Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), у поступку по уставној жалби З. Б. из Ивањице, Д. П. из Бедине Вароши код Ивањице, В. Ђ. из Ивањице, М. П. из Ивањице и Р. П. из Прилика код Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Б. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 2051/23 од 26. јуна 2023. године, подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решење Привредног суда у Чачку Р4 Ст 169/23 од 3. маја 2023. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст 2051/23 од 26. јуна 2023. године.
3. Усваја се уставна жалба Д. П, В. Ђ, М. П. и Р. П. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 2950/23 од 26. јула 2023. године, подносиоцима уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
4. Поништавају се решење Привредног суда у Чачку Р4 Ст 446/23 од 22. јуна 2023. године и решење Привредног апелационог суда Рж Ст 2950/23 од 26. јула 2023. године.
5. Усваја се уставнa жалбa З. Б, Д. П, В. Ђ, М. П. и Р. П. и утврђује се да су им повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16.
6. Утврђује се право З. Б, Д. П, В. Ђ, М. П. и Р. П. на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
7. Утврђује се право З. Б, Д. П, В. Ђ, М. П. и Р. П. на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Б. из Ивањице, Д. П. из Бедине Варош код Ивањице, В. Ђ. из Ивањице, М. П. из Ивањице и Р. П. из Прилике код Ивањице, поднели су 21. августа 2023. године, преко пуномоћника А. Ђ, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу, која је допуњена поднеском од 10. јуна 2024. године, против решења Привредног апелационог суда Рж Ст 2051/23 од 26. јуна 2023. године и Рж Ст 2950/23 од 26. јула 2023. године, због повреде права на суђење у разумном року, права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају другостепена решења којима су правноснажно одбијени приговори подносилаца ради убрзавања стечајног поступка који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене акте. Тражили су накнаду нематеријалне штете у износу од по 1000 евра. У уставној жалби је постављен захтев за утврђење повреде права на имовину у предметном стечајном поступку, а у вези са тим је истакнут захтев за накнаду материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе поднели су пријаву потраживања из радног односа у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16 над стечајним дужником „Ј.“ д.о.о. Ивањица, који је покренут 19. фебруара 2016. године, а у којем су им призната потраживања. Стечајну управник је била Агенција за лиценцирање стечајних управника.
Подноситељка уставне жалбе З. Б. је 2023. године поднела приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем Рж Ст 2051/23 од 26. јуна 2023. године правноснажни одбио приговор.
Подносиоци уставне жалбе Д. П, В. Ђ, М. П. и Р. П. такође су 2023. године поднели приговор ради убрзавања предметног стечајног поступка.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем Рж Ст 2950/23 од 26. јула 2023. године правноснажни одбио приговор.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Уставни суд најпре указује да су приговори ради убрзавања поступка поднети поводом трајања стечајног поступка који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16, а који је покренут 19. фебруара 2016. године.
Разматрајући уставну жалбу у делу у којем су оспорена решења Привредног апелационог суда којима су правноснажно одбијени приговори подносилаца ради убрзавања поступка, Уставни суд указује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући суд није имао у виду релевантну праксу Европског суда за људска права која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао скор седам године, те да приликом доношења оспорених решења суд није имао у виду релевантну праксу Европског суда (која је детаљно изнета у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године), Уставни суд је оценио да је оспореним решењима меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, чиме је подносиоцима повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подносилаца у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тач. 1. и 3. изреке.
6. По оцени Уставног суда, у конкретном случају, последице утврђене повреде права су такве природе да се могу отклонити поништајем решења Привредног суда у Чачку и Привредног апелационог суда. Стога је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тач. 2. и 4. изреке.
Међутим, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. Дакле, сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року, при чему у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у конкретном случају у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао седам године, при чему у наведеном периоду утврђена потраживања подносилаца из радног односа нису намирена, Уставни суд је оценио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 5. изреке.
8. Разматрајући тврдње подносилаца да им је у предметном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подносиоцима повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Чачку да обезбеди намирење потраживања подносилаца која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подносилаца на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подносилаца и утврдио да им је у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16 повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 5. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 6. изреке, одлучио да се правично задовољење подносилаца због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, сваком у износу од по 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 7. изреке, утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете, сваком у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Чачку у предмету Ст. 2/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.