Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. Ј. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Л. Ј. изјављена против пресуде Управног суда У. 4658/20 од 23. фебруара 2023. године због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Ј. из Београда поднео је Уставном суду, преко пуномоћника Г. К, адвоката из Београда, 11. априла 2023. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 4658/20 од 23. фебруара 2023. године, због повреде начела владавине права из члана 3. Устава Републике Србије и права из чл. 32, 36, 58. и 59. Устава.
У уставној жалби се у прилог тврдњама о повреди означених начела и права наводи:
- да из аката донетих у предметном поступку произлази да је одлучивано искључиво о захтеву В. Ј. и да је подносилац третиран као страни држављанин;
- да је „у предмету Министарства финансија број 46-00-00791/2019-11 од 17. марта 2022. године усвојен захтев подносиоца у истоветној правној ситуацији“;
- да је предметна имовина одузета „јавно објављеним решењем и без навођења бивше власнице у својству странке“;
- да је Управни суд само на основу умрлице С. Ј. утврдио да се ради о страном држављанину и није извео ниједан доказ на околност које држављанство је имала бивша власница;
- да се потпуно погрешно решава питање постојања реципроцитета у поступцима реституције у Републици Србији и Чешкој Републици и да се „тенденциозно не коментарише чињеница“ да, према одредбама члана 20. Закона број 403/1990, странци имају право да учествују у поступку реституције имовине која им је одузета на територији Чешке Републике;
- да се „намерно“ погрешно преводи и разуме члан 23ц Закона број 403/1990, којим се уређује начин провере података лица која су истовремено грађани Чешке Републике и да је апсурдно на основу тог примера тврдити да држављани Републике Србије не могу имати својину на непокретностима на територији Чешке Републике;
- да су надлежни органи користили превод Б. Ј, преводиоца за енглески језик, који подносиоцу није достављен на изјашњење, а у оспореном акту нема навода о томе ком доказу је поклоњена вера и какво дејство имају чињенице о којима је достављен „ауторизовани превод“ П. Л, преводиоца за чешки језик;
- да су надлежни органи и Управни суд поредили два неупоредива закона: Закон о враћању одузете имовине и обештећењу и Закон број 87/1991 о вансудској рехабилитацији, те да је према праву Чешке Републике правно немогућа истовремена примена Закона број 87/1991 и Закона број 403/1990.
Уставном жалбом се, поред осталог, предлаже да Уставни суд поништи оспорени акт и утврди повреду истакнутих начела и права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорени акт, списе предмета број 46-00-003978/2012 Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Делимичним решењем Агенције за реституцију – Подручна јединица Београд (даље у тексту: Агенција) број 46-00-003978/2012 од 10. априла 2018. године одбијен је као неоснован захтев Л. Ј. (поднoсиоца уставне жалбе) и В. Ј. за враћање, односно обештећење за непокретности национализоване бившој власници С. Ј. решењем Извршног одбора Н.О. V Рејона број 33216 од 22. јула 1948. године и одређено да ће се о преосталом делу захтева одлучити накнадно. Првостепени орган је у поступку доношења решења утврдио да је бивша власница била чехословачки држављанин у тренутку одузимања предметне имовине, као и закључења Споразума између ФНРЈ и Чехословачке Републике о регулисању отворених имовинских питања од 11. фебруара 1956. године.
