут је поступак по предметном захтеву, до доношења пројекта препарцелације предметне парцеле. Другостепени орган је решењем од 22. априла 2014. године поништио наведени закључак и вратио предмет првостепеном органу на поновно одлучивање. Управни суд је пресудом У. 9135/13 од 20. маја 2014. године одбио као неосновану тужбу Градске општине Звездара поднету против наведеног коначног управног акта, оцењујући да дељење катастарске парцеле не може бити разлог за прекид поступка.
Првостепени орган је решењем од 27. новембра 2014. године трећи пут одбио предметни захтев, а наведено решење је поништено решењем другостепеног органа од 2. октобра 2015. године. Управни суд је пресудом У. 15440/15 од 20. априла 2017. године одбио као неосновану тужбу Градске општине Звездара поднету ради поништаја наведеног коначног решења.
Решење првостепеног органа од 8. децембра 2015. године, којим је поново одбијен предметни захтев, подносиоци уставне жалбе су оспорили жалбом изјављеном 22. децембра 2015. године. Наведено решење је поништио другостепени орган решењем од 28. августа 2017. године. Након тога првостепени орган је решењем од 23. октобра 2017. године поново прекинуо поступак по предметном захтеву, до решавања претходног питања „које ће урадити Републички геодетски завод – Служба за катастар непокретности, а односи се на одвајање јавног од осталог грађевинског земљишта, имајући у виду да се предметна парцела налази делом у површинама осталих намена-грађевински блокови ниске стамбене изградње и у површинама јавне намене-јавна саобраћајна површина“.
Подносиоци уставне жалбе су 8. новембра 2017. године изјавили жалбу против наведеног решења, коју је другостепени орган уважио и решењем од 5. јула 2018. године поништио побијано решење првостепеног органа, а предмет вратио том органу на поновно одлучивање. Другостепени орган је поново истакао да је на основу стања у списима предмета, а посебно из налаза и мишљења вештака грађевинске струке утврђено да предметно земљиште није приведено намени за коју је изузето.
Решењем првостепеног органа VIII број 463-302/2018 од 30. октобра 2018. године (даље у тексту: предметно решење) одбијен је као неоснован захтев за поништај решења о изузимању, у делу који се односи на предметну парцелу. Првостепени орган је констатовао да се, према правном ставу Управног суда, утврђеном на 77. седници свих судија одржаној 29. марта 2018. године, не може поништити део правноснажног решења о изузимању градског грађевинског земљишта за део парцеле која је у целини изузета, већ се може поништити део таквог решења који се односи на једну или више целих изузетих парцела…„само уколико су оне засебно одређене у диспозитиву решења“. У предметном решењу је даље констатовано: да је изузета к.п. број …/. у површини од 3495 м2 подељена на предметну парцелу, к.п. број …/.. површине 1090 м2 и к.п. број …/.. површине 0,75 м2; да су к.п. бр. …/.. и …/.. приведене намени; да се према Детаљном урбанистичком плану насеља Миријево на предметној парцели налази степениште, које повезује улице Матице српске и Витезова Карађорђеве звезде, а испод степеништа пролази траса инфраструктурних водова (телекомуникациони и енергетски каблови); да се на основу Информације о локацији за предметну парцелу Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове од 1. октобра 2014. године та парцела налази у површинама изграђеног ткива насеља, западни део се одваја за јавну саобраћајну површину, а јужни део је у зеленим површинама, према Регулационом плану насеља Миријево („Службени лист града Београда“, број 20/02); да је у налазу Градског завода за вештачење од 24. јануара 2012. године наведено да се на делу предметне парцеле налази део степеништа – завршетка колско-пешачке стазе кроз коју пролазе трасе кишне и фекалне канализације, као и траса подземних ТТ каблова, непосредно поред стазе, као и траса далековода. Првостепени орган је оценио да је предметно земљиште приведено намени, будући да је на к.п. бр. …/.. и …/.. изграђена саобраћајница Матице српске, а да се „на мањем делу предметне парцеле, 1-2% укупне површине, налази део степеништа-завршетка колско-пешачке стазе“. Имајући у виду да изузета к.п. број …/. у површини од 3495 м2 више не постоји у мерама и границама у којима је била у време изузимања, тај орган је закључио да нису испуњени услови за поништај решења о изузимању у смислу одредбе члана 86. став 7. Закона о планирању и изградњи.
