Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Гордана Ајншпилер Поповић, Мирослав Николић, Татјана Ђуркић и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С. из Ковача код Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. С. и утврђује да је решењем Привредног апелационог суда Рж Ст 5496/22 од 10. августа 2022. године, подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се решења Привредног апелационог суда Рж Ст 5496/22 од 10. августа 2022. године и Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 961/22 од 31. маја 2022. године.
3. Усваја се уставна жалба Н. С. и утврђује да су подноситељки уставне жалбе повређена права на суђење у разумном року и на имовину, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава, у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16.
4. Утврђује се право Н. С. на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
5. Утврђује се право Н. С. на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћују на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
6. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С. из Ковача код Краљева, поднела је 4. октобра 2022. године, преко пуномоћника И. Л, адвоката из Крагујевца, Уставном суду уставну жалбу против решења Привредног апелационог суда Рж Ст 5496/22 од 10. августа 2022. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе се истовремено позвала на повреду права на правично суђење из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставни суд указује да је право гарантовано чланом 6. Европске конвенције зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те се оцена евентуалне повреде или ускраћивања овог права у поступку по уставној жалби врши у односу на наведени члан Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење којим је правноснажно одбијен приговор подноситељке ради убрзавања стечајног поступка који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16. Подноситељка сматра да је одлука произвољна, да не задовољава стандарде образложене судске одлуке, нити правне сигурности, што су елементи права на правично суђење, с обзиром на то да је извршни поступак трајао две године, а затим намирење потраживања продужено од отварања стечајног поступка 2016. године до подношења приговора, те да је непримерено дугим трајањем стечајног поступка, несумњиво повређено право на суђење у разумном року, и то искључиво кривицом стечајних органа. Оваквим поступањем, онемогућено је намирење потраживања због неисплаћених зарада и других потраживања из радног односа утврђених на основу правноснажне пресуде.
Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подноситељка, незадовољна начином одлучивања судова, те дугим трајањем стечајног поступка, тражећи поништај оспореног акта, поред повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, у суштини истакла и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Тражила је и накнаду на име трошкова за састав уставне жалбе.
Подноситељка је, преко истог пуномоћника, 23. новембра 2023. године, допунила уставну жалбу. Поновила је наводе из уставне жалбе, али је у захтеву, поред раније истакнуте повреде уставних права, истакла и повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, те тражила накнаду нематеријалне штете у износу од 850 евра, као и материјалне штете у висини износа новчаних потраживања утврђених закључком Привредног суда у Краљеву од 27. априла 2017. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Стечајни поступак над стечајним дужником Привредно друштво „М.“ д.о.о. Матарушка Бања отворен је решењем Привредног суда у Краљеву Ст. 28/16, а настављен над стечајном масом пред истим судом у предмету Ст. 5/22.
Подноситељка уставне жалбе је у предметном стечајном поступку благовремено пријавила своја потраживања из радног односа, која су јој у истом поступку и призната као у закључку Привредног суда у Краљеву од 27. априла 2017. године.
Стечајни дужник „М.“ д.о.о. Матарушка Бања је предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
Решењем Привредног суда у Краљеву Р4.Ст. 961/22 од 31. маја 2022. године одбијени је приговор предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, ради убрзавања стечајног поступка који је вођен пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16.
Привредни апелациони суд је оспореним решењем потврдио наведено првостепено решење.
4. Одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава је утврђено да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23) прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или 4 државним капиталом.
Одредбом члана 16. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року прописано је да се приговор ради убрзавања стечајног или извршног поступка из члана 1. овог закона по којем није донета одлука до дана ступања на снагу овог закона, сматра уставном жалбом.
5. Испитујући наводе подноситељке поводом истакнуте повреде права на правично суђење, у делу у којем је уставна жалба изјављена против решења Привредног апелационог суда којим је правноснажно одбијен њен приговор ради убрзавања поступка, Уставни суд констатује да је тврдњa подноситељке о повреди права на правично суђење заснована на наводима да је њен приговор произвољно одбијен.
У вези са основаношћу ових навода и тврдњи подносилаца, Уставни суд упућује на ставове и оцене који су изнети у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године.
Полазећи од ставова и оцена који су детаљно изложени у Одлуци Уж-11320/2021 од 7. јуна 2023. године, Уставни суд указује да поступајући судови приликом доношења оспорених решења нису имали у виду релевантну праксу Европског суда за људска права која се тиче неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом (која је наведена у означеној одлуци), већ да су оспорена решења искључиво заснована на примени мерила за оцену трајања суђења у разумном року из члана 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року и на оцени да трајање поступка од преко пет година у конкретном случају не указује на повреду права на суђење у разумном року.
