Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. М. из Јакова, Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. М. и утврђује да су подноситељки повређена права на суђење у разумном року и на имовину из члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18.
2. Утврђује се право П. М. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18, умањених за износе који су по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Утврђује се право П. М. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Поништава се решење Привредног суда у Београду Р4Ст. 1742/23 од 23. октобра 2023. године.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. М. из Јакова, Београд, поднела је 6. новембра 2023. године, преко пуномоћника З. Ђ, адвоката из Београда, Привредном апелационом суду (преко Привредног суда у Београду) жалбу против решења Привредног суда у Београду Р4Ст. 1742/23 од 23. октобра 2023. године, којим је одбијен њен приговор ради убрзавања стечајног поступка који се води пред тим судом у предмету Ст. 125/18, над стечајном масом стечајног дужника „И,“ АД Београд – у стечају.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, те да је одредбама члана 16. ст. 1. и 2. истог закона прописано да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона, као и жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којима није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом, Привредни суд у Београду је доставио овој предмет Уставном суду на даљи поступак и одлучивање.
Подноситељка је у приговору ради убрзавања поступка од 9. октобра 2023. године истакла да је у предметном стечајном поступку њен правни претходник, сада пок. Д. М, пријавио потраживање из радног односа, које му је у том поступку признато, али није намирено.
Поступајући у складу са одредбом члана 16. став 6. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, подноситељка уставне жалбе је поднеском од 11. јануара 2024. године истакла захтев за накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000 евра у динарској противвредности, затим захтев за накнаду материјалне штете у висини утврђених, а ненаплаћених новчаних потраживања у предметном стечајном поступку, као и захтев за накнаду трошкова поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Стечајни поступак над стечајним дужником „И.“ АД Београд отворен је решењем Привредног суда у Београду Ст. 251/15 од 22. септембра 2015. године. Стечајни дужник је предузеће са већинским државним капиталом.
Решењем Привредног суда у Београду Ст. 251/15 од 14. маја 2018. године закључен је стечајни поступак над стечајним дужником „И.“ АД Београд – у стечају, а настављен над стечајном масом „И.“ АД Београд – у стечају у предмету истог суда Ст. 125/18. Поступак над стечајном масом није окончан.
Подноситељка уставне жалбе је наследница иза сада пок. Д. М. из Јакова, у погледу свих права и обавеза из закључка о листи признатих и оспорених потраживања (из радног односа) Привредног суда у Београду Ст. 125/18 од 12. фебруара 2019. године.
Правноснажним решењем Привредног суда у Београду о главној деоби од 22. јуна 2022. године, поред осталог, намирено је потраживање П. М, овде подноситељке уставне жалбе, у првом исплатном реду у износу од 69.426,68 динара и у трећем исплатном реду у износу од 59.865,88 динара.
Подноситељка уставне жалбе поднела је 9. октобра 2023. године приговор ради убрзавања поступка који се сада води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18, који је решењем тог суда Р4Ст. 1742/23 од 23. октобра 2023. године одбијен. Подноситељка је против наведеног решења изјавила жалбу Привредном апелационом суду о којој није одлучено.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом“.
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано је да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Одредбама члана 16. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је: да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом (став 1.); да се да се жалба против решења којим је одбијен приговор из става 1. овог члана по којој није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом (став 2.); да су судови дужни да у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона све нерешене предмете из ст. 1 ‒ 4. овог члана доставе Уставном суду на даљи поступак и одлучивање и да о томе обавесте подносиоца приговора, жалбе, односно тужбе (став 5.); да подносилац приговора ради убрзавања поступка, односно жалбе против решења о одбијању приговора ради убрзавања поступка има право да у року од 30 дана од дана пријема обавештења од стране суда из става 5. овог члана, достави Уставном суду захтев за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете (став 6.).
Одредбом члана 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) је прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року и да су они хитни и имају првенство у одлучивању.
5. Уставни суд најпре констатује да је Закон о заштити права на суђење у разумном року ступио на снагу 1. јануара 2016. године и да је њиме предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Међутим, цитираним одредбама Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року искључена је примена предметног закона у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, што значи да у овој врсти поступака судови више нису надлежни за заштиту права на суђење у разумном року и права на имовину, већ је то постала искључива надлежност Уставног суда, без обзира на то да ли је предметни поступак у току или је окончан.
Имајући наведено у виду, а посебно одредбе члана 16. ст. 1. и 2. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се жалба поднета против решења о одбијању приговора ради убрзавања предметног стечајног поступка, сматра уставном жалбом којом се истиче повреда права на суђење у разумном року у том поступку.
6. Одлучујући најпре о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука када је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом, која је, у њеном релевантном делу, приказана у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године („Службени гласник РС“, број 61/23, доступно и на интернет страници Уставног суда www.ustavni.sud.rs).
У том смислу, Уставни суд посебно указује да је у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.) Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подносиоци у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије (представке бр. 35835/05, 43548/05, 43569/05 и 36986/06, од 13. јануара 2009. године, ст. 110-111.) утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда, које и сам прихвата, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са друштвеним, односно већинским државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је стечајни поступак над привредним друштвом са већинским државним капиталом, у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао дуже од осам година, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у том делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон, 103/15, 10/23 и 92/23), одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Разматрајући да ли је подноситељки уставне жалбе у предметном стечајном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у предметном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Београду да обезбеди намирење потраживања која потичу из радног односа, према стечајном дужнику са већинским државним капиталом, представља и повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у том делу, па је утврдио да је подноситељки повређено и право на имовину, одлучујући као у тачки 1. изреке (видети Одлуку Уж-20359/2023 од 25. априла 2024. године).
8. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18, умањених за износе који су по том основу већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Београду у предмету Ст. 125/18. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Имајући у виду да је претходно већ утврдио повреде уставних права и одредио начин отклањања штетних последица утврђених повреда, Уставни суд је поништио решење Привредног суда у Београду Р4Ст. 1742/23 од 23. октобра 2023. године, те је одлучио као у тачки 4. изреке.
11. У погледу захтева за накнаду трошкова поступка по приговору ради убрзавања предметног стечајног поступка, који је пред надлежним судом вођен до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, Уставни суд најпре указује на то да је чланом 3. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано да странка не плаћа судску таксу у поступцима у којима се штити право на суђење у разумном року, због чега свакако нема основа за накнаду трошкова по наведеном основу, тј. судске таксе. Даље, имајући у виду да се предметна жалба, у смислу цитираних законских измена, сматра уставном жалбом, Уставни суд је захтев за накнаду трошкова наведеног поступка разматрао у смислу члана 6. Закона о Уставном суду.
Уставни суд указује да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, при чему, у конкретном случају, не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона (видети пресуду у предмету Европског суда Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15, од 12. маја 2022. године, став 83.). С тим у вези, Уставни суд наглашава да је усвојеним изменама Закона о заштити права на суђење у разумном року и овом одлуком Уставног суда обезбеђена делотворна заштита права подноситељке уставне жалбе, која ће у складу са поштовањем принципа супсидијарности, као и праксом Европског суда, тражену заштиту права брже остварити у оквирима националног правног система. Такође, њена заштита права је потпуна, имајући у виду да она овом одлуком истовремено остварује права на накнаду и нематеријалне и материјалне штете због утврђене повреде права, што се, сагласно одредбама члана 26. став 1. и члана 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, постиже искључиво подношењем тужбе против Републике Србије и вођењем посебног парничног поступка. Стога је Суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио овај захтев, решавајући као у тачки 5. изреке.
12. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.