Решењем првостепеног органа број 46-00-003978/2012 од 31. јула 2019. године (даље у тексту: предметно решење) одлучено је о преосталом делу наведеног захтева поднoсиоца уставне жалбе и В. Ј, тако што је одбијен као неоснован захтев за враћање, односно обештећење за непокретности у Б. број … у Београду, на к.п. број … КО Стари град, национализоване бившој власници С. Ј. У образложењу решења је констатовано: да је предметна имовина национализована на основу „решења о национализацији Н. број 111/60“ од 22. јануара 1960. године; да је из овереног превода извода из матичне књиге умрлих општине Моравске Будејовице, округ Требич, у књизи 1 за 1970. годину, на страни 45 под редним бројем 6 утврђено да је С. Ј, рођена Ф, преминула 14. августа 1970. године у Литохору; да је Министарство правде дипломатским путем прибавило прописе земаља које су уређивале поступак реституције и доставило их Агенцији; да је из тих прописа утврђено да је Република Чехословачка, чији је правни следбеник Чешка Република, уређивала враћање одузете имовине Законом о умањењу последица одређених неправди везаних за имовину (Закон број 403/1990 Збирка закона) и да је чланом 23ц тог закона прописано да за потребе провере података о појединцима који учествују у поступку реституције и који су грађани Републике Чешке, Министарство унутрашњих послова доставља референтне податке из примарног регистра резидената и податке из информационе евиденције резидената; да је чланом 1. став 1. Закона о вансудској рехабилитацији (Закон број 87/1991 Збирка закона) прописано да се тај закон односи на умањење последица одређених неправди везаних за имовину „и остало“, које су настале услед грађанских и индустријских аката у периоду од 25. фебруара 1948. до 1. јануара 1990. године, супротно принципима демократског друштва; да према члану 3. став 1. тог закона, овлашћено лице представља лице чија је имовина пренета на државу у случајевима наведеним у члану 6. закона, под условом да је то лице држављанин Чешке Републике; да је Законом о власништву над земљиштем и другим пољопривредним добрима (Закон број 229/1991 Збирка исправа) донет са намером да умањи последице одређених неправди везаних за имовину, које су нанете власницима пољопривредног земљишта и шума у периоду између 1948. и 1989. године, те да, сагласно члану 4. тог закона, овлашћено лице мора да буде држављанин Савезне Републике Чехословачке. Првостепени орган је, полазећи од наведеног, оценио да у бившој Републици Чехословачкој право на враћање одузете имовине имају једино бивши власници, односно њихови законски наследници, који су држављани Републике Чехословачке, те да не постоји законски реципроцитет између те државе, чији је правни следбеник Чешка Република и Републике Србије у враћању одузете имовине у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Решењем Министарства финансија број 46-00-00738/2015-13 од 27. децембра 2019. године одбијена је жалба подносиоца уставне жалбе и В. Ј. изјављена против предметног решења првостепеног органа, из разлога који су наведени у побијаном решењу. Другостепени орган је оценио да се у жалби неосновано истиче да је погрешно цитиран члан 23ц Закона број 403/1990, будући да се у списима предмета налази фотокопија тог закона, „овереног и печатираног од стране судског преводиоца Б. Ј.“ и да су одредбе тог закона цитиране онако како гласе.
Оспореном пресудом Управног суда У. 4658/20 од 23. фебруара 2023. године одбијена је као неоснована тужба којом су подносилац уставне жалбе и В. Ј. побијали законитост коначног решења Министарства финансија. Управни суд је прихватио све разлоге на којима су првостепени и другостепени орган засновали своје одлуке о предметном захтеву, односно жалби и оценио да се наводима тужбе не доводи у сумњу законитост решења туженог органа. Управни суд је, такође, оценио да нису од утицаја на другачије одлучивање наводи тужбе о погрешном преводу одредбе члана 23ц Закона број 403/1990, имајући у виду да се питање реципроцитета решава на основу садржине одредбе члана 3 став 1. Закона о вансудској рехабилитацији Републике Чехословачке (Закон број 87/1991).
3.2. Решењем Секретаријата за финансије Народног одбора општине Стари град у Београду број Н. 111/60 од 22. јануара 1960. године утврђено је да су 26. децембра 1958. године, ступањем на снагу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, национализована и постала друштвена својина грађевинска земљишта означена у решењу, међу којима и к.п. број … у Б, власништво С. Ј, рођене Ф. (став 1. тачка А диспозитива).
У допису Министарства финансија Чешке Републике – Одбор 44 – Реферат за обештећења, упућеном В. Ј. 30. августа 2012. године, наведено је да је захтев М. Ј, поднет у складу са Законом број 87/1991 о вансудским рехабилитацијама ради финансијске накнаде за имовину „национализовану од стране Републике Србије“, одбијен 18. октобра 1991. године, као и да С. Ј, М. Ј. и М. Ј. није дато обештећење у складу са наведеним законом за имовину која им је као странцима национализована у ФНРЈ 1948. године. У допису је даље наведено да се чешки прописи о реституцији односе на овлашћена лица, која морају имати држављанство Чешке Републике, а обештећују се само „интервенције“ чешке државе, односно њених правних претходница, на имовини ових лица, која се, међутим, морала налазити на територији Чешке Републике. Наведени допис је превео и оверио својим печатом P. L, судски преводилац за чешки језик.