Подносиоци уставне жалбе су 23. новембра 2018. године изјавили жалбу против предметног решења првостепеног органа, која је одбијена решењем Министарства финансија број 463-02-00438/2009-07 од 16. јануара 2020. године. Оцењујући наводе жалбе да предметна парцела није приведена намени, другостепени орган је навео да је правни став Управног суда обавезујући за министарство, да је „тачно да је током поступка несумњиво утврђено да предметна парцела није приведена намени ради које је изузета, али да, сагласно наведеном правном ставу Управног суда, захтев треба одбити као неоснован“.
Оспореном пресудом Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године одбијена је као неоснована тужба подносилаца уставне жалбе поднета 15. априла 2020. године, ради поништаја наведеног коначног решења Министарства финансија. Полазећи од тога да је у предметном поступку утврђено да изузета к.п. бр. …/. више не постоји у мерама и границама у којима је била у време изузимања, а имајући у виду наведени правни став, утврђен на 77. седници свих судија тог суда одржаној 29. марта 2018. године, Управни суд је оценио да се у конкретном случају не може поништити решење о изузимању земљишта.
4. Одредбама члана 58. Устава, на чију повреду се, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (ст. 1. до 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе раније важећег Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 и 34/06), којима је било прописано: да се на предлог заинтересованог лица и уз сагласност власника, односно корисника земљишта врши исправка граница суседних парцела, у складу са законом, под условом да је таква промена у складу са условима утврђеним планом (члан 64. став 1.); да се ранијим сопствеником сматра лице које је по важећим прописима било сопственик на неизграђеном осталом грађевинском земљишту у државној својини на дан ступања на снагу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, „Службени лист ФНРЈ“, бр. 52/58, 3/59, 24/59 и 24/61, Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера, „Службени лист СФРЈ“, број 5/68, односно Закона о одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера, „Службени гласник СРС“, бр. 32/68, 17/69, 29/69, 19/71, 16/72, 24/73 и 39/73 (члан 84. став 2.); да ће се на захтев ранијег сопственика, односно његовог законског наследника, поништити правноснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из његовог поседа, ако корисник градског грађевинског земљишта исто не приведе намени за коју је земљиште изузето, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 86. став 7.).
Одредбама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12, 42/13, 50/13, 98/13, 132/14 и 145/14) прописано је: да се на већем броју катастарских парцела може образовати једна или више грађевинских парцела на основу пројекта препарцелације, на начин и под условима утврђеним у планском документу, а уколико плански документ није донет, образоваће се на основу подзаконског акта којим се утврђују општа правила парцелације, регулације и изградње (члан 65. став 1.); да се на једној катастарској парцели може образовати већи број грађевинских парцела, које се могу делити парцелацијом до минимума утврђеног применом правила о парцелацији или укрупнити препарцелацијом, а према планираној или постојећој изграђености, односно, планираној или постојећој намени грађевинске парцеле, на основу пројекта парцелације, под условима и на начин прописаним у ставу 1. овог члана (члан 65. став 2.); да се исправка граница суседних катастарских парцела, спајање суседних катастарских парцела истог власника, као и спајање суседних парцела на којима је исто лице власник или дугорочни закупац на основу ранијих прописа, врши на основу елабората геодетских радова (члан 68. став 1.).
Одредбама Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да ако другостепени орган својим решењем поништи првостепено решење и врати предмет првостепеном органу на поновни поступак, првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење, против кога странка има право на жалбу (члан 232. став 2.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најкасније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Важећи Закон о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18 – аутентично тумачење) садржи суштински исте одредбе у члану 9. став 2, члану 171. став 3. и члану 174.
Сагласно члану 15. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 119/09), управни спор се може покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби странке није донео управни акт, под условима предвиђеним овим законом. Одредбом члана 19. став 1. тог закона је прописано да ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
Чланом 55. Правилника о општим условима о парцелацији и изградњи и садржини, условима и поступку издавања акта о урбанистичким условима за објекте за које одобрење за изградњу издаје општинска, односно градска управа („Службени гласник РС“, број 75/03), који је био на снази на дан подношења предметног захтева, било је предвиђено да се грађевинска парцела може делити парцелацијом до минимума утврђеног применом правила о парцелацији и да се таква деоба може утврдити урбанистичким пројектом, ако су испуњени услови за примену општих правила парцелације и регулације из овог правилника.
Одредбама важећег Правилника о општим правилима за парцелацију, регулацију и изградњу („Службени гласник РС“, број 22/15) предвиђено је да се грађевинска парцела формира деобом или спајањем целих или делова катастарских парцела, односно парцелацијом или препарцелацијом до минимума прописаног овим правилником (члан 4.); да се исправка граница суседних катастарских парцела, спајање суседних катастарских парцела истог власника, као и спајање суседних парцела на којима је исто лице власник или дугорочни закупац на основу ранијих прописа, врши на основу елабората геодетских радова за исправку граница суседних парцела (члан 5. став 1.).
