Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. Р. из Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Т. Р. и утврђује да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године.
3. Усваја се уставнa жалбa Т. Р. и утврђује се да су му повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у извршном поступку вођеном у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09).
4. Утврђује се право Т. Р. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку вођеном у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Т. Р. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем Општинског суда у Врању И. 91/05 од 14. фебруара 2005. године, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. Р. из Врања поднео је Уставном суду, 4. јула 2022. године, преко пуномоћника С. И, адвоката из Врања, уставну жалбу која је допуњена поднеском од 26. новембра 2024. године, против решења Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године, које је донето у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, а којим је поново одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 91/05 и И. 2026/09), са образложењем да је извршење спроведено и да је предмет разведен као решен.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да Основни суд у Врању није поступио по примедбама из Одлуке Уставног суда.
Подносилац уставне жалбе је предложио Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године. Тражио је накнаду неимовинске штете због повреде Уставом зајемчених права, накнаду имовинске штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу, накнаду трошкова у поступцима пред „редовним“ судовима, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у Одлуку Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, списе предмета Основног суда у Врању И. 5363/10 и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Одлуком Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године усвојена је уставна жалба Т. Р, подносиоца и у овом уставносудском поступку, и утврђено је да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 1364/19 од 20. фебруара 2020. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је поништено оспорено решење Основног суда у Врању и одређено да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 91/05 и И. 2026/09). Ради се о извршном поступку који је вођен по предлогу за извршења подносиоца као извршног повериоца против извршног дужника Х. „Ј.“ а.д. Врање, на основу извршне исправе – правноснажне пресуде Општинског суда у Врању П. 386/97 од 29. јануара 2004. године којом је досуђена накнада нематеријалне штете подносиоцу по основу повреде на раду. У образложењу Одлуке Уставног суда је, између осталог, наведено: да је одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који је био меродаван у конкретном случају, било прописано да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем; да у оспореном решењу није утврђено да ли је предметни извршни поступак у предмету И. 5363/10, у којем је подносилац уставне жалбе био извршни поверилац, окончан у складу са законом, закључењем или обуставом, односно није утврђена чињеница да ли је подносилац намирио своје потраживање пре подношења приговора ради убрзавања поступка; да сама чињеница да је у предмету И. 5324/10 донет закључак од 19. септембра 2014. године којим се констатује да је је извршење спроведено, не значи да је и извршење у предмету И. 5363/10 спроведено; да је извршни суд 11. маја 2016. године донео закључак И. 5363/10 о приступу извршењу и одређено да подносилац приступа у већ покренути извршни поступак у предмету И. 5324/10, а у предмету И. 5324/10 је већ раније закључком од 19. септембра 2014. године констатовано да је извршење спроведено; да је извршни суд донео одлуку да подносилац уставне жалбе приступа у извршни поступак који је скоро две године био окончан, а одредбом члана 108. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године је био прописан процесни моменат до када се покренутом извршном поступку може приступити - до доношења закључка о досуђењу непокретности купцу у случају продаје путем непосредне погодбе, односно до доношења закључка о предаји непокретности у случају продаје јавним надметањем.
Чињенично стање у вези са извршним поступком у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09) и предметом истог суда Р4И. 1364/19 је детаљно објашњено у Одлуци Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године.
У поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, Основни суд у Врању је донео оспорено решење Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године којим је поново одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка вођеном у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09), са образложењем које је суштинско исто као и у ранијом донетом решењу Р4И. 1364/19 од 20. фебруара 2020. године које је поништено наведеном Одлуком Суда.
4. Поред меродавних одредби Устава, Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) и Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 - др. закон, 109/13 - УС, 55/14 и 139/14) које су цитиране у Одлуци Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, Уставни суд овом приликом посебно цитира и следеће одредбе:
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да се уставном жалбом оспорава решење Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године, које је донето у поступку извршења Одлуке Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, а којим је поново одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе ради убрзавања извршног поступка у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09), са образложењем које је суштински исто као и у ранијом донетом решењу Р4И. 1364/19 од 20. фебруара 2020. године које је поништено наведеном одлуком Суда.
У вези са наведеним, Уставни суд указује на одредбу члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода. Такође, чланом 171. Устава је утврђено да је свако дужан да поштује и извршава одлуку Уставног суда и да Уставни суд својом одлуком уређује начин њеног извршења, а одредбом члана 104. став 1. Закона о Уставном суду прописано је да су државни органи дужни да, у оквиру својих права и дужности, извршавају одлуке и решења Уставног суда. Значи, постоји не само законска, већ и уставна обавеза, поштовања и извршавања одлука Уставног суда, које су по својој природи коначне, извршне и општеобавезујуће (члан 166. став 2. Устава). У конкретном случају, Основни суд у Врању у свом оспореном решењу није поступио по смерницима датим у Одлуци Уставног суда Уж-3159/2020 од 24. фебруара 2022. године, чиме је поступио супротно наведеној уставној и законској обавези, а што је имало за крајњу последицу повреду права подносиоца на правично суђење. Довођење у питање од стране другог суда овлашћења поверених уставном суду да доноси коначне и обавезујуће пресуде по појединичним захтевима, супротно је фундаменталним принципима владавине права и правне сигурности (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Mehmet Hasan Altan против Турске, број представке 13237/17, од 20. марта 2018. године, став 139).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је правно становиште које је заузето у оспореном решењу Основног суда у Врању да је приговор ради убрзавања извршног поступка недозвољен, јер је поднет након окончања поступака пред судом, уставноправно неприхватљиво.
6. Полазећи од изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон, 103/15, 10/23 и 92/23), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Врању Р4И. 128/22 од 1. јуна 2022. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем оспореног решења Основног суда у Врању, одлучујући као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
8. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у извршном поступку у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09), Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни извршни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао 15 године, при чему у наведеном периоду утврђено потраживање подносиоца није намирено, Уставни суд је оценио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је у извршном поступку вођеном у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09), повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. Уставни суд најпре указује да из садржине уставне жалбе произлази да је подносилац указао и на повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у предметном извршном поступку. Затим, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Основног суда у Врању да обезбеди намирење потраживања подносиоца, према извршном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09), одлучујући као у тачки 3. изреке.
10. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку вођеном у предмету Основног суда у Врању И. 5363/10 (ранији предмети И. 5324/10, И. 91/05 и И. 2026/09). Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
11. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредеби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подносиоца на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем Општинског суда у Врању И. 91/05 од 14. фебруара 2005. године, умањеног за износе који су му по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
12. Како је Уставни суд утврдио повреду права на правично суђење и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права, то није посебно разматрао истакнуте повреде начела и права из члана 21. и члана 36. став 1. Устава.
13. У вези са захтевом за накнаду материјалне штете на име трошкова у поступку пред редовним судом, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
14. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 6. изреке.
15. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.