У изводу из матичне књиге умрлих општине Моравске Будејовице, округ Требич, у књизи 1 за 1970. годину, на страни 45 под редним бројем 6 уписано је да је С. Ј, девојачко Ф, рођена 23. априла 1893. године у Литохору, Требич и да је преминула 14. августа 1970. године у Литохору. Наведени доказ приложен је уз предметни захтев подносиоца уставне жалбе за враћање имовине.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, на чију повреду подносилац, поред осталог, указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред већ наведених уставних одредаба, релевантне су и следеће одредбе закона:
Одредбама члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник PC“, број 72/11) прописано је: да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (став 1. тачка 5)); да се претпоставља да постоји реципроцитет са државом која није уређивала враћање имовине ако домаћи држављанин може да стекне право својине и наследи непокретности у тој држави (став 2.); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице – страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора (став 3. тачка 1)); да постојање реципроцитета са страном државом и међународног уговора, у смислу овог члана, утврђује Агенција по службеној дужности (став 5.).
Одредбама члана 42. наведеног закона прописано је: да захтев садржи податке о бившем власнику - лично име, име једног родитеља, датум и место рођења, пребивалиште, односно боравиште у време одузимања имовине и држављанство (став 3. тачка 1)); да се уз захтев прилаже, за податке из става 3. тачке 1) овог члана - извод из матичне књиге рођених, односно умрлих, као и други докази на основу којих се могу несумњиво утврдити тражени подаци (став 4. тачка 1));
Одредбама члана 13. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“, бр. 43/82 и 72/82, „Службени лист СРЈ“, број 46/96 и „Службени гласник РС“, број 46/06) прописано је: да ће суд или други надлежни орган по службеној дужности утврдити садржину страног меродавног права (став 1.); да орган из става 1. овог члана може затражити обавештење о страном праву од министарства надлежног за послове правде (став 2.); да странке у поступку могу поднети и јавну исправу о садржини страног права (став 3.).
5. Испитујући наводе уставне жалбе са становишта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд је констатовао да се предметно решење Агенције о одбијању захтева за враћање имовине, односно обештећење заснива на оцени да нема законског реципроцитета у области реституције између Републике Србије и Чешке Републике, због чега законски наследници бивше власнице која је била чехословачка држављанка, немају право на реституцију, без обзира на њихово држављанство.
Из наведених одредаба закона, по оцени Уставног суда, произлази: да је подносилац захтева за враћање имовине дужан да достави доказ о држављанству бившег власника – извод из матичне књиге рођених, односно умрлих или друге доказе на основу којих се може несумњиво утврдити тај податак; да страни држављанин, односно његови законски наследници, имају право на враћање имовине или обештећење под условом реципроцитета, осим ако је обавезу њиховог обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, ако су обештећени и без постојања међународног уговора или ако се могу обештетити на основу прописа стране државе; да се претпоставка о постојању реципроцитета примењује само у односу на страну државу која није уређивала враћање имовине; да Агенција по службеној дужности утврђује постојање реципроцитета са страном државом и садржину страног меродавног права; да министарство надлежно за послове правде може обавестити Агенцију о садржини страног права, као и да странке у поступку могу о томе поднети јавну исправу.
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе у захтеву за враћање имовине навео да је бивша власница имала чешко држављанство и да је уз захтев доставио извод из матичне књиге умрлих, из кога је утврђено да је бивша власница рођена у Литохору, Република Чехословачка, Уставни суд је оценио неутемељеном тврдњу подносиоца да је Агенција била обавезна да изведе друге доказе ради утврђења наведене чињенице.