5. По мишљењу подносилаца уставне жалбе, правни став Управног суда, заузет на 77. седници свих судија тог суда, не може се применити на одлучивање о предметном захтеву за поништај решења о изузимању земљишта, будући да је изузета к.п. број 1376/1 подељена према урбанистичком пројекту, тако што су од ње настале три парцеле, од којих су две приведене намени и њихов повраћај није тражен, а предметна парцела представља неизграђено грађевинско земљиште.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд је најпре испитивао да ли подносиоци уставне жалбе имају имовину која је заштићена означеним одредбама Устава. Уставни суд, с тим у вези, указује на праксу Европског суда за људска права, према којој „имовина” у смислу члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију може бити само „постојећа имовина”, укључујући и потраживања у односу на која лице има бар „легитимно очекивање” да ће их реализовати (видети пресуду Европског суда у предмету Jantner против Словачке од 4. марта 2003. године, представка број 39050/97, став 27). Притом, легитимно очекивање мора бити конкретније природе од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука (одлука Gratzinger and Gratzingerova против Чешке број 39794/98 од 10. јула 2002. године, став 73.).
Из наведених одредаба раније важећег Закона о планирању и изградњи, по оцени Уставног суда, произлази: да је сопственик на неизграђеном осталом грађевинском земљишту које је постало друштвена својина на основу раније важећих прописа, односно његов законски наследник, био овлашћен да поднесе захтев за поништај правноснажног решења о изузимању градског грађевинског земљишта из поседа; да су таква решења поништавана у поступку пред надлежним органом ако корисник градског грађевинског земљишта исто није привео намени за коју је земљиште изузето, у року од годину дана од дана ступања на снагу тог закона; да је решење надлежног органа донето у том поступку основ за упис права ранијег сопственика, односно његовог наследника на том земљишту у катастар непокретности, односно за вођење поступка који ће омогућити тај упис права.
Уставни суд је констатовао да је у предметном управном поступку утврђено да је решењем о изузимању земљишта изузета уз накнаду из поседа правног претходника подносилаца уставне жалбе национализована к.п. број …/. у површини од 3495 м2 КО Миријево и да је предметни захтев поднет ради поништаја наведеног решења у делу који се односи на предметну парцелу, која је настала поделом изузете парцеле. Првостепени орган је утврдио да се на делу предметне парцеле који износи 1-2% укупне површине од 2330 м2 налази степениште, а по налажењу другостепеног органа, у поступку је несумњиво утврђено да предметна парцела није приведена намени за коју је изузета у року прописаном законом.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставне жалбе имају имовину која се штити гаранцијама члана 58. Устава и да је правноснажношћу одлуке о одбијању њиховог захтева за поништај решења о изузимању земљишта у односу на предметну парцелу дошло до мешања у њихово право на мирно уживање имовине. Испитујући да ли је наведено мешање извршено у складу са законом, Уставни суд је констатовао да је одлука о одбијању захтева за поништај решења о изузимању земљишта заснована на правном ставу Управног суда, утврђеном на 77. седници свих судија одржаној 29. марта 2018. године. Према наведеном правном ставу, под условима из одредбе члана 86. став 7. раније важећег Закона о планирању и изградњи могуће је поништити правоснажно решење о изузимању у односу на неке од више изузетих парцела, али само уколико су те парцеле засебно одређене у диспозитиву решења чији се поништај тражи, а не може се извршити поништај дела решења за део изузете парцеле.
Уставни суд је имао у виду да је одредбама члана 86. раније важећег Закона о планирању и изградњи било уређено питање престанка права коришћења грађевинског земљишта у државној својини, прописивањем услова под којима наведено право престаје лицима којима је то земљиште дато ради изградње објекта, а која нису започела, односно окончала изградњу у складу са законом. Законодавац је наведеном одредбом члана 86. став 7. тог закона установио обавезу надлежног органа да поништи правноснажно решење о изузимању градског грађевинског земљишта из поседа, ако корисник градског грађевинског земљишта исто не приведе намени за коју је земљиште изузето, у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона. Тиме је омогућено ранијим сопственицима, односно њиховим законским наследницима да остваре право на враћање земљишта које им је одузето на основу прописа о национализацији, односно одређивању грађевинског земљишта, а које није приведено намени. Остварење тог права, по оцени Суда, не може бити доведено у питање због неподударања у називу, површини и границама катастарских парцела – насталог из разлога за који нису одговорни подносиоци захтева. Суд, међутим, наглашава да у диспозитиву решења којим се поништава решење о изузимању мора бити означен број парцеле старог и новог премера, односно површина и границе изузетог земљишта у односу на постојеће стање у катастру (видети Одлуку Уж – 9389/2018 од 23. децембра 2021. године, објављену на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Уставни суд је имао у виду да је у одређеним случајевима, пре уписа права на основу решења којим се делимично поништава решење о изузимању земљишта из поседа, потребно спровести неки од поступака предвиђених наведеним одредбама закона којима се уређује планирање и изградња и правилника којима се утврђују правила парцелације – спајање суседних катастарских парцела истог власника, исправка границе парцела, односно парцелација до минимума утврђеног применом правила о парцелацији.
