Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Гордана Ајншпилер Поповић, Весна Илић Прелић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. А. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. марта 2025. године, донео је,
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. А. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 163/19 од 5. априла 2019. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништавају се пресуда Вишег суда у Београду Гжрр. 163/19 од 5. априла 2019. године и пресуда Првог основног суда у Београду Прр1. 5/17 од 26. новембра 2018. године.
3. Усваја се уставнa жалбa В. А. и утврђује се да јој је повређено право на имовину, зајемчено одредбом члана 58. став 1. Устава у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању у предмету И. 5492/10 (иницијално предмет И. 1139/09 Општинског суда у Врању), а затим настављен пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања.
4. Утврђује се право В. А. на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1139/09 од 8. јула 2009. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. А. из Београда је поднела Уставном суду, 6. јуна 2019. године, преко пуномоћника К. Ђ, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду Гжрр. 163/19 од 5. априла 2019. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, чл. 36. и 58. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да je подноситељка била запослена у Х. „Ј.“ а.д. Врање, да је због неисплаћених зарада била принуђена на вођење парничног поступка, након чега је по пресуди Општинског суда у Врању П1. 184/09 од 2. јуна 2009. године – извршној исправи, поднела предлог за извршење Општинском суду у Врању, на основу којег је донето решење о извршењу И. 1139/09 од 8. јула 2009. године, које није спроведено. У уставној жалби се, такође, наводи да је решењем Основног суда у Врању Р4И. 266/16 од 27. маја 2016. године усвојен њен приговор поднет ради убрзавања наведеног извршног поступка. Међутим, иако је подноситељка, сходно члану 31. став 1. Закона о заштити права на суђење у разумном року, поднела благовремено тужбу ради накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у извршном поступку који је до тада трајао више од осам година, њен тужбени захтев је правноснажно одбијен, са образложењем да „поступак још није закључен“, па тужиља не може доказати да је у поступку предметног извршења претрпела имовинску штету. Подноситељка истиче да јој је оспореном пресудом повређено правао на правично суђење, као и остала означена уставна права, јер је оспорена судска одлука донете уз погрешну примену материјалног права и у супротности је са праксом Уставног суда и Европског суда за људска права, који су заузели став да се услед повреде права на суђење у разумном року у поступцима наплате потраживања према друштвеним предузећима задире у право на мирно уживање имовине. Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права, поништи оспорену пресуду Вишег суда у Београду Гжрр. 163/19 од 5. априла 2019. године и наложи том суду да донесе нову одлуку по жалби подноситељке, поготову у ситуацији када је доведена у неравноправан положај у односу на остале запослене који су у истој чињеничној и правној ситуацији остварили право на накнаду имовинске штете пред Основним судом у Врању и Вишим судом у Врању.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подноситељка уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднела је 7. јула 2009. године Оштинском суду у Врању предлог за извршење против извршног дужника Х. „Ј.“ Врање, на основу извршне пресуде Општинског суда у Врању П1. 184/09 од 2. јуна 2009. године.
Оштински суд у Врању је 8. јула 2009. године године донео решење о извршењу И. 1139/09, а решењем Основног суда у Врању И2 180/10 од 3. марта 2010. године дозвољена је, по предлогу извршног повериоца промена средстава извршења - одређена је продаја непокретности дужника. Решењем Основног суда у Врању И. 5492/10 од 17. августа 2016. године обустављено је извршење одређено наведеним решењима у делу у којем је одређено спровођење извршења пред судом, па је усвојен захтев извршног повериоца да поступак извршења настави јавни извршитељ Александар Николић из Врања.
Подноситељка уставне жалбе поднела је приговор ради убрзавања извршног поступка и решењем Основног суда у Врању Р4 И. 266/16 од 27. маја 2016. године усвојен је њен приговор поднет ради убрзавања извршног поступка Општинског суда у Врању И. 1139/09 (сада И. 5492/10 Основног суда у Врању).
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гжрр. 163/19 од 5. априла 2019. године одбијена је као неоснована жалба тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, те је потврђена пресуда Првог основног суда у Београду Прр1. 5/17 од 26. новембра 2018. године којом је одбијен тужбени захтев тужиље којим је тражено да се тужена Република Србија, Основни суд у Врању обавеже да јој исплати одређени новчани износ на име накнаде имовинске штете због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку у предмету Општинског суда у Врању И. 1139/09 (сада И. 5492/10 Основног суда у Врању).