Уставни суд је имао у виду да су Споразумом између Федеративне Народне Републике Југославије и Чехословачке Републике о регулисању отворених имовинских питања, закљученим у Прагу 11. фебруара 1956. године („Службени лист ФНРЈ - Међународни уговори”, број 14/56) регулисане и ликвидиране све обавезе југословенске државе у вези са захтевима који проистичу из југословенских мера национализације, експропријације и других мера ограничења или одузимања права власништва, којима су били подвргнути чехословачка добра, права и интереси у Федеративној Народној Републици Југославији до дана потписивања овог Споразума, без обзира да ли су ти захтеви данас познати или не (члан 2. став 1. тачка б). Међутим, будући да је оспореним актом правноснажно окончан поступак одлучивања о делу захтева за враћање имовине која је национализована након закључења наведеног споразума, одлука о том захтеву није могла бити донета применом одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Такође, за одлучивање о предметном захтеву није од значаја да ли српски држављанин може да стекне право својине и наследи непокретности у Чешкој Републици – јер је та земља уредила враћање имовине, већ да ли у питањима реституције постоји реципроцитет између Републике Србије и Републике Чешке.
Испитујући да ли је Агенција утврдила садржину страног права у складу са законом, Уставни суд је констатовао да је Министарство правде прибавило дипломатским путем и доставило Агенцији прописе земаља које су уређивале поступак реституције, па и Републике Чехословачке, чији је правни следбеник Чешка Република. Сагледавајући одредбе Закона о умањењу последица одређених неправди везаних за имовину (Закон број 403/1990 Збирка закона) у вези са одредбама Закона о вансудској рехабилитацији (Закон број 87/1991 Збирка закона) и Закона о власништву над земљиштем и другим пољопривредним добрима (Закон број 229/1991 Збирка исправа), Агенција је утврдила да лице које није држављанин Чешке Републике није овлашћено да поднесе захтев за враћање имовине која је у периоду од 25. фебруара 1948. до 1. јануара 1990. године, супротно принципима демократског друштва, пренета на ту државу.
У вези са наводима уставне жалбе којима се указује на погрешан превод члана 23ц Закона број 403/1990 и пропуст Агенције да се изјасни о томе „ком доказу је поклоњена вера и какво дејство имају чињенице о којима је достављен ауторизовани превод“ П. Л, Уставни суд је констатовао да странка у поступку може да поднесе јавну исправу о садржини страног права, која треба да испуњава све услове као и домаћа јавна исправа да би се могло доказивати оно што се у њој потврђује или одређује. Она мора бити издата од државног органа или другог овлашћеног органа у прописаном облику и у њој морају бити констатоване релевантне чињенице које потврђују важење и садржину одређеног страног прописа. Орган коме је поднета таква јавна исправа може посумњати у њену пуноважност из истих разлога из којих може бити доведена у сумњу садржина, потпис или печат било које друге јавне исправе. У сваком случају, орган није везан тим доказом, већ је његова обавеза да службеним путем прибави обавештење о садржини страног права, што је Агенција у конкретном случају и учинила. Суд је, с тим у вези, констатовао да из списа предмета не произлази да су подносиоци предметног захтева за враћање имовине доставили јавну исправу о садржини страног права, већ одговор Министарства финансија Чешке Републике, достављен на захтев В. Ј, у коме је наведено да је 1991. године одбијен захтев М. Ј, поднет у складу са Законом број 87/1991 о вансудским рехабилитацијама, ради обештећења за имовину „национализовану од стране Републике Србије“. У том допису, који је превео и оверио својим печатом P. L, судски преводилац за чешки језик, такође је наведено да се чешки прописи о реституцији односе на овлашћена лица, која морају имати држављанство Чешке Републике.