Будући да је к.п. број …/. у површини од 3495 м2 након изузимања подељена на к.п. бр. …/.. и …/.. и на предметну парцелу – у односу на коју је поднет захтев, а имајући у виду да је у оспореној пресуди примена наведеног правног става Управног суда образложена тиме да изузета к.п. бр. …/. више не постоји у мерама и границама у којима је била у време изузимања, Уставни суд је оценио да мешање у право подносилаца уставне жалбе на мирно уживање имовине није извршено у складу са законом. Уставни суд је, између осталих, у одлукама Уж-6763/2011 од 30. јануара 2014. године и Уж-5971/2012 од 5. новембра 2015. године оценио да такав закључак не ствара потребу да се утврди да ли је постигнута правична равнотежа између потреба од општег интереса заједнице, са једне стране и захтева за заштиту основних права појединца, са друге стране, прихватајући становиште Европског суда за људска права изражено у пресуди Iatridis против Грчке, представка број 31107/96, од 25. марта 1999. године, став 58.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним актом повређено право подносилаца уставне жалбе на мирно уживање имовине, зајемчено чланом 58. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, имајући у виду природу утврђене повреде права у конкретном случају, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године и одредио да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносилаца уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија број 463-02-00438/2009-07 од 16. јануара 2020. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није разматрао уставну жалбу са становишта права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, јер је утврдио повреду права на имовину и поништио оспорени акт.
7. Испитујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је управни поступак који је вођен пред Одељењем за имовинско-правне и стамбене послове Управе градске општине Звездара у предмету VIII број 463-302/2018 започео 7. јула 2008. године, подношењем предметног захтева подносилаца и да је правноснажно окончан доношењем оспорене пресуде Управног суда У. 7153/20 од 13. јуна 2022. године.
Уставни суд констатује да чињеница да је оспорени поступак трајао 14 година указује на то да изашао изван граница одлучивања у разумном року. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном спору, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања органа који су водили поступак, као и значаја права о којем је одлучивано за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да се у предметном поступку нису постављала сложена чињенична, нити правна питања.
По оцени Уставног суда, подносиоци уставне жалбе су имали значајан правни и материјални интерес да се у разумном року одлучи о њиховом захтеву за поништај решења о изузимању земљишта из поседа њиховог правног претходника.
Уставни суд је из достављених списа предмета утврдио да је првостепени орган први пут одлучио о захтеву после годину дана, да је након тога донео још четири решења којима се одбија предметни захтев и два управна акта о прекиду поступка у тој управној ствари, при чему је каснио укупно две и по године у доношењу одлука у поновном поступку. Испитујући поступање другостепеног органа, Уставни суд је утврдио да је тај орган поништио шест одлука првостепеног органа, одлучујући о жалбама изјављеним против тих одлука укупно шест година дуже него што је законом прописано. Управни суд је предметне управне спорове окончао за годину дана и четири месеца, односно две године и пет месеци.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да они у периоду који је укупно трајао осам и по година нису користили жалбу, односно тужбу због ћутања администрације, којима су могли да убрзају доношење одлука у оспореном постуоку. Суд је, међутим, полазећи од свега наведеног, оценио да наведени допринос подносилаца не може утицати на оцену Суда о томе да је у предметном управном поступку повређено право на суђење у разумном року. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 3. изреке.
Имајући у виду да подносиоци уставне жалбе нису истакли захтев за накнаду нематеријалне штете, а крећући се у оквиру захтева уставне жалбе, Уставни суд је, у складу са одредбама члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да је утврђењем повреде права на суђење у разумном року постигнуто правично задовољење подносилаца.
8. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 4. изреке.
9. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода.
10. На основу свега изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.