У образложењу оспорене пресуде наведено је, између осталог, да тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, није доказала да је претрпела имовинску штету у траженом износу, јер извршни поступак још увек није окончан, те да од коначног исхода извршног поступка зависи чињеница да ли је тужиља услед повреде права на суђење у разумном року претрпела имовинску штету. Такође, указано је да се сама чињеница да је тужиљи утврђена повреда права на суђење у разумном року не може довести у везу са наводном штетом коју тужиља тврди да је претпела, те је у смислу члана 155. Закона о облигационим односима таква тужба преурањена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега; а одредбом члана 58. став 1. Устава да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15) прописано је: да право на суђење у разумном року има свака странка у судском поступку, што укључује и извршни поступак, сваки учесник по закону којим се уређује ванпарнични поступак, а оштећени у кривичном поступку, приватни тужилац и оштећени као тужилац само ако су истакли имовинско-правни захтев (у даљем тексту: странка) (члан 2. став 1.); странка чији је приговор усвојен, а која није поднела жалбу и странка чија је жалба одбијена уз потврђивање првостепеног решења о усвајању приговора стиче право на правично задовољење када истекне рок у коме је судија или јавни тужилац био дужан да предузме наложене процесне радње, а странка чија је жалба усвојена – када прими решење о усвајању жалбе (члан 22. став 2.); да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року, у року од једне године од дана када је стекла право на правично задовољење (члан 31. став 1.); да поред одредаба закона којим се уређују облигациони односи, суд примењује и мерила за оцену трајања суђења у разумном року (члан 4) (члан 31. став 2.); да је одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року објективна (члан 31. став 3.); да новчано обештећење и накнаду имовинске штете исплаћује суд или јавно тужилаштво који су повредили право на суђење у разумном року (члан 32.).
Одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 92/23), који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, прописано je да се Закон о заштити права на суђење у разумном року не примењује на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Одредбом члана 2. Закона о измени и допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 92/23), прописано је да се у члану 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 и 10/23) додаје став 2. који гласи: „Изузетно од става 1. овог члана уставна жалба може се изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, ако је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у стечајним и извршним поступцима који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.”
5. Разматрајући уставну жалбу подноситељке са аспекта права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да се наводи подноситељке заснивају на тврдњи да је оспорена пресуда, којом је правноснажно одбијен њен тужбени захтев поднет ради накнаде имовинске штете, донета уз погрешну примену материјалног права, те да је иста у супротности са праксом Уставног суда и Европског суда за људска права.
У погледу основаности ових навода подноситељке, Уставни суд, најпре, упућује на ставове и оцене који су детаљно изнети у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године, а који се сходно примењују и у конкретном случају.
У поменутој одлуци, Уставни суд је подсетио на праксу Европског суда за људска права, коју је и сам прихватио кроз своје одлуке, у вези са питањем одговорности државе за неизвршење судских одлука у којима је дужник предузеће са већинским државним, односно друштвеним капиталом и правом на накнаду материјалне штете. Такође, Уставни суд је констатовао да су, у међувремену, надлежни судови у својим одлукама заузели исто правно становиште у вези са питањем одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете, позивајући се управо на релевантну праксу Европског суда за људска права и Уставног суда, као и на Закључак о одговорности Републике Србије за накнаду материјалне штете настале због неизвршења правноснажних судских одлука, који је усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 2. новембра 2018. године.
Уставни суд је у Одлуци Уж-9242/2020 од 7. априла 2022. године закључио да је сама чињеница да је судском одлуком утврђено да неко лице због неефикасног и неделотворног поступања надлежног суда није у могућности да у разумном року наплати своје потраживање из радног односа у извршном, односно стечајном поступку, према дужнику, који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, довољна да би се утврдила одговорност државе за накнаду имовинске штете. Другим речима, претпоставка за заснивање објективне одговорности Републике Србије за накнаду ове врсте имовинске штете настале из потраживања из радног односа према дужнику који је у време настанка потраживања имао претежан друштвени, односно државни капитал, јесте претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року у предметном извршном, односно стечајном поступку.
Уставни суд у том смислу понавља свој став да код овог облика објективне одговорности Републике Србије за штету важи претпоставка узрочности, тако да оштећено лице не сноси терет доказивања постојања узрочно-последичне везе, већ се она претпоставља, када је, као у конкретном случају, извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом.
Уставни суд је, затим, оценио да је овде оспореном пресудом меродавно право примењено произвољно на штету подноситељке уставне жалбе, с обзиром на то да поступајући судови ниси узели у обзир наведене ставове и оцене Европског суда и Уставног суда, већ су првостепену и оспорену пресуду засновали на оцени да утврђена повреда права на суђење у разумном року не значи аутоматски и право на имовинско обештећење у смислу одредаба Закона о заштити права на суђење у разумном року, те да тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, заправо, није доказала постојање узрочно - последичне везе између настале штете и повреде права на суђење у разумном року.