Уставни суд је, такође, констатоваo да је Европски суд за људска права у одлуци Gratzinger and Gratzingerova против Чешке број 39794/98 од 10. јула 2002. године истакао:
- да је пресудом од 12. јула 1994. Уставни суд (Чешке Републике) укинуо услов сталног боравка на територији Чешке Републике, утврђен у члановима 3. став 1. и 3. став 4. Закона о вансудској рехабилитацији (Закон број 87/1991), за лица која траже реституцију и одредио нови рок, 1. мај 1995. године, за подношење захтева за реституцију (став 23.);
- да члан 1. Закона о вансудској рехабилитацији предвиђа да је сврха Закона ублажавање последица неких имовинских и других неправди почињених између 25. фебруара 1948. и 1. јануара 1990. године, које су биле у супротности са принципима демократског друштва, те да су Законом прописани услови за подношење захтева по поништеним одлукама о одузимању, као и начин обештећења и обим тих захтева (став 24.);
- да члан 3. предвиђа да сва физичка лица која су држављани Чешке и Словачке Савезне Републике имају право да захтевају повраћај било које своје имовине која је прешла у државно власништво у околностима из члана 6. Закона – „овлашћено лице” (став 26.);
- да подносиоци представке нису одлучили да покрену судски поступак за реституцију све до 1995. године, након што је Уставни суд укинуо услов сталног боравка прописан Законом о вансудској рехабилитацији, да су били свесни да не испуњавају услов чешке националности, који је и даље важио и да су у том тренутку схватили да су дискриминисани (став 70.);
- да што се тиче тога да ли су подносиоци представке имали барем „легитимно очекивање“ да ће бити одлучено у њихову корист, Суд примећује да је у време када су поднели захтев за реституцију, Закон о вансудској рехабилитацији предвиђао да само они рехабилитовани од стране судова који су имали чешко држављанство имају право да траже реституцију (став 72.);
- да се нада да ће закон који је тада био на снази бити промењен у корист подносилаца представке не може сматрати обликом легитимног очекивања у смислу члана 1. Протокола 1, јер оно мора бити конкретније природе од пуке наде, ма колико она била схватљива и мора бити засновано на законској одредби или правном акту као што је судска одлука (став 73.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се у уставној жалби без основа указује на то да постоји узајамност у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу и да Агенција није утврдила садржину чешких прописа о реституцији у складу са законом.
Имајући у виду садржину решења Секретаријата за финансије Народног одбора општине Стари град у Београду број Н. 111/60 од 22. јануара 1960. године, Суд налази да је без основа тврдња подносиоца да је предметна имовина одузета „јавно објављеним решењем и без навођења бивше власнице у својству странке“.
У вези са наводима уставне жалбе да из аката донетих у предметном поступку произлази да је одлучивано искључиво о захтеву В. Ј. и да је подносилац третиран као страни држављанин, Уставни суд је оценио да се наведена тврдња подносиоца заснива на погрешном уверењу да у конкретном случају не може бити донета иста одлука о предметном захтеву за враћање имовине, с обзиром на различито држављанство подносилаца захтева за реституцију. Уставни суд, међутим, наглашава да законски наследник то право изводи из права бившег власника, па ако он није био југословенски држављанин, а не постоји реципроцитет у области реституције, онда ни његови законски наследници не могу остварити право на реституцију, без обзира на њихово држављанство. Уставни суд је, с тим у вези, оценио да нема чињеничног утемељења тврдња подносиоца да је „у предмету Министарства финансија број 46-00-00791/2019-11 од 17. марта 2022. године усвојен његов захтев у истоветној правној ситуацији“. Наиме, у управном поступку у коме је донето наведено решење одлучивано је о захтеву подносиоца уставне жалбе и В. Ј. за враћање имовине одузете од бившег власника М. Ј, на његовом сувласничком уделу у имовини која је национализована том лицу и бившој власници С. Ј. решењем Извршног одбора Н.О. V Рејона број 33216 од 22. јула 1948. године. Захтев подносиоца уставне жалбе о коме је одлучивано у том поступку је усвојен, будући да је утврђено да је бивши власник био југословенски држављанин, а захтев В. Ј. је одбијен као неоснован, јер она као чешка држављанка нема право на враћање имовине у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Уставни суд је, полазећи од наведеног, нашао да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
Уставни суд није посебно испитивао уставну жалбу са становишта права из чл. 36. и 58. Устава, јер је оценио да се повреда означених права везује за истакнуту повреду права на правично суђење, о чему се Уставни суд већ изјаснио.
6. Уставни суд, такође, указује на то да се одредбом члана 3. Устава не јемче људска и мањинска права или слободе, већ се утврђује владавина права као темељно начело, те иста не може бити основ за изјављивање уставне жалбе.
У вези са истакнутом повредом права на наслеђивање, Уставни суд налази да се уставне гаранције тог права зајемченог чланом 59. Устава не могу довести у везу са садржином оспореног акта.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.