Уставни суд овде посебно указује на праксу Европског суда за људска права у предмету Лилић и други против Србије (представке бр. 16857/19 и 43001/19, пресуда од 14. јануара 2021. године, став 11.), према којој је период неизвршења правноснажне домаће одлуке донете према предузећу са већинским државним или друштвеним капиталом у трајању до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, док свако дуже трајање намирења потраживања представља повреду Европске конвенције.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је предметни стечајни поступак у тренутку подношења приговора ради убрзавања поступка трајао преко пет година, те да поступајући суд приликом доношења оспореног решења, није имао у виду релевантну праксу Европског суда за људска права, коју прихвата и овај суд, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Привредног апелационог суда меродавно право примењено на уставноправно неприхватљив начин, при чему је таква примена била на штету подноситељке.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Поред тога, Уставни суд није посебно разматрао тврдњу подноситељке о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, с обзиром на то да јој је претходно већ утврдио повреду права на правично суђење.
6. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на правично суђење, Уставни суд је, применом одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење, као и решење Привредног суда у Краљеву Р4 Ст. 961/22 од 31. маја 2022. године, које је потврђено оспореним решењем, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Наиме, имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, Уставни суд није вратио предмет редовном суду на поновно одлучивање о истакнутој повреди права на суђење у разумном року, већ је самостално одлучио о захтеву подноситељке за заштиту наведеног уставног права.
7. Одлучујући о истакнутој повреди права на суђење у разумном року у означеном стечајном поступку, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом.
У том смислу, Уставни суд посебно указује је у предмету Лилић и други против Србије Европски суд констатовао да је још раније истицао да је период неизвршења правноснажне домаће одлуке до годину дана у складу са захтевима Европске конвенције, те да је утврђивао повреду када год је тај период био дужи од годину дана, без обзира на то да ли се правноснажна домаћа одлука извршава кроз извршни или стечајни поступак. У предмету Лилић и други против Србије, Европски суд је указао и на своју праксу у предмету Бугарић против Србије (број представке 39694/10, одлука од 6. децембра 2016. године) у коме је одбачена представка подноситељке у ситуацији када је извршни поступак трајао краће од седам месеци. Европски суд за људска права је у предмету Лилић и други против Србије, такође, истакао да је у предмету Црнишанин и други против Србије утврдио повреду Европске конвенције у ситуацији када је релевантан период неизвршења трајао између једне године и пет месеци и четири године и осам месеци.
Полазећи од наведених ставова Европског суда за људска права, које прихвата и овај суд, Уставни суд указује да сваки поступак који се води ради намирења правноснажно утврђеног потраживања (стечајни, извршни или неки други) према предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом, а који траје дуже од периода који се у пракси Европског суда сматра прихватљивим, представља основ за утврђење повреде права на суђење у разумном року. При томе, Уставни суд наглашава да у том случају нису од искључивог или одлучујућег значаја околности од утицаја на трајање извршног, односно стечајног поступка, као што су сложеност поступка и поступање органа поступка и странака у поступку, већ је одлучујућа околност за утврђење повреде права на суђење у разумном року управо чињеница да потраживање није намирено у релевантном временском периоду, у складу са праксом Европског суда.
Имајући у виду изнето, као и да је оспорени стечајни поступак вођен према предузећу са већинским друштвеним/државним капиталом, до подношења приговора трајао преко пет година, при чему у току тог поступка подноситељка није у целини намирила своја потраживања из радног односа, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и у овом делу и утврдио да је подноситељки у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16, повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу истакнуте повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава у уставној жалби, Уставни суд је разматрао да ли је подносиотељки повређено означено право у стечајном поступку који је вођен пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16.
Уставни суд указује на свој став према коме у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року је предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст Привредног суда у Краљеву да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према стечајном дужнику који је с већинским друштвеним, односно државним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16 повређено право на имовину, зајемчено чланом 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 4. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке због утврђене повреде права нa суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, умањеном за евентуално већ исплаћене износе по основу евентуално утврђене повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. Приликом одлучивања о висини износа накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда који су изражени у одлуци у предмету Станковић против Србије (представка број 41285/19, одлука од 19. децембра 2019. године), а које је и Уставни суд прихватио у својој пракси (видети нпр. Одлуку Уж-7309/2018 од 17. децембра 2020. године и Одлуку Уж- 277/2017 од 4. јуна 2020. године).
10. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 5. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа потраживања признатих и утврђених у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 28/16, умањених за износе који су по том основу евентуално већ исплаћени или намирени на други начин. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
С тим у вези, Уставни суд констатује да је Европски суд у пресуди Стевановић и други против Србије (број представке 43815/17 и 15 других, од 27. августа 2019. године, став 17.) прихватио становиште према коме приликом досуђивања материјалне штете због пропуста да потраживање подносилаца буде намирено, подносиоци немају право на законску затезну камату за период након покретања стечајног поступка.
11. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео начелан став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. Како у конкретном случају не постоје било какве изузетне и посебне околности које би оправдале другачију примену члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети пресуду у предмету Европског суда за људска права Драган Ковачевић против Хрватске, број представке 49281/15 од 12. маја 2022. године, став 83.), Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио ове захтеве, решавајући као у тачки 6. изреке.
12. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.