Уставни суд, затим, примећује да је оспорена пресуда заснована и на оцени да подноситељка уставне жалбе није доказала да је претрпела имовинску штету у траженом износу, јер извршни поступак још увек није окончан, те да од коначног исхода извршног поступка зависи чињеница да ли је тужиља услед повреде права на суђење у разумном року претрпела имовинску штету. Наиме, Уставни суд сматра да наведена околност (да ли је извршни поступак окончан или је у тренутку доношења пресуде и даље био у току) није од значаја за одлучивање о захтеву за накнаду имовинске штете у ситуацији када је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року подноситељки уставне жалбе због пропуста суда, а касније јавног извршитеља (који поступак се, такође, сматра саставним делом извршног поступка) (видети Одлуку Уставног суда Уж-7451/2016 од 25. октобра 2018 године, доступна на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs), да у разумном року намири њена потраживања. Ово становиште Вишег суда у Београду противно је наведеним ставовима и пракси Уставног суда и Европског суда, али и сврси Закона о заштити права на суђење у разумном року која управо подразумева заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току. Имајући у виду да се тужба за накнаду имовинске штете, у складу са чланом 31. став 1. Закона, може поднети у року од једне године од стицања права на правично задовољење, могуће је да ова тужба буде поднета и након окончања извршног поступка, међутим, у највећем броју ситуација у пракси ово правно средство мора да буде поднето за време трајања извршног поступка, а да би се испоштовао преклузивни рок из члана 31. став 1. Закона. Уставни суд, с тога, сматра, да је спорно становиште Вишег суда у Београду, према коме се не може сматрати да је имовинска штета настала уколико је извршни поступак и даље у току, произвољно и уставноправно неприватљиво.
Имајући све наведено у виду, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом из тачке 1. изреке подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. Закон, 103/15, 10/23 и 92/23), усвојио уставну жалбу подноситељке, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде наведеног уставног права, у конкретном случају, могу отклонити поништајем пресуда Вишег суда у Београду Гжрр. 163/18 од 5. априла 2019. године и Првог основног суда у Београду Прр1. 5/17 од 26. новембра 2018. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је одредбом члана 1. Закона о изменама и допунама Закона о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 4. новембра 2023. године, искључена надлежност „редовних“ судова за заштиту права на суђење у разумном року у односу на стечајне и извршне поступке који се воде ради намирења признатих или утврђених потраживања у којима је стечајни, односно извршни дужник предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом, а што је овде случај, Уставни суд није вратио предмет „редовном“ суду на поновно одлучивање о тужби за накнаду материјалне штете.
Будући да је поништио пресуде из тачке 2. изреке, Уставни суд је нашао да је беспредметно разматрање уставне жалбе у делу којим се оспорена пресуда оспорава због повреде начела и права из члана 21. ст. 1. и 2, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
6. Разматрајући тврдње подноситељке да јој је у предметном извршном поступку повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је пошао од свог става да је у предметима који се тичу неизвршења правноснажних судских одлука донетих према предузећима са већинским државним или друштвеним капиталом, утврђивање повреде права на суђење у разумном року предуслов за утврђивање повреде права на имовину и усвајање захтева за накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног, односно ненамиреног потраживања.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је претходно утврђено да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року у предметном извршном поступку, Уставни суд је оценио да пропуст органа извршног поступка да обезбеди намирење потраживања подноситељке која потичу из радног односа, према извршном дужнику са претежним државним, односно друштвеним капиталом, представља повреду права подноситељке на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу подноситељке и утврдио да јој је у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Врању И. 5492/10 (иницијално предмет И. 1139/09 Општинског суда у Врању), а касније пред јавним извршитељем Александром Николићем из Врања, повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Одлучујући о начину отклањања штетних последица утврђене повреде права на имовину, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке, утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђеног решењем о извршењу Општинског суда у Врању И. 1139/09 од 8. јула 2009. године, умањеног за износе који су јој по том основу евентуално већ исплаћени или на други начин намирени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Имајући у виду да је Уставни суд у више предмета подносилаца уставних жалби радника Х. „Ј.“ АД Врање утврдио повреду права на имовину и право на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених решењем о извршењу, Суд је то учинио и у овом предмету због потребе да се сви подносиоци уставних жалби који се налазе у битно сличној чињеничној и правној ситуацији доведу у исти правни положај.